Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je ove nedelje donelo prvostepenu presudu u ponovljenom postupku jednom od muškaraca koji su bili okrivljeni za zločin učinjen u Bijeljini 1992. On je oslobođen krivice za učešće u silovanju u ratu, koje se pravničkim rečnikom zove – ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Tužilaštvo za ratne zločine je u optužnici insistiralo na „običnom“ seksualnom nasilju, a ne onom učinjenom u ratu, koje je zbog okolnosti u kojima se odvija znatno teži zločin. Na ovakvu presudu Višeg suda je reagovao i Fond za humanitarno pravo.

Evo ukratko i predmeta suđenja – dve oštećene žene su u svojoj kući opljačkane i silovane više puta od strane više pripadnika dobrovoljačke jedinice koja je delovala u okviru Vojske Republike Srpske. Posle toga, pripadnici jedinice su ubili člana njihove porodice, a zatim ih vodili kroz grad gole i bose. Zatim su ih ponovo silovali i ostavili na putu.

Zašto je jedan od okrivljenih za ovo strašno delo oslobođen? Zbog činjenice da je sud poverovao odbrani koja je tvrdila da je okrivljeni bio na mestu zločina, obučen u belu trenerku. Pošto nijedna žrtva nije navela da je jedan od silovatelja nosio takvu trenerku, sud je stao na stanovište da okrivljeni nije učestvovao u silovanjima, iako je bio na mestu zločina. Tom konstrukcijom se ponavlja društveno prihvaćeni obrazac svaljivanja krivice na (najčešće žensku) žrtvu. Ova matrica kreće se u rasponu od najrasprostranjenije konstatacije da je žena „provocirala“ ili nešto „sama tražila“ (ovakvi stavovi se mogu naći i u nekim udžbenicima krivičnog prava), do nešto složenije verzije o kojoj ovde govorimo: da su bolje gledale i pamtile, možda bi i četvrti silovatelj bio osuđen. Pošto pažnja silovanih žena nije bila na potrebnom nivou i pošto posle 25 godina ne mogu da se sete odeće silovatelja, on će nesmetano nastaviti da živi svoj život.

Ovde dodatnu nelagodu izaziva činjenica da je sud postupio protivno već ustanovljenoj praksi (pre svega Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju) da žrtva u tako traumatičnom trenutku nije u stanju da zapamti detalje zločina (poput, recimo, odeće silovatelja), a upravo se to od žrtava očekivalo. Očekivanje se održalo uprkos činjenici da je na suđenju ustanovljeno da su se silovanja dogodila noću, u mraku, jer nije bilo struje. Ovo bi čak i u redovnim okolnostima omelo opažanje kakvo se od silovanih žena očekivalo.

Oštećene su na suđenju izjavile da im je veoma teško da govore o ovim događajima i da im je zdravlje znatno narušeno. To je slučaj sa mnogim ženama koje su silovane u ratu i koje na brojne druge načine osećaju posledice odluke svojih političkih (uglavnom muških) predstavnika da probleme rešavaju oružjem. Neke od njih viđamo svakodnevno – one sa malom decom ili u poodmakloj trudnoći putuju kroz Srbiju bežeći od rata.

Uprkos tome što su desetine hiljada žena bile žrtve u jugoslovenskim ratovima, široko prihvaćena stanovišta u društvu se nisu promenila. Ona su i dalje čvrsta: silovanja su uobičajena u ratu; žene su ratni plen; žrtve silovanja su posredno ili neposredno krive za svoju situaciju. Nekada se ova „krivica“ sastoji samo u pripadnosti nekoj verskoj ili etničkoj grupi. Međutim, posebno brine to što ovi stavovi nisu uvreženi samo među „običnim svetom“. Uprkos pravnim normama i činjenici da prema domaćem pravu silovanje u ratu predstavlja ratni zločin, jedan domaći sud je doneo presudu oslanjajući se na te iste društvene stavove. U ovakvim slučajevima, uloga suda morala bi biti upravo obrnuta: svojim odlukama sud bi morao menjati uvrežene stavove koji na rodnoj osnovi diskriminišu žrtve zločina protiv civilnog stanovništva i uskraćuju im pravdu. Izgleda da su domaći sudovi još uvek daleko od ispunjenja takve složene uloge i zadovoljenja pravde za žrtve.

Peščanik.net, 27.11.2015.

TEMA – FEMINIZAM


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)