bačena maska za lice
Foto: Peščanik

Slošilo mi se od druge vakcine Moderne, kao što sam i očekivala. U toj kratkotrajnoj, 24-časovnoj epizodi osetila sam kako izgleda kad se imunski sistem uzbuni. Neizmerno sam zahvalna na prilici da izbegnem pravu zarazu i na životu u doba kada nauka može da smisli 95% delotvornu vakcinu za rekordno vreme.

Da bih sebi skrenula pažnju sa temperature, zamišljala sam kako niti sintetičke informacione RNK uplovljavaju u moje ćelije da bi proizvele tuđinski protein koji budi moje ratničke T-ćelije. Usnula sam maštajući o epskoj mikro-borbi koja se odvija u mojoj krvi i sanjala čudne košmare. Oko dva sata posle ponoći, probudila sam se u znoju, dezorijentisana i opsednuta strašnom scenom iz jedne od studija koje sam čitala dok sam radila na svojoj novoj knjizi „Virus: Vakcinacije, centar za kontrolu zaraze i otmica američkog odgovora na pandemiju“, o haosu koji je izazvao kovid-19. U toj studiji pod nazivom „Vakcina: kontroverzna priča o najvećem medicinskom uspehu“ Artur Alen opisuje kako su u doba neznanja – ne tako davno – doktori prepisivali „vrele vazdušne kupke“ za obolele tokom smrtonosnih epidemija velikih boginja ili žute groznice, zatrpavajući ih vunenim pokrivačima u zagušljivim sobama sa zatvorenim prozorima.

Pomalo klaustrofobičan, moj um se brzo bacio na druge oblike medicinske zloupotrebe za koje sam nedavno saznala. U američkim kolonijama početkom 18. veka, na primer, pitanje da li primiti vakcinu protiv ospica ili ne pripadalo je verskom domenu. Puritanci su smatrali da bi uticaj na ishod bolesti bilo mešanje u božiju volju. Da li zbog okajavanja tog greha ili iz pukog neznanja, što je verovatnije, medicinski doktori tog vremena su smatrali da će vakcina biti delotvorna samo posle višenedeljnog čišćenja, što je uključivalo konzumiranje žive od koje, osim što izaziva bale i proliv, takođe ispadaju zubi. „Imunizacija je podrazumevala tri nedelje svakodnevnog povraćanja, proliva, preznojavanja, groznice“, piše Alen.

Da razbistrim misli, da zaboravim, otvorila sam prozor, pustila zimsku svežinu u sobu i duboko udahnula. Prepustila sam se čistom crnom nebu pandemijskih noći, na kom se svetlost zvezda jasnije vidi otkako su avioni prestali da lete, a mi prestali da se vozikamo i trošimo ugalj.

Tišina. Nagoveštaj kako bi svet mogao da izgleda bez nas.

Promrzla, ponovo sam legla u krevet i razmišljala: šta će budućnost misliti o nama danas? Da li će tadašnji ljudi biti zgađeni nama kao ja dok zamišljam neuke generacije koje su nam prethodile?

Slavni mrtvi

Kada je krajem februara Amerika stigla do praga od pola miliona umrlih od kovida-19, mediji su taj broj poredili sa našim ratnim žrtvama. Pandemija je do tada ubila više Amerikanaca nego što ih je ukupno izginulo u Prvom i Drugom svetskom i vijetnamskom ratu – a još nije gotovo. Umrli od kovida nisu marširali u borbu. Išli su na posao kao vozači autobusa, bolničarke i prodavci, zagrlili su unuke, ili su u metrou stajali suviše blizu zdravstvenog radnika koji se vraćao sa posla u domu za stare.

Svakog 11. novembra, na Dan veterana, naš svet još uvek pamti i slavi trenutak kada je zvanično završen Prvi svetski rat. Istovremeno, u kolektivnu rupu sećanja sasvim je propala poslednja velika pandemija od 1918. do 1920, poznata kao „španska groznica“ (iako Španija nije imala ništa s tim, verovatno je krenula iz SAD). Zaraženo je pola milijarde ljudi na daleko slabije naseljenoj planeti, a procenjuje se da je od zaraze umrlo od 50 do 100 miliona, uključujući i više vojnika nego što ih je ubijeno u Velikom ratu.

Kada se konačno povukla, naše dede i prabake nastavili su dalje i više se nisu osvrtali. Prosto su je izbrisali iz sećanja. Smrt dede Donalda Trampa od španske groznice 1919. zauvek je promenila sudbinu njegove porodice, ali je Tramp nikada nije pomenuo – čak i kada se sam suočio sa sličnom prirodnom nepogodom. Takav zaborav nije samo trampovska aberacija; to je kulturalni fenomen.

