Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Januara ove godine u svim ovim pomenutim državama, članicama EU nedvosmisleno drugog reda, došlo je do odlično organizovanih uličnih pobuna sa konkretnim, jasnim i razumnim zahtevima. Odnosili su se na najbezobraznije i najočitije primere korupcije, grabljenja novca od strane sloja na vlasti i na potpunu degradaciju parlamentarnog sistema, koji se pretvorio u još samo jednu mašinu za privilegovanu krađu i iscrpljivanje tranzicionih ostataka. U zemljama kandidatkinjama, nažalost, narativno-fantazmatska strast rasprava o politici obično je okrenuta velikim silama i ponuđenim neprijateljima (najčešće i susedima), tako da se iz ovih slučajeva nije izvukla pouka, koja je mogla biti korisna u slučaju srpskih izbora – bar na glavnoj političkoj sceni. Ulični protesti posle izbora u Srbiji pokazuju ipak da je neko ili shvatio pouke, ili su iskustva tako slična da su proizvela sličnu i logičnu reakciju, ili oboje, kako to najčešće biva.

A pouka je bila ubistvena, naročito u bugarskom slučaju. Dok je u Rumuniji došlo do nekih ostavki, kao i u Latviji i Litvaniji, u Bugarskoj su uspeli sa ponovnim izborima. No rezultat ove naizgled demokratske prakse bio je da su na vlast ponovo, pomoću glasova većine, došli upravo oni koje je narod na ulici hteo da otera. Objašnjenje da je reč o dve populacije, seoske iz duboke Bugarske i urbane iz Sofije i drugih gradova moglo bi biti paralela srpskom slučaju, ali je u oba slučaja površnost jednostranog zaključivanja zapravo beznadežna. Razlog je više vertikalan nego horizontalan – nije reč o populacijama i prostoru, nego o generacijama. Zato je srpski slučaj bio lakši za razumevanje i predvidljiviji, a time je i odgovornost srpskog društva, bar onog dela koji smatra da je promena nužna, daleko veća. Odluka većine u Bugarskoj da se i dalje tolerišu drski lopovi na vlasti pokazuje da je glasačko telo, nikad obrazovano za parlamentarnu demokratiju, već sistematski, putem zastrašivanja i laži, dresirano da reaguje samo na određene stimulanse: priča o Turcima sa bugarskim pasošima koji dolaze da glasaju dovoljan je trik. Srpski glasači starijih generacija, kod kojih je zastrašivanje i laž imalo još i ključni, dugotrajni efekt zapostavljanja svake odgovornosti za rat, glasali su za nekadašnje potrčke Miloševića i Šešelja; potpuno je nevažno zašto i kako vladaju, šta jesu/nisu uradili, mogli su i mnogo gore, pa bi opet dobili glasove. Jer, stariji glasači su glasali za fantome, za laž sa kojom su došli do kraja svojih života, za svoje ubeđenje da su uvek bili žrtve i nikad agresori, za negiranje svake odgovornosti. Glasali su ne iz zaborava, nego sa sećanjem. Konačno, ova populacija je biološki iscrpljena. To se nije toliko videlo u Srbiji, koliko u dijaspori. Antikomunističko-kvislinško-svetosavska dijaspora sa svojim mitovima o odlasku odumire, a nova dijaspora, ljudi u srednjim i mlađim godinama, vrlo dobro znaju zašto su otišli – da bi živeli. Oslobođeni odrtavele mitologije, oni znaju zbog čega i zbog koga ne mogu da se vrate, kad bi to hteli. Sa nedavnim iskustvom glasanja za Trampa, ta dijaspora (bar američki deo) zaista nema nikakvih iluzija o parlamentarnom sistemu, ali smatra da treba da glasa.

Oni koji su posle izbora izašli na ulice govore nešto drugo – da u parlamentarni sistem, odnosno njegove poslednje krpe, više uopšte nemaju nikakvog poverenja. Taj deo glasača glasao je za Belog, eventualno za Jankovića, i sada, kada je patetični, prevarantski, neustavni, nepravični izbor okončan, glasa za ozbiljnije promene. Parlamenti rubne Evrope i kandidatskih zemalja nikada nisu ostvarili osnovnu funkcionalnost, koja se prepoznaje po mehanizmima za sprečavanje katastrofe koja bi mogla uništiti parlamentarni sistem. Takve smo mehanizme videli na delu na izborima u Holandiji, gde su onemogućili rasističkog punoglavca; tako francuski glasači znaju da, bez obzira na rezultate prvog kruga, u drugome krugu ne može da pobedi nacistička pačavra. Izvan jezgra zapadnoevropskih država sa starim parlamentarnim sistemima, takvih mehanizama nema ni u evropskom parlamentu, niti u parlamentima ostalih, posebno post-socijalističkih država. Evropski parlament nema mehanizme da odmah izbaci poslanika koji je doprineo izlasku Ujedinjenog Kraljevstva i javno priznao da je pri tome masno lagao, Najdžela Faraža, niti poljskog lunatika zalutalog iz kontra-reformacije, sa njegovim stavom o ženama. U post-socijalističkim državama, parlament je na početku bio teži zalogaj u tranzicionim mahinacijama, ali su iskusni manipulanti nomenklature, spremni da iskoriste sve, čak i najgore desničarsko divljaštvo, uspeli da degradiraju ono što je već uveliko bio krhki okvir sa slinavim sadržajem – parlamentarnu demokratiju. Bitne razlike između britanskih lordova koji kradu kao svrake od države ili domaćih poslanika uopšte nema.

Ulični protesti imaju svoje koliko-toliko predvidljive algoritme, zavisne od istorijskih modela, klime, nasilnog odgovora, medijskog prećutkivanja, i mnogo drugih elemenata. Niti je za njih važno političko investiranje, niti su dobra platforma za neko pametnije organizovanje opozicije: oni su ulična škola, koja sasvim dobro vaspitava u preciziranju zahteva, prepoznavanju stereotipa, skidanju bar prvog sloja licemerja, otkrivanju laži, utvrđivanju zajedničkog jezika. I, naravno, u individualnoj terapiji i opamećivanju. Nekada su to bile osobine parlamentarnog i predizbornog rada. Koliko god vremena da ulični protesti traju, njihova korist je ogromna. Između ostalog, kanališu i sprečavaju mogućne nasilne postupke, ustanovljavajući neku vrstu pravila ponašanja koja se vrlo brzo uspostavljaju i široko poštuju. Iskustvo ulične pobune je zato za većinu učesnika vrlo značajno, i zapravo izvrsna priprema za različite, ne nužno parlamentarne oblike društvenog delovanja. Ne na kraju, važno je i to što učesnici u uličnoj pobuni istupaju iz virtualnog sveta. Sigurna sam da je danas na ulici već nađen ubitačan odgovor na izjavu predsedpremijera o tome kako on nema ništa protiv mirnog okupljanja…

No ništa, baš ništa ne može da zameni pravovremenu, dakle stalnu pripremnu saradnju opozicija leve orijentacije, i nikako pristajanje na igru u okvirima koje daje vrh vlasti. Što bi, u istorijskim praksama koje još prepoznajemo, značilo ozbiljnu mrežu politički aktivnih i spremnih ljudi koji na bilo kojem mestu u državi godinama rade svoj terenski politički posao osvešćivanja, privlačenja, vaspitavanja, organizovanja i preuzimanja vlasti.

Peščanik.net, 05.04.2017.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Nije moj predsednik

Paul Mason – Pobuna uvek ima smisla

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.