nadgrobni spomenik
Foto: Predrag Trokicić

To su ljudi koje je lično birao Gospodar zaraze. Oni su postali javni izlog epidemije, pokušavajući da objasne jedino ono što ne mogu. Sami su sebe nazvali kodnim imenom, struka, pojam koji ne znači ama baš ništa, i sve je manje vere u sastav koji struku čini. U stvari, poverenja skoro i da nema, apsolutnu sumnju u sve što rade i kažu, pošteno su zaradili. Vođeni odlazećom premijerkom, predmet su krivične prijave za masovno ugrožavanje zdravlja ljudi.

Ne bih ovde nabrajao šta su sve eksperti za epidemiju učinili da bi služili Gospodaru. Mogao bih da naslutim njihove motive, koji svakako nisu nastali iz posebne vrste toplih emocija prema njemu. Ima tu osenčenih interesa i očekivanja, ambicija koje se ovde ostvaruju jedino uz ponižavajuću poslušnost. Pa i po cenu bolesti i smrti, koja će biti ugrađena u nezajažljivi maloumni pohod jedne kreature ka svemoći.

No ipak, važno je znati od čega su sačinjeni ti ljudi i na koji način opstaju u svetu koji se kosi sa njihovim pozivom, i kada i gde postaju moralni bogalji. Mesecima očekujemo da se neko od njih uspravi pošto mu je već valjda prekipelo da bude deo krivotvorenog života i smrti, pa ustane i kaže: more nosite se bre u 3LPM, odoh ja, ne mogu više!

Kakvim su lancima vezani, čime su ucenjeni, šta ih je uplašilo?

Javnost sve manje zna šta se događa, zdravlje ljudi prepušteno je slugama mitomanije i političkih pustolovina prvog pacijenta. Koliko je bolesnih, gde sve ljudi umiru i od čega, zašto je sistem pukao i ne može više da se krpi. Zašto je ovde ministar zdravlja Zlatibor Lončar?

Broj lekara koji traže smenu kriznog štaba već je iznad 2.000 i na tome se neće zaustaviti.

Gospodar zaraze je našao da je među njima jedan koji nije uspeo da zameni linoleum u liftu! Šta je dve hiljade lekara, u Srbiji ih ima 33.000! Nisu kompetentni, kaže dr Darija, ne mogu da pojme šta je to, u stvari epidemija.

Stvar je čisto politička, misli ministar zdravlja, čije javne nesuvislosti postaju ekološki problem. Lekari u štabu su najbolji koje imamo, kaže Gospodar, pa ih ne dam. Danima traje iživljavanje nad tim divnim ljudima, najboljima od nas, kaže on uzrujano i plačevno.

Kad on ne da – onda ne da. Nije dao Batu Gašića i Lončara, Nije dao Nebojšu Stefanovića. Sinišu Malog nije dao i neće ga dati. Ne da ni Vesića, svog ličnog tasmanijskog đavola, koji pada u stanje dodatno sužene svesti kad vidi drvo. Nije dao Zorana Babića, neće ni Drobnjaka. Čuva Vulina, potpuno smlaćenog ministra vojske. On mu je stub odbrane, udarnik neukusnog laskanja i podilaženja.

Sve što ne valja, on ne da. To je sve što ima.

Čuvaće za nešto i Anu Brnabić, koja se iz svoje ženske nežnosti i smerne uzdržanosti, postepeno pretvorila u užasnu repliku svoga šefa. Rad sam da je citiram, ali to nije moguće. Pokušaću da prevedem šta je prva ministarka rekla o respiratorima. Otprilike: nije bilo situacije da je nekome trebalo da ode na respirator a da nije bilo respiratora, laž je da zbog nedostatka respiratora kojih imamo nije bilo respiratora za one kojima su potrebni, jer mi svima kojima respirator treba obezbeđujemo respirator ako mu treba. Ne postoji osoba koja nije dobila podršku respiratora ako je to bilo potrebno i niko nije preminuo zato što nije dobio respirator. Čak imamo u magacinima rezerve respiratora koji čekaju ako zatreba, ali nije trebalo jer smo imali više respiratora nego što nam treba, a imamo ih još ako zatreba.

Optužila je AFP za „bezočne i strašne laži“. Agencija je samo tvrdila ono što i zemunska bolnica: da je Ljubiša Đurić umro čekajući na respirator koga nije bilo.

Premijerka rukovodi onim štabom koji je naštimovan da sakriva bolesne i mrtve, da ih raspoređuje u duplom knjigovodstvu. Da obmanjuje i izaziva opštu opasnost. Statistika i crna zemlja poravnavaju sve.

Krizni štab (ako se tako zove) igrao je po zapovesti i uz najveću cenu. Niko od njegovih članova ne želi da ode, viša sila ih je lišila etike. Govore o drugom piku prvog talasa, zadovoljni svojim učinkom a besni na građane. Brojaće ko zna dokle po posebno zadatoj računici bolesne i mrtve, uzdajući se u krivulju koja pada. Za to vreme, tvorac svih prevara tumara po terenu za košarku, učeći da trči i vodi loptu. Nema pojma o igri, ali će do kraja godine prestići sve u regionu.

Peščanik.net, 24.07.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)