Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Aleksandra Zec bila je kći zagrebačkog mesara Mihajla Zeca, i vjerojatno sasvim obična dvanaestogodišnjakinja, koja po ničem ne bi zaslužala da se o njoj piše, da je nisu svirepo ubili. (Wikipedia)

Konačno sam na HBO videla film Srbenka Nebojše Slijepčevića, pošto je pokupio ogromno mnogo nagrada i priznanja i obišao svet. Predstavu Olivera Frljića videla sam mnogo ranije. Proveravam kritike, režiserove intervjue i naletim na članak o Aleksandri Zec hrvatske Wikipedije. Zgusnuti užas, ne verujem svojim očima. Šta znači „sasvim obična dvanaestogodišnjakinja“? Da li je to zato što je bila mesarska kći? „Po ničem ne bi zaslužila da se o njoj piše“? Koja to dvanaestogodišnjakinja ne zaslužuje da se o njoj piše? Ali eto, svirepo su je ubili, pa se ta sasvim obična devojčica, nezaslužna pisanja o njoj, progurala do opšte poznatosti, i svi, a naročito pisci članka, moraju je podnositi. Pa sram vas bilo, vas petoro ubica, zar niste mogli bolje izabrati! Pri tome je očito da autor wikipedijskog članka ima isti stav prema svim devojčicama koje su surovo pobijene, recimo u Tuzli, Višegradu, Sarajevu i šire, samo da su te bile dovoljno učtive i nenametljive da ostanu uglavnom nepoznate.

Nije bila dovoljna akcija mnogih u Hrvatskoj, nije bila dovoljna predstava, nije bio dovoljan ni film. Ostala je uvređenost što je nije progutao zaborav. O tome, proročki ali savršeno jasno, govori dokumentarno-pozorišni film Srbenka. Spremanje predstave uključuje profesionalce i amatere, i nekoliko devojčica, rođenih deset godina posle ubistva Aleksandre Zec. Oliver Frljić prati, provocira i pušta učesnike predstave, povremeno do mere koja je mučna za publiku filma, da o pripremi predstave misle i glume. Priprema doživljenog, političkog pozorišta je, naprosto, mučna. Dobrovoljci moraju platiti strašnu cenu, proživljavanje tuđih i proživljavanje svojih trauma, koje neće nestati kad ih režiser poduči glumi, laži, efektu, suočavanju sa publikom, uspehu… Film postavlja krajnje nezgodna pitanja pozorištu – recimo, hoće li gluma mržnje, oslobođeno sopstveno istraživanje mržnje, ostaviti tragove u glumcu/glumici? Hoće li naturščik sebe time obrazovati? Koji je smisao uputiti dvanaestogodišnjakinju da ponovo doživi svoje traume i zatim ode u svet, u kojem nema mogućnosti da utiče onim što je doživela na to da drugi to ne dožive? Nijedno od tih pitanja ne postavljamo posle predstave: publika je dobro obrazovana, ona u potpunosti razume prevod predstave iz događaja u inscenaciju, nužni iluzionizam, ume da pročita scenski minimalizam, sluti kako je izgledala priprema predstave – pogrešno, naravno. Zato je tu film, da dokumentuje svu surovost pripreme pozorišta. Predstava, koliko god savremeno i suvereno zasnovana na postdramskim poetikama, precizno dekonstrukcijska, suprotstavljena različitim tehnikama metaforizacije, još uvek je performativni rezultat rada skrivenog od publike: film razotkriva te procese, i za razliku od mnogih filmovanja pozorišta/scene spreda i od pozadi, pre i posle, to ne donosi nikakvo dodatno zadovoljstvo, samo dugi i bolni povratak osnovnom, da je devojčica ubijena sa ocem i majkom, zato što je takav zločin bio dozvoljen. Sve što se oko toga događalo i još se događa uslovljeno je potrebom jednih da dozvoljivost zadrže, po potrebi obnove i privremeno zataškaju, i interiorizovanom dužnošću drugih, kojih je mnogo manje, da je zauvek zatru. Film, drugim rečima, postavlja pitanje političkom pozorištu o još skrivenim i neispražnjenim džepovima zaludnosti: ima li danas pozorište pravo na to? Zaludnost, čak i onako nemilosrdna kao u Aristofanovim komedijama, mogla je funkcionisati u okviru važne institucije atinske demokratije, pozorišta. Kako pozorište vratiti demokratiji iz komfora kulturom opravdane zaludnosti? Promenom društva, dakako. Film Srbenka pokazuje kako daleko je ta utopija: trenutna mizerna i ponižavajuća borba je da ne prevlada relativno mlada avet iz bliske prošlosti, pa ako bi mogla biti pobeđena, da se razmišlja o obuhvatnijim rešenjima.

I zašto skoro niko Aleksandru Zec nije zvao Saša?

Peščanik.net, 07.08.2019.

Srodni linkovi:

Boris Dežulović – Politička opcija Bože Petrova

Natalija Miletić – Frljić oslobađa

Branislav Jakovljević – Velik mi je ovaj grob

Predrag Lucić – Uloga Hrvata od zanata u predstavi „Aleksandra Zec“

Sven Milekić – Zašto Zagreb skriva svoju sramotu?

Ajla Terzić – Jesu li kisnuli u Paulin Dvoru?

Boris Dežulović – Mesiću, vratite u život Mihajla Zeca, ne Rimca

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.