Čitalac se seća, onomad, u Novom Sadu, pred 15. mart, sve je bilo isto kao i sad pred 28. jun. U prostorijama jedne stranke, skupila se grupa mladih da mašta o državnom udaru, rušenju poretka, zauzimanju RTS-a. Pa su ih pohapsili na osnovu snimka, a snimak je bio mimo zakona, bez naloga (ako se to tako kaže) dakle, i uopšte nije mogao, objasnili pravnici, da posluži za bilo šta, a pogotovo ne kao dokaz i kao razlog za hapšenje.
A ipak su „zaverenici“ utamničeni, oni što su se našli nadohvat policiji, da bi onda dva meseca bez ijednog dobrog razloga proveli u zatvoru.
Sada sve isto. Opet tajni snimci, pa poruke, pa hapšenja i dokazi koji nisu dokazi. I opet bi da se ruše država i poredak, a rušili bi ih sve neki goloruki i bosonogi ljudi naoružani samostrelom (kom. 1). Istina, ima sada među njima i vojnih lica, samo što su ona u penziji, pa ispada da su najvitalniji i najborbeniji članovi pobunjenog dela društva – penzioneri, pored studenata.
Podigla se država na zadnje noge da se odbrani od studentsko-penzionerske zavere i zaštiti svoje vitalne tačke. Ako je verovati vestima i snimcima, a nije, jer oni takvi kakvi su ne mogu biti dokaz ni za šta, vitalne tačke države, kako ih ona sama vidi, jesu: RTS, Pink, Pionirski park pod opsadom, zgrada vlade, EXPO, te raskrsnice širom Srbije.
Tim redom, tih šest tačaka. To se čuje na snimcima „zaverenika“, to su potencijalne mete i to država prihvata kao relevantna i egzistencijalno bitna mesta za opstanak države i poretka. Neka mi oproste „zaverenici“ što ću ovako reći – uz obaveznu ogradu da to što se čuje na snimcima nije ni na jedan način relevantno da se bilo šta zaključi o njihovim namerama – ne može se biti tako glup, pa verovati da se ova država i ovaj poredak ruše ulaskom u RTS.
A od srede naveče od nas se traži da baš u to poverujemo. Pretnje po zemlju i njenu bezbednost tako su velike jer „zaverenici“ hoće da upadnu u RTS. Pa taj RTS nije radio danima i ništa se nije dogodilo. A kad su jednom studenti prekinuli opsadu RTS-a, sama vlast je blokadu te ustanove produžila za još neki dan (za dezinsekciju i deratizaciju). I nikom ništa. Tako je važan RTS.
I sad bi neko da mi poverujemo da su „zaverenici“ u toj meri beslovesni i zaboravni da su zaboravili „zaveru“ i hapšenje iz Novog Sada, te blokadu RTS-a koja nije donela ama baš ništa. Jer ništa se tih dana bez RTS-a, dok je trajala opsada, u Srbiji nije promenilo ni za dlaku. Jeste, jeste, dobacuje čitalac, ponovljen je konkurs za REM. Dobro, i… šta je onda bilo? Ništa, sve isto kao i prvi put, zbog čega su studenti i krenuli u opsadu RTS-a.
Dakle, RTS ništa ne rešava, upadom u njega ili njegovom opsadom samo se čuva tekuće stanje i razvodnjava pobuna akcijama koje ničemu ne vode.
U tom smislu, Pink je daleko važniji od RTS-a, ali iz onoga što se čuje na snimcima uopšte nije jasno kakva bi to mogla biti „zaverenička“ pretnja koja se nadvila nad Pink. Pa o Pinku onda samo još ovoliko – na spisku tačaka na udaru „zaverenika“, samo bi Pink mogao zaista biti od neke važnosti za opstanak režima, jer o tome je reč, o tekućem režimu, a ne o državi i poretku.
Pionirski park je pak Potemkinovo selo. Privid privida. Opstrukcija. Namerno postavljena, konstruisana, projektovana slepa mrlja u oku pobunjenog dela društva. Baviti se Pionirskim parkom i šatorima u njemu, i osobama u tim šatorima, znači ne baviti se suštinom. Da li će režim podići kasarnu pod vedrim nebom za svoje batinaše ili će ih samo dovesti gde treba i kada treba, svejedno je.
