Da li Putin želi da zauzme Ukrajinu, da je pripoji Rusiji i obnovi rusku imperiju iz doba Katarine Velike i Staljina? Ima onih koji tvrde da je to njegov životni san, dok drugi kažu da je u pitanju histerija zapada. Nemam odgovor na ovo pitanje, ali mogu da ispitam posledice vojne invazije u 21. veku. Takav potez ne bi samo ugušio težnje ka nezavisnosti jednog naroda. On bi poništio ogromno dostignuće čovečanstva u poslednjim generacijama, ono što istraživači nazivaju „novim mirom“.
Tokom hiljada godina ljudi su bili podređeni zakonu džungle. Ovaj zakon kaže da „za bilo koja dva susedna politička subjekta postoji verovatan scenario da će jedan pokušati da osvoji drugi“. Kroz istoriju, bilo da se odigravala u Kini ili Evropi, među Majama ili Maorima, svi su znali da u svakom trenutku mogu biti napadnuti od svojih suseda, koji mogu poraziti njihovu vojsku, pobiti im sunarodnike i osvojiti im zemlju. Istorijske knjige su pune ovakvih događaja – tako su nastajale imperije.
Prema zakonu džungle, smisao reči mir je „privremeni prekid rata“. Na primer, u decenijama pre 1914. vladao je mir između Nemačke i Rusije. U ovom periodu one nisu direktno ratovale, ali su svi znali da u svakom trenutku može izbiti rat između njih. Svake godine ruska vojska je vežbala napad na Berlin i svake godine nemačka vojska se pripremala na marš ka Petersburgu.
Zakon džungle je oblikovao pogled na svet mnogih ljudi, u Rusiji i van nje. Sudeći po delu ruske propagande čini se da se ništa u svetu nije promenilo od 1941, 1812. ili 1709. i da će Hitler, Napoleon ili Karlo XII svakog časa krenuti u novu invaziju na Rusiju.
Da li istorija može da nam pruži još nešto osim svog ponavljanja? Da li čovečanstvo mora zauvek da se povinuje zakonu džungle i ponavlja stare tragedije ne menjajući ništa osim pejzaža? Da li je Nemačka 2022. ista kao Nemačka 1941? Oni koji tako misle nisu bili skoro u Berlinu. U današnjoj Nemačkoj ljude više zanimaju joga, dobra hrana i putovanja nego vojna osvajanja. I ne samo njih. Postoje dobri razlozi za uverenje da je zahvaljujući tehnološkim, ekonomskim i kulturološkim činiocima u poslednjim decenijama čovečanstvo uspelo da eliminiše zakon džungle i promeni smisao reči „mir“.
Nuklearno oružje je ratove između velikih sila pretvorilo u moguće kolektivno samoubistvo i primoralo najmoćnije države da pronađu manje nasilne metode za rešavanje svojih sukoba. Istovremeno, globalna ekonomija je iz ekonomije zasnovane na materijalnim dobrima prerasla u ekonomiju zasnovanu na znanju. U prošlosti su izvori bogatstva bili rudnici zlata, žitna polja i izvori nafte. Danas je to znanje. Dok je u ratu moguće osvojiti naftno polje, to je teško uraditi sa znanjem. Kada je ono postalo najvažniji ekonomski resurs profitabilnost rata je opala, a on se sveo na delove sveta (kao što je Bliski istok) gde se ekonomija i dalje zasniva na materijalnim dobrima.
I globalna kultura je doživela duboke tektonske promene. Mnogobrojne elite u istoriji, od rimske aristokratije do Vikinga, od plemenskih poglavica do evropskog plemstva, mislili su da je rat odlična stvar. Druge elite, kao na primer hrišćanska crkva, ratove su smatrale lošim, ali neminovnim pojavama. Ratoborni vladari, od Sargona Velikog do Kajzera Vilhelma proslavili su se pomoću ratovanja, a umetnici poput Homera i Šekspira su pisali hvalospeve ovakvim junacima. Ali sada po prvi put u istoriji svetom vladaju političari, poslovni ljudi, mislioci i umetnici koji ne samo da misle da je rat nešto loše već i da ga je moguće izbeći. Predsednici i premijeri našeg doba su više zainteresovani za reforme zdravstvenog sistema nego vojnu okupaciju, a čuveni umetnici, od Pikasa do Hanoha Levina, pokazuju nam zverstva rata i osuđuju njegove arhitekte.
Većina svetskih vlada više ne zastupa stav da su vojne invazije dobar način unapređenja svojih interesa, a većina naroda je prestala da sanja o osvajanju teritorija svojih suseda. Zakon džungle više ne vlada u odnosima između Španije i Maroka, Mjanmara i Tajlanda ili Brazila i Urugvaja. Uprkos tome što je Brazil snažniji od Urugvaja, stanovnici Montevidea ne žive u strahu da će se jednog dana probuditi uz tutnjavu brazilskih tenkova na ulicama, a građani Sao Paola će se pobuniti protiv vlade koja daje prednost vojnim osvajanjima nad izgradnjom lokalne infrastrukture.
Sve ovo je uticalo da pojam mira dobije novi smisao. Dok je mir u tradicionalnom smislu značio privremeni prestanak rata, novi mir znači situaciju u kojoj se ne može zamisliti rat. U velikim delovima zemaljske kugle niko ne očekuje napad suseda željnih nove teritorije.
Naravno, tako nije svuda. Živim u Izraelu koji je u neprekidnom strahu od svojih suseda, a i sam daje doprinos okupacijama.
