pištaljke na zastavi Srbije
Foto: Predrag Trokicić

Predsednik Vučić se u jednom trenutku zabrinuto zapitao da li će srpska groblja moći da prime sve pokojnike ako se broj onih koji umiru od korona virusa naglo poveća. To je bio jedan od razloga koje je naveo kad je tražio da se strogo izoluju pre svega najjači kandidati za selidbu na groblja, starci i starice. Ali nije on to tako grubo rekao, nego sinovski nežno i brižno: spasimo od umiranja naše bake i deke, koje volimo. Međutim, opasnost od umiranja baka i deka nije ni počela da jenjava, a srpska vlast, po imenu Aleksandar Vučić, odlučila je da mere stroge izolacije – kako se izrazila – relaksira, i da staru nejač pusti da se oko kuće šeta svaki dan. Otkud to? Možda su groblja u međuvremenu proširena, pa Vučić više ne mora da brine kako će da nas sahrani i može da nas pusti da opet umiremo nekontrolisano koliko nam je volja.

Ipak, pre će biti da je uzde policijskim časom nametnute izolacije vlast popustila iz drugog razloga. Ma koliko to zvuči neozbiljno, taj razlog se krije u šerpama. Onima u koje su poslednjih nedelju dana građani širom Srbije lupali sa prozora i balkona svojih stanova u znak protesta koji je nazvan bez uvijanja i metaforisanja – Protest protiv diktature. Dakle, nije tu imalo šta da se dešifruje i nagađa. Veliki broj ljudi je stavio do znanja da su besni jer vide da takozvane mere borbe protiv pandemije uvedene u Srbiji imaju višak strogoće svojstven autoritarnim i nedemokratskim režimima. Provalili su propagandni trik Vučićevog autokratskog paternalizma, njegovu nameru da iskoristi ovu pandemije da bi se učvrstio u ulozi velikog i brižnog oca srpskog naroda, da se nametne kao Atasrb, srpska verzija Ataturka.

Međutim, ne treba potcenjivati snagu i efikasnost propagande Vučićevog režima. Jer toj propagandi idu na ruku i oni koji nisu neposredno u njenoj službi, ali koji joj pomažu na volonterskoj bazi je im Vučić imponuje kao čovek koji uspeva da se uspešno nosi sa Zapadom, odnosno sa zapadnim vrednostima, kao što su liberalna demokratija, ljudska prava i globalno povezivanje sveta. Kad u našim medijima čitam i slušam komentare o problemima na koje u borbi sa korona virusom nailaze demokratske zemlje na Zapadu, imam utisak da je manje onih koji su zabrinuti za sudbinu demokratije, a više onih koji se nadaju da će demokratiju ova epidemija dokrajčiti. Na sve strane odjekuju radosne prognoze da sledi propast liberalne demokratije i s njom globalizacije, i s njima tzv. ljudskih prava, kao i svega drugog čime nas u Srbiji već odavno muči mrski Zapad. A uz to idu i pohvale navodne efikasnosti s kojom se sa epidemijom bore Kina, Rusija i druge zemlje koje u praktikovanju demokratije ne preteruju i drže je na bezbednom odstojanju, ako je se nisu i potpuno ratosiljale. Biće interesantno videti kako će ovi demokratoskeptici objasniti vesti od pre nekoliko dana o naglom širenju zaraze u Rusiji. Opasni ostaci demokratije i za nju karakteristične nediscipline? Terorizam?

Na ove neprijatelje Zapada i demokratije moći će Vučićev režim da računa i kad epidemija prođe. On je sigurno neće prepustiti zaboravu. Neće dozvoliti da se korone neko drugi seća. Jer Vučić i ljudi oko njega odavno znaju kako se u politici sećanja porazi pretvaraju u pobede, sramota u slavu i čast. Dakle, uskoro ćemo imati oficijelno režimsko sećanje na ovu epidemiju, koje će – kao i sećanje na ratove devedesetih – ući u školske udžbenike i programe kao primer još jedne velike pobede Srbije i mudrog srpskog vođe.

Osnove za tu memorijalnu postvirusnu politiku već su postavljene. Već danima nas Vučić i njegovi ministri uveravaju da ćemo iz epidemije izaći u boljem stanju nego druge zemlje. Oni koji ih slušaju već znaju da će glavna posledica epidemije u Srbiji biti velika afirmacija naše zemlje u svetu, jer su se navodno ona i njeno mudro jednočlano rukovodstvo s najmanje štete izborili s ovim neprijateljem čovečanstva. Dakle, možemo se nadati da će zdravstvene, ekonomske i psihološke posledice epidemije postepeno biti ublažene, ali nema nade da će biti ublažene i njene političke posledice, to jest jačanje autoritarne vlasti.

U međuvremenu, čekam da izolacija opet bude retka privilegija nas koji umemo da je cenimo i šetam još vitak sa zapetom maskom. Brzim korakom obilazim našem predsedniku drage bake i deke i potajno se nadam da će me neki policajac zaustaviti i pitati: Zašto ste vi mladiću na ulici u vreme koje je rezervisano za stare? U gostima nam je Hiko, pas mog brata, pa povedem u šetnju i njega. A i on juri kao da nema svih sedam godina. Najviše voli da zapiša neku banku, kockarnicu ili neki fensi kafić. Prosto da pomislim da hoće da mi ugodi.

Peščanik.net, 06.05.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)