Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Poenta ovog teksta je da novi talas širenja zaraze hvata zalet, a da su i vlast i stanovništvo izabrali da na njega (ponovo) prekasno reaguju.

Udeo zaraženih među testiranima na virus i u Srbiji i u Hrvatskoj prešao je 3 posto. Pre nedelju dana bio je bezmalo upola manji. Crna Gora je tu negde. U Bosni je bolje, pri čemu je u njoj vakcinisan tek svaki deseti odrasli stanovnik.

Kada se epidemija nalazi na silaznoj putanji, udeo od 5 odsto zaraženih među testiranima znači da se protivepidemijske mere mogu ublažavati. Kada zaraza hvata zalet, udeo koji pređe 2 posto znači da je vreme da se preduzmu vanredne mere. Kada u ovim uslovima udeo zaraženih dostigne 5 posto među testiranima, gubi se svaka kontrola nad širenjem zaraze. Zaraza je pobeđena kada udeo zaraženih padne ispod polovine jednog procentnog poena; to se na našem prostoru nije desilo od uvođenja vanrednog stanja.

Efikasna mera za suzbijanje epidemije je uvođenje obaveznog vakcinisanja stanovništva. Ministar zdravlja ima zakonsko pravo da to naredi svakog trenutka. Slabići i kukavice koji se nalaze na vlasti to ne smeju da urade i puštaju da ljudi umiru. U tome imaju podršku polovine stanovništva. Društveni odnosi koji su nastali u toku života poslednjeg pokolenja povećali su i intenzivirali sebičnost ne samo kod profitera, nego i kod žrtava takmičarske privrede.

Vakcine nisu dovoljno ispitane; najbolje među njima utiču na ljudske gene. One bitno smanjuju mogućnost razboljevanja i umiranja. Sloboda izbora jednog građanina prestaje tamo gde počinje pravo drugog građanina na život. Vlasti nedostaje hrabrost za decizionističko delovanje u vanrednim okolnostima; nekadašnja polemika Aleksandra Molnara sa Vesnom Pešić na Peščaniku dobija svoju naknadnu empirijsku osnovu. Vlast se boji da proguta žabu, što bi trebalo da bude temelj njene legitimnosti kao vlasti. Stanovništvo odbija da to učini, izbegavajući da ispuni dužnost ljudskih bića. Razumljiv strah od genetskih i drugih zdravstvenih posledica vakcinisanja potpuno uklanja ostatke svesti o ekonomskom, političkom i kulturnom uslovljavanju vlastitog sebičnjaštva. Smatra se normalnim da će se zbog epidemije broj starih, bolesnih i nemoćnih dodatno vanredno smanjiti. Deca današnjih birača neće katarzično jednom pitati svoje roditelje: „Šta si radi/o/la u vreme pandemije?“ Starci, bolesnici, korisnici domova, umreće zaboravljeni.

Svako pokolenje i svako vreme imaju svoje moralne ispite. Moja generacija, i one dve koje su mlađe od nje, pale su na moralnom ispitu. Mi smo dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kao što su bili ratni huškači pre trideset godina. Stari, bolesni, nemoćni – oni su naš Kanonenfutter.

Nevažno je što su kukavičluk vlasti i sebičnjaštvo građana proizvod društvenih odnosa. Za čovečnost ne mora da bude uslova; za nju uvek mora da bude mesta.

Peščanik.net, 26.07.2021.

KORONA VIRUS