Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ne tako davno, isfrustriran praksom pojedinih poslodavaca u Srbiji da sve i svašta označavaju kao poslovnu tajnu kako bi naizgled zakonito smanjili prostor radnika da se bune protiv nezakonitih rešenja koja sprovode, napisao sam tekst o tome. Pet godina kasnije dobili smo novi Zakon o poslovnoj tajni, o kojem je već pisala Sofija Mandić i na njenu analizu nemam šta da dodam. Ili neko u vlasti čita moje tekstove i prilagođava na osnovu njih zakonodavstvo interesima poslodavaca, ili je poslodavce u praksi baš briga što ne mogu da svoje radne zločine mirno prikrivaju poslovnom tajnom koja to nije. Šta god bilo od ta dva, novi Zakon reguliše poslovnu tajnu tako da se sve ono što sam argumentovano napadao u prvom tekstu – može legalno (ali ne i legitimno) proglasiti vitalnom informacijom za poslovanje poslodavca i samim tim dobiti oznaku poslovne tajne. To se radilo i ranije – nezakonita praksa poslodavaca se brižno zaštiti od strane države tako što se proglasi zakonitom. Tako da sada možemo imati situacije u kojima je zarada motača kablova poslovna tajna, u kojima su interni akti poslodavca koje je u obavezi da donese i koji su po prirodi javni (ali nisu takvim proglašeni u Zakonu o radu) – opet tajna. Tipičan primer je Pravilnik o radu, kao i individualni ugovori radnika. Ugovori će verovatno u budućnosti biti u celini proglašavani za poslovnu tajnu, iako podaci u njima nemaju apsolutno nikakvog uticaja na poslovanje niti se u bilo kojoj uređenoj državi mogu smatrati poslovnom tajnom.

Prilikom usvajanja novog zakona je upotrebljeno staro oružje: harmonizacija sa pravom Evropske unije. I praktično je uzaludno sada pokazivati da je prethodni zakon zapravo bio više usklađen od novog, i kako je navodna harmonizacija samo poslužila kao izgovor za još jedan nepotreban i štetan ustupak poslodavcima (Sofija Mandić to efektno argumentuje u navedenom tekstu). A naročito je zanimljivo istaći da država nema nikakvu nameru da se uskladi sa nekim drugim propisima EU koji ne idu naročito na ruku novodonetom Zakonu o poslovnoj tajni – na primer, sa Direktivom o uspostavljanju opšteg okvira za informisanje i savetovanje sa radnicima kojim se utvrđuje niz obaveza poslodavaca da svojim radnicima prenose sve relevantne informacije o poslovanju, obaveza koje su ograničene rešenjima iz nacionalnih zakona, ali se suštinski svode samo na situacije u kojima bi iznošenje određenih informacija nanelo ozbiljnu štetu preduzeću i ugrozilo njegovo funkcionisanje.

Istovremeno, gotovo nezapaženo je prošla vest da Jura opet napada slobodu sindikalnog udruživanja i delovanja. Ta kompanija, javnosti poznata po mnogobrojnim (utvrđenim i neutvrđenim) kršenjima propisa države u kojoj posluje, sada je pokrenula krivični postupak protiv predsednika sindikata zbog njegovih izjava o uslovima rada. U nepreciznom novinarskom tekstu ne može se doći do mnogo podataka, pa tako nije najjasnije ni o kojem krivičnom delu je reč (potencijalno je u pitanju „Narušavanje poslovnog ugleda“ ali bi u tom slučaju zaista bilo zanimljivo čuti argumente poslodavca). Suština je međutim sasvim jasno izneta: Jura postavlja standarde, primere kako se treba ponašati poslodavac koji želi da iskoreni sindikat i zastraši radnike. O istom predsedniku sindikata pisao sam nedavno, a sada je pritisak očigledno podignut na viši nivo. Ne ulazeći u detalje postupka (jer oni nisu ni poznati javnosti) i ne prejudicirajući šta će se dalje u njemu dešavati, može se postaviti racionalno pitanje: šta predsednik sindikata u jednoj kompaniji uopšte može da uradi, ako ne može da govori u javnosti o uslovima rada u njoj?

Ovo naravno nije prvi put. Naprotiv, obraćanje sindikalnih funkcionera bilo kojoj široj javnosti, bez obzira na to kako je izvedeno, često privlači pažnju poslodavaca i dovodi do posledica po ljude koji pričaju o nečemu što ne samo da ne bi trebalo da bude privatna stvar, već je javna tema bez ikakve sumnje – koliko se poštuju zakoni Republike Srbije, kako se krše i zašto ne postoji efikasna reakcija sistema na protivpravne prakse. U bilo kojoj državi to bi bila vruća tema zbog koje bi nadležni ministri padali na mesečnom nivou, ako nisu u stanju da nešto promene. Kod nas postoji duga tradicija da državni funkcioneri svojim telima (nažalost i umovima) brane sve nezakonite postupke poslodavaca. I da ih naravno posle izvesnog vremena učine zakonitim kroz besmislene i štetne normativne intervencije.

Imali smo tako primere da radnici dobiju otkaz zbog stavljanja različitih komentara i sadržaja na društvene mreže. Radnici su dobili otkaz na primer zbog toga što su objavili da je kod njihovog poslodavca započeo štrajk – verovatno će prema novom Zakonu o poslovnoj tajni i to moći da bude tajna? Prošle i ove godine sam pisao o hrabrom sindikalcu kome su između ostalog poslodavci na teret stavili učešće na internet tribini, fotografisanje u krugu fabrike, kao i prenošenje putem Fejsbuka izjave koju je dala centrala njegovog sindikata. Takvih primera ima puno i svima je zajedničko da su u pitanju pokušaji da se suzbije širenje informacija o skandaloznim postupanjima poslodavca, nehumanim uslovima rada, gušenju sindikalnih sloboda, kao i mnogim drugim nezakonitim praksama.

