„Društvo u kojem nije obezbeđeno garantovanje prava, niti utvrđena podela vlasti, nema uopšte ustav“ (Deklaracija o pravima čoveka i građanina, 1789). Ovo je aksiom moderne građanske države. Nadalje, društvo koje nema ustav – nije organizovano u (savremenu) državnu formu. Država koja, pak, ima ustav samo kao svežanj hartije sa nekim slovima i rečima, bez ikakve životne snage, samo je parodija države. Ustav postoji ili ne; vlast ga poštuje i time dokazuje da je demokratska (ako je ustav demokratski) ili ne poštuje taj akt i pokazuje da nije demokratska (sve i kada je izabrana na nekakvim izborima). Kriterijum je strog: sve ili ništa. Ustav se ne može malo ne poštovati: svako gaženje neke njegove odredbe je naprosto – nepoštovanje ustava. Sasvim je drugo (i odvojeno) pitanje o najboljem ustavu, o okolnostima donošenja nekog konkretnog ustava, o boljem rešenju neke ustavne materije. Nesporno je da bi važeći Ustav Republike Srbije mogao biti mnogo bolji, ali i ovaj ovakav moramo braniti, pre svega od svakog pokušaja da se stvarnost učini lošijom od rešenja koja on predviđa. To je i zdravorazumski i doktrinarno, čini se, samorazumljiva stvar.
Međutim, iza fraze „nepoštovanje ustava“, skriva se nešto mnogo opakije nego što je tendenciozno i samovoljno izigravanje ili ignorisanje jedne ili druge njegove odredbe: to je istovremeno i neposredan izraz nepoštovanja prema građanima. Većina demokratskih ustava (a demokratski ustav je suštinski element koji jednu državu čini demokratskom), sadrži formulaciju koja eksplicitno ukazuje da je narod donosilac ustava. U Ustavu SAD, na primer, stoji: „Mi, narod Sjedinjenih Država… zapovedamo i ustanovljavamo ovaj Ustav“. U Ustavu Republike Srbije iz 2006 (na stranu sada sve kontroverze oko njegovog donošenja i opravdana kritika sadržaja) takođe nedvosmisleno piše da „građani Srbije donose Ustav Republike Srbije“. Kada se vlast ne ponaša u skladu sa tim Ustavom, ona suštinski odstupa od volje građana, ona gazi i unižava same građane. Konačno, kod nepoštovanja ustava nije reč samo o nekom konkretnom ustavnom tekstu (koji može biti bolji ili lošiji) već i o očiglednom preziru prema samoj ideji ustavnosti. Otuda je nemoguće prenaglasiti koliko je ustav jedne zemlje važan za svakog njenog građanina, koji je i sam u položaju ustavotvorca, čak i u transgeneracijskoj perspektivi.
Iako bi se slično moglo reći za bezbroj drugih situacija, zadržimo se samo na trenutnom stanju u Srbiji, ovom vanrednom: dovoljno je pročitati nekoliko ustavnih odredaba o funkciji predsednika Republike, o vladi, kao i onih o vanrednom stanju pa da svakome ko je elementarno pismen bude jasno da se u Srbiji dešava kapitulacija impotentnog narodnog predstavništva pred šalabajzerskom vladom, kao i njihovo zajedničko ustupanje pred uzurpacijom od strane nekompetentnog predsednika Republike. Sve to znači samo jedno – ponašanje suprotno volji građana Srbije, koji su rekli (što je istorijski oboriva, ali trenutno važeća pretpostavka) da donose ustav kojim je propisano kada Skupština zaseda, kako vlada upravlja i kako predsednik Republike predsednikuje.
Po slovu Ustava, predsednik je nedvosmisleno nekompetentan da neposredno odlučuje o bilo čemu, osim kada se eksplicitno Ustavom zahteva njegova aktivna uloga. Ta je uloga, odista, vidljiva oko proglašenja vanrednog stanja i u samom vanrednom stanju, ali i tada samo uslovno i strogo ograničeno. Naime, predsednik se pojavljuje kao akter isključivo onda kada Narodna skupština ne može nesmetano da radi, što sada i ovde nije slučaj, kako je više puta ukazano na stranicama Peščanika.