Ali dok su pokušaji osvajanja čitavih zemalja postali retki, ratovi drugih vrsta kao što su građanski ratovi i pobune su još uvek česti. Imamo i primere država koje vladaju drugim zemljama uz pomoć marionetskih režima, kao što je činio SSSR u Mađarskoj ili Sirija u Libanu. Ali ostaje čudesna činjenica da nakon hiljada godina brutalnih okupacija, od 1945. nijedna zemlja koja je dobila međunarodno priznanje nije zbrisana sa mape zbog strane okupacije.
Nekoliko izuzetaka svedoči o snazi ovog pravila. Južni Vijetnam je osvojen od strane Severnog, Južni Jemen je progutan od strane Severnog, ali ovde se radi o završnim akordima dugotrajnog građanskog rata a ne o stranoj okupaciji. Tibet je osvojen od strane Kine, ali Tibet nikada nije bio priznat kao nezavisna država. Kuvajt je bio osvojen od strane Iraka, ali je međunarodna koalicija proterala agresora. Slično tome Istočni Timor je aneksiran od strane Indonezije, ali je posle međunarodnog pritiska oslobođen. Nekoliko država, kao na primer SSSR, nestalo je sa mape, ali je uzrok tome bio unutrašnji raspad, a ne spoljna invazija. A što se tiče američke invazije na Avganistan i Irak, cilj nije bio njihovo pripajanje.
Novi mir nije samo luksuz bogatog zapada, već je zahvatio veći deo sveta. Poslednji put kada su susedi skoro zbrisali neku južnoameričku zemlju bio je kada je Paragvaj poražen od strane Brazila, Argentine i Urugvaja u ratu trojnog saveza (1864-1870). Malo nas zamišlja arapski svet kao mirnu oazu, ali od sticanja nezavisnosti arapskih zemalja samo je jedna država pokušala da uništi drugu – reč je o već spomenutoj invaziji Iraka na Kuvajt u vreme Sadama Huseina. Afričke zemlje su bile u bezbrojnim sukobima, građanskim ratovima i pobunama od kada su se oslobodile evropske vlasti, ali su samo neke afričke zemlje osvajale susedne države u pokušaju da ih okupiraju i pripoje njihove teritorije.
Novi mir je promenio politiku, ekonomiju, kulturu pa čak i psihologiju čovečanstva. Većina ljudi ne živi u strahu od strane invazije, što ih oslobađa napetosti i čini otvorenima za međunarodnu saradnju. Većina zemalja se oseća dovoljno bezbedno da izdvaja manje od 2 odsto budžeta za vojsku, a više ulaže u obrazovanje, zdravstvo i socijalne usluge. Imamo običaj da se olako odnosimo prema ovoj činjenici, ali to je neverovatna novina u istoriji. Tokom hiljada godina vojska je dobijala najveći deo budžeta svakog princa, kana, sultana i cara, koji su jedva koji groš trošili na obrazovanje ili zdravstvo narodnih masa.
Zato kada danas jedna država pokušava da osvoji drugu svi treba da se zabrinemo. Ako ponovo postane prihvatljivo da jake države proždiru slabije susede, promeniće se i način na koji svet misli i kako se ponaša. Prva posledica povratka na zakon džungle će biti povećanje vojnih izdataka na račun svega ostalog. Umesto na nastavnike, medicinsko osoblje i socijalne radnike novac će se trošiti na tenkove, rakete i sajber tehnologiju. Onaj ko želi da vidi kako je živeti u džungli neka pogleda Putinovu Rusiju. Rusija je najuspešnija vojna sila 21. veka, izlazila je kao pobednica iz svih sukoba u kojima je učestvovala, od Sirije do Krima, ali njeni građani imaju niski standard života. To je bogata država sa siromašnim građanima. Da li biste radije živeli u Moskvi i koristili ruske zdravstvene usluge, ili u Helsinkiju uživali u finskim?
Ako se vratimo u džunglu čekaju nas i druge posledice. Međunarodna saradnja u borbi protiv klimatske krize ili za ograničavanje upotrebe razornih tehnologija biće dovedena u pitanje. Nije lako sarađivati sa državom koja želi da nas uništi. Bez globalne saradnje skoro je sigurno da čovečanstvo neće uspeti da spreči pogubne klimatske promene ili da kontroliše razvoj veštačke inteligencije i genetski inženjering. Kako se klimatska kriza bude pogoršavala i trka u naoružanju ubrzavala, opasnost od rata će samo rasti. Posledica će biti patnja miliona ljudi, a možda i izumiranje ljudske vrste.
Ako verujete da je prava istorijska promena nemoguća, da čovečanstvo nikada nije i neće odustati od zakona džungle, onda nam jedino preostaje da izaberemo da li želimo da budemo predator ili plen. Pri takvim opcijama, većina lidera će izabrati da bude upamćena kao moćni predator i da doda svoje ime na sumornu listu velikih osvajača koje smoreni učenici moraju da nauče za ispit iz istorije.
Ali možda je promena moguća. Možda 2022. ipak pripada eri posle perioda od 1812. do 1941? Možda je čovečanstvo ipak napravilo pomak? Ako je tako, lider koji pokuša da osvoji susednu zemlju dobiće sramno mesto u sećanju čovečanstva, mnogo gore od onog rezervisanog za Timura Lenka ili Atilu Hunskog. Ostaće upamćen kao čovek koji je uništio naše najveće dostignuće i gurnuo nas nazad u džunglu.
Haaretz, 10.02.2022.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 12.02.2022.
IZRAEL / PALESTINAKULTURA MIRA I NENASILJA
UKRAJINA