Pionirski park je isto što i RTS, skretanje pažnje, zavođenje na krivi trag. Batinaši nisu u Pionirskom parku, ti šatori tamo uglavnom su prazni. Batinaši su u policiji, opštinskim administracijama, javnim preduzećima, tužilaštvu i sudovima, na vrhu vlasti. To što nam vlast potura da su batinaši u parku, da su jadni i bedni i da rade za bednu dnevnicu samo je krinka pod kojom se kriju bogati batinaši na uglednim pozicijama i s raskošnim kućama (ili etno selima, ministra odbrane recimo, ako je nekome tako draže).
Konačno, blokada raskrsnica. Pa pobogu, ko normalan bi posle ovih pola godine pomislio da se blokadom raskrsnice bilo šta rešava. Pa raskrsnice u Beogradu svakodnevno su blokirane već mesecima i nikom ništa. Tražiti sad još blokada, raskrsnica, bilo bi kao da smo izgubili i pamet i sećanje. Sumnjam da je to slučaj s pohapšenim „zaverenicima“.
A EXPO? Šta EXPO? Je li to egzistencijalno bitna tačka za režim, barem u onom smislu u kome se EXPO vidi kao mašina osmišljena za krađu para? U trenutku kada ceo svet gori, razmišljati o EXPO-u, a pogotovo nadati se da će zemlje iz takozvanog trećeg sveta – ako je suditi po nedavnom promotivnom skupu u Beogradu – obezbediti uspeh te priredbe, sumanuto je, i u tom smislu tipično za tekući režim. Niti će oni to završiti na vreme, niti će ta priredba ličiti na nešto, ako se uopšte održi. A novac su verovatno već ukrali.
Dakle, reprizom kampanje iz marta, režim bi u junu ponovo da nas uveri kako su poredak i država ugroženi i to pretnjom da će se napasti pobrojane „vitalne“ tačke. Nijedna od tih tačaka, međutim, niti je bitna za državu i poredak, niti bi napadom na nju režim bio ugrožen. Uobičajena gola režimska laž. I to znamo mi, kao što znaju i „zaverenici“. Pa ipak, ljudi su pod tom apsurdnom optužbom uhapšeni i zadržani u pritvoru.
I ne samo to, kampanjom se u imaginarijumu pobune kao važne mete za napad na režim i dalje utvrđuju tačke koje nemaju nikakvog značaja za funkcionisanje režima, niti se država i poredak s njima mogu makar i simbolično poistovetiti. Čitalac je, naravno, primetio da sam vladu sasvim preskočio u objašnjenju. Jer, baš je toliko važna vlada. To jest važna je onoliko koliko se u njoj samostalno donose odluke – dakle nimalo.
S druge strane, dok širi dimnu zavesu i na liniju vatre postavlja makete, da bi se oslabio pritisak na jedno jedino mesto moći u državi i u nakaradnom poretku koji smo dobili u protekloj deceniji, režim uspešno pritiska zaista bitne tačke otpora na liniji fronta koju drže pobunjeni žitelji Srbije. (Tako je, hoću da kažem da režim u ovom trenutku bolje čita pobunu nego što pobunjeni žitelji Srbije čitaju režim.)
Pod bitnom tačkom otpora mislim na Univerzitet, naravno. Sukob između studenata i profesora sad već izbija na površinu i postaje vidljiv. Ispada da pobunjeni žitelji Srbije nasrću – ili ih režim navodi da nasrnu – na za vlast sasvim nebitne tačke, dok s druge strane režim udara tamo gde najviše boli i gde može napraviti najveću štetu za pobunjeni deo društva.
Treba verovati da smo ipak pametniji od toga i da iako još nismo pronašli pravu tačku za pritisak ili način da je pritisnemo, nećemo dozvoliti da izgubimo ustanovu – Univerzitet dakle – koja nam je pružila priliku i dala osnovu da podignemo pobunu.
Peščanik.net, 27.06.2025.
Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Rušenje poretka
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nacionalno kompletan idiot - 18/07/2025
- Svi za jednog, jedan za sve - 15/07/2025
- Putuj EXIT-e, ne brini za Srbiju - 11/07/2025