Teško je odupreti se logičnom zaključku, koji inače toliko žulja Vučića i njegove lakeje, da predsednik zapravo uživa u vanrednom stanju, koje je antiustavno skrojeno po njegovoj naopakoj meri. (Time niko ne sugeriše da neko uživa u nesreći, kako se maliciozno tumači, već u kidnapovanoj misiji bogomdarovanog spasioca nacije, potčinjene razularenom samodržavlju najvećeg rodoljupca.) Naime, veštački i nasilno je prošvercovana ideja da Narodna skupština tobože nije u mogućnosti da se sastane (zašto?!), pa je otvoren prostor da Vučić, kao predsednik Republike, dobije prividno Ustavom predviđenu, a zapravo savršeno nepotrebnu ulogu u ovom vanrednom stanju, kako u njegovom proglašenju, tako i u ulozi supotpisnika uredbe kojom se ograničavaju ljudska prava (što je, ni najmanje ne treba sumnjati, jedan od intimnih vrhunaca njegove odurne političke karijere). Ali Vučiću ni to fingiranje nije dovoljno, tako da nastavlja da izigrava i predsednika vlade, i ministre raznih resora, i portparola zdravstvenih službi, i volontera, i lobistu i još mnoštvo raznih uloga, kao svaki opsesivni tip koji je uobrazio da bi bez njegove sveprisutnosti, ako ne baš svet, a ono makar ova Srbija bespovratno propala. On time pokazuje i najdublji prezir prema svim mučenim nosiocima ostalih javnih funkcija, koji bi pod ovakvim okolnostima morali da igraju daleko vidljiviju ulogu. Ali – šef ne dozvoljava, očito ih smatrajući za nedorasle svojim ulogama, na koje ih je on sam i posadio…
U praksi sve izgleda blesavo i strašno, kao prava tragikomedija u kojoj se neki bizarni tipovi iz dana u dan igraju države, u vreme najveće, planetarne krize. U najnovijoj epizodi shitshowa koji nam svakodnevno priređuje dvojac predsednik-premijerka, ona je nešto zabrljala, neustavno donela neki sablažnjivi, neustavni zaključak o centralizaciji informisanja o pandemiji (koji je opravdano skandalizovao svakog ko je nekada nešto načuo o nekakvoj slobodu medija), a onda je on nju direktivno zamolio da taj zaključak (za koji ni ona ni on nemaju jasnu predstavu šta zapravo jeste) povuče, na šta se ona isprva malo uzjogunila – kaže: „šefe (sic!), oni lažu“ – ali je onda ipak šef izdejstvovao svoje, zaključak je ukinut, a ona javno priznala da je glupa. I sve to u danu kada je broj ljudi umrlih od bolesti od koje ovi pajaci šatro „brane“ Srbiju dostigao 26.
Ako rezimiramo dosadašnje ponašanje vlasti imamo sledeću situaciju: nepotrebno je proglašeno vanredno stanje na neustavan način; Narodna skupština je neustavno van zasedanja (iako bi, naprotiv, morala biti u stalnom zasedanju); Vlada na neustavan način, u neustavnoj formi donosi neustavne odluke; ministrima se neustavno prepušta da uređuju određena pitanja; predsednik Republike neustavno odlučuje izvan svojih ustavnih ovlašćenja, iako bi sve mere koje su neophodne i koje se donose na neustavan način mogle biti preduzete poštovanjem ustavnih odredbi i postojećih zakona. Sa ovog pravnog bunjišta za sada je jedino uklonjen umobolni (dakako – neustavni) zaključak vlade o informisanju u vreme pandemije, a uklonjen je ne zato što je svakome ko je pročitao zaključak bilo jasno da je reč o pravnom skandalu, već zato što je predsednik blagoizvoleo zamoliti premijerku, koja njega smatra za svog „šefa“, da vlada ovaj zaključak stavi van snage.