U jednom od svojih ranijih tekstova ukazao sam na taktike borbe protiv poslodavaca na ivici razuma. Jedna od njih je i name and shame (označi i osramoti) taktika – javno ukazivanje na radnu eksploataciju, nezakonita postupanja, probleme radnika kod poslodavaca. Novi Zakon o poslovnoj tajni uistinu na prvi pogled značajno ograničava prostor delovanja, jer se sada praktično svaka informacija može podvesti pod tajnu, a postupak dokazivanja nezakonitosti je kao što znamo dug i neizvestan. Ali i dalje se ova taktika može koristiti pod istim uslovima koji su navedeni u tekstu: sve ono što je zvanično označeno kao kršenje zakona od strane nadležnog državnog organa ili službe, svakako treba da nađe put do najšire javnosti.

Ali ovde se ne sme završiti sloboda radnika da govore o svojim uslovima rada. Ovo se naročito odnosi na sindikalne predstavnike i funkcionere. Jer, iako državni poltroni kapitala žele da mislimo drugačije, poslovna tajna nije međunarodno ljudsko pravo poslodavaca, a sloboda udruživanja, mišljenja i iskazivanja tog mišljenja od strane svakog pojedinca – jeste. To je jedno od osnovnih ljudskih prava savremenog društva. I ništa što izađe iz kuhinje nekog lobističkog kruga ne može umanjiti ustavnopravnu i međunarodnopravnu zaštitu prava čoveka da zna i slobode čoveka da razmišlja i javno o svojim razmišljanjima govori. Takođe, ako ćemo već o ljudskim pravima, osnovno kolektivno ljudsko pravo jeste pravo na udruživanje – pa i na sindikalno udruživanje i delovanje. Sindikat služi zaštiti interesa radnika i unapređenju njihovih prava. Kakav je to sindikalni funkcioner koji neće moći da ukazuje na (potencijalno) kršenje zakona kod poslodavca kod kojeg radi? Granice takvog delovanja sindikata svakako moraju da postoje ali ne u smislu ućutkivanja sindikalaca, kako se to očigledno u Srbiji već godinama unazad radi.

Ne može se tvrditi da je direktor zao, pokvaren i prljav, da se kupa jednom mesečno i da ima tri ljubavnice. Ne može se tvrditi da je direktor loš čovek i da potkrada firmu jer je sagradio vikendicu na Zlatiboru, kao ni da je sinu kupio diplomu jer ovaj drugačije ni za sto godina ne bi završio fakultet. To nisu sindikalne stvari i one ne utiču na uslove rada i položaj radnika. Nije relevantno čak ni to da li je direktor član ove ili one političke partije, kao ni da li je večerao prošle nedelje sa nekim državnim funkcionerom kako bi dogovorili neki sumnjiv posao. Ne smeju se otkrivati ni tajne (koje zaista jesu tajne) o planiranju plasiranja novih proizvoda, širenju na druga tržišta, uvođenju novih proizvodnih tehnologija. I svako ko tako nešto radi treba da odgovara. Ali JESTE posao sindikalaca, pa čak i svakog radnika, da govori o položaju radnika, potezima direktora (i ostatka rukovodstva) koji vode firmu ka boljim danima ili ka propasti, da govori (veoma glasno) o potencijalnim nezakonitim uslovima rada, radnicima u pelenama, sedmodnevnoj radnoj nedelji, epidemiološkim žarištima u krugu fabrike, organizovanju štrajka, delovanju poslodavca protiv sindikata i sindikalnih članova ili funkcionera, da govori o svemu što je relevantno za budućnost tih radnika. Da govori o zaradama, naravno, jer osim ukoliko nije reč o zaradi nekog važnog eksperta čiji se broj u Srbiji može nabrojati na prste jedne ruke pa je samim tim izuzetno važno kome će biti veran – zarada nije poslovna tajna i ne može biti tajna kada higijeničari rade 12 sati dnevno za minimalac, ili radnici moraju da vraćaju u koverti deo zarade koju prime, ili primaju minimalac na račun i ostatak na ruke („oslobođen“ poreza i doprinosa). I nije nužno potrebno da nešto bude prekršaj ili krivično delo da bi sindikat govorio o tome. Naprotiv, sindikat treba da upozna radnike, a i javnost, o svim dobrim i lošim praksama koje postoje i koje je evidentirao. Jedino to je prava sloboda, onako kako je garantovana Ustavom, međunarodnim pravom i zakonima. Sve ostalo je samo bedni pokušaj da se radnici ućutkaju i nadam se da će sudovi tako i primenjivati novi Zakon o poslovnoj tajni – uz mrvicu razuma, imajući u vidu zakonska rešenja koja poštuju slobodu udruživanja, mišljenja i govora. Inače će međunarodni sudovi i međunarodna tela pred kojima pojedinci i sindikati imaju aktivnu legitimaciju, u bliskoj budućnosti imati puno posla na rešavanju sporova iz Srbije.

Sloboda koja nam se nudi od strane ove vlasti jeste sloboda da ćutimo i trpimo. Nemojmo je prihvatiti, jer ona vodi samo daljem porobljavanju radnika u uslovima rada koji nisu dostojni čoveka.

Peščanik.net, 29.09.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.