I sve nas to vraća na priču o – ustavu. Da kao društvo nismo razvili „imunitet krda“ na sva kršenja, ignorisanja, izigravanja i izvrdavanja ustava, da zaista imamo svest o tome da kada vlast ne poštuje ustav zapravo najdirektnije ne poštuje građane, nas koji smo doneli (ili kako još lepše stoji u ustavu SAD – zapovedili) ustav, ovakvu naopaku vlast zasigurno ne bismo ni imali. To je direktna, stvarna, a ne neka simbolička ili mistička veza. Zato je danas, u objektivno vanrednim okolnostima, još više nego u redovnim prilikama, od ogromne važnosti braniti svako slovo ustava, svaku njegovu odredbu o načinu na koji treba da funkcionišu državni organi, svako zajamčeno pravo, a naročito sledeću ustavnu odredbu: „Po proglašenju vanrednog ili ratnog stanja, dozvoljena su odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, i to samo u obimu u kojem je to neophodno“. Jer vanredne okolnosti (u objektivnom smislu), koje dovedu do proglašenja vanrednog stanja (u pravnom smislu) predstavljaju okvir u kojem su zloupotrebe vlasti daleko više moguće, u kojem su ljudska prava manje zaštićena i u kojem mi građani – koji smo vlasti propisali kako treba da se ponaša – i onda kada je stanje redovno i kada je vanredno – treba da budemo naročito osetljivi na ponašanje državnih organa. Dužni smo da motrimo na sve postupke vlasti, na način na koji se krizom upravlja, a naročito na postupke kojima se ograničavaju slobode i prava, žestoko kritikujući one postupke koji ili nisu u funkciji otklanjanja uzroka vanrednog stanja ili pak prevazilaze neophodno potrebna ograničenja.
To, razume se, ne podrazumeva da građani treba odokativno da procenjuju koja je mera potrebna sa stručnog stanovišta, a koja ne. Ali mogu i moraju da prate kako se vlast ponaša u sprovođenju mera, pa i da zahtevaju da se neke od mera eventualno modifikuju, ako za to postoji mogućnost. Pritom, treba da bude jasno i da je svojim dosadašnjim načinom vođenja države sadašnja vlast, na kraju krajeva, odgovorna i za očigledno odsustvo elementarnog poverenja kod velikog broja građana, kao i za sve štetne posledice koje odatle proizilaze. To se ne može promeniti za nedelju ili dve, uprkos kobogamoljenju, upozorenjima, sadističkim pretnjama („moraću da smislim nešto gore od Sajma“) ili fizičkoj represiji. Ne mogu se društvo, država, sistem i svaki poredak uporno rasturati u orgijastičkom zanosu razobručenog voluntarizma, a onda očekivati da odnekud profunkcionišu u iznenadnom naletu planetarne krize. Naprotiv: svi gorki plodovi biće još gorči, svi izazovi teže savladivi, svi problemi teže rešivi.
PS
Ovaj tekst sam dovršavao jutros oko 4 sata, pošto sam, kao i svake noći otkako smo u toj nekoj samoizolaciji, desetak minuta stajao na prozoru i sa tugom osluškivao sablasnu tišinu, inače živahnog kraja. Nedostaju mi čak i nimalo prijatni krici kolega noćobdija, koji se pijani vraćaju iz noćnog života, nekada baš u vreme kada završavam tekstove za Peščanik i gustiram noćnu dozu bourbona (koji se, pretpostavljam, krišom crpi iz neke nebeske anđeoske destilerije). Stalni boravak u stanu nesumnjivo može imati i nekih prednosti, ali nedostaci su upadljivo uočljiviji. Grožđe nije kiselo – čemu zavaravanje? Ipak, proleće i neko lepše, bolje vreme samo je zavodljiva zabluda naših čula: ostanak kod kuće pomaže otrežnjujućem saznanju i podsticajnom nezaboravu da ono u Srbiju nije stiglo…
Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.
Peščanik.net, 04.04.2020.
KORONA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