Za razliku od kovida-19, onaj virus je uglavnom ubijao mlade i zdrave. Ali ima i jezivih sličnosti između američkog iskustva te pandemije i ove sada. U leto 1919, nedugo posle trećeg smrtonosnog talasa, u američkim gradovima izbili su rasni nemiri. Kao i u leto 2020, proteste iz 1919. pokrenuo je incident na Srednjem zapadu: rulja u Čikagu kamenovala je crnog tinejdžera koji se usudio da se pojavi na plaži jezera Mičigen, koju su lokalni belci nezvanično proglasili zabranjenom za crnce. Dečak se udavio, dok je tokom narednih nedelja protesta poginulo 23 crnaca i 15 belaca. Neredi su se preneli i do Vašingtona i gradova u Nebraski, Tenesiju, Arkanzasu i Teksasu, sa crnim veteranima koje je, posle borbi u Prvom svetskom ratu, kod kuće dočekivao tretman građana drugog reda i sve veći broj linčovanja u režiji Kju Kluks Klana.

Kao i danas, postojale su slične kontroverze oko nošenja maski i izbegavanja masovnih skupova za Dan zahvalnosti. Kao i 2020-21, tako su i 1918-19. medicinski radnici sa prve linije bili traumatizovani. Virus je ubijao za nekoliko sati ili dana na posebno mučan način. Ljudi su krvarili iz nosa, usta i ušiju, da bi se udavili u tečnosti koja im se skupljala u plućima. Dušeci na kojima su umirali ostali bi natopljeni krvlju i telesnim izlučevinama.

Doktorke i bolničari su mogli samo da nemoćno posmatraju patnju, baš kao oni u Vuhanu, a zatim i u Njujorku, na početku pandemije koronavirusa. Za razliku od našeg doba, možda zato što je bio rat i svako otkrivanje slabosti smatralo se lošim, ondašnji mediji su retko pisali o stradanju ljudi, navodi Aleks Navaro, glavni urednik Enciklopedije influence Univerziteta u Mičigenu, o pandemiji 1918. Začudo, čak i medicinske knjige narednih godina retko pominju taj virus.

Medicinska antropološkinja Marta Luiz Linkoln veruje da je rešenost da se gleda unapred – i skrene pogled sa nesreće – takođe američka odlika. „Kolektivno, očigledno smo pogrešno mislili da će Amerikanci dobro proći“, kaže Linkoln o prvim danima pandemije kovida-19. „Mislim da je to delom zbog načina na koji smo uslovljeni da pamtimo istoriju. Mada je američka istorija puna bolnih gubitaka, mi ih nismo zaista svesni.“

Gardijanov kolumnista Džonatan Fridlend tvrdi da je zaborav pandemije ljudska reakcija na naizgled besmislen gubitak, za razliku od smrti vojnika. „Masovna bolest ne poziva na tu vrstu pamćenja“, piše Fridlend. „Ožalošćeni nemaju utehu u osećanju da je umrli podneo žrtvu za neki viši cilj, čak ni da je žrtva epskog moralnog događaja, jer nije.“

Umreti od kovida-19 samo je težak peh, nešto što bismo svi što pre da zaboravimo.

Ko će od bogatih muškaraca tražiti da se žrtvuju?

S obzirom na odsustvo mrtvih junaka i izvestan nacionalni otklon od besmislene tragedije, postoji još razloga iz kojih se mi, kao Amerikanci, možda nećemo osvrtati na prošlu i ovu godinu. Pre svega, profitiranje na pandemiji je bilo tako neskriveno i rašireno da bi detaljna istraga, čak i u retrospektivi, mogla dovesti do zahteva za totalnu promenu za koju niko na vlasti, niko u ovoj, a verovatno ni u jednoj od skorijih američkih vlada, ne bi bio spreman ni motivisan.

Samo u protekloj pandemijskoj godini, milijarderi ove zemlje uspeli su da svom već enormnom bogatstvu dodaju bar još bilion dolara, u društvu sve grotesknijih nejednakosti. Samo je Džef Bezos od Amazona spakovao novih 70 milijardi dolara prošle godine, dok je toliko Amerikanaca živelo zatvoreno po kućama, cedeći ušteđevinu ili preživljavajući od pomoći za nezaposlene. Čelnici kompanija koje su proizvele medicinsku prekretnicu u iRNK vakcinama, pokupili su na stotine miliona dolara profita tempirajući aktivnosti na berzi prema saopštenjima o delotvornosti vakcina.

Niko se danas ne usuđuje da traži od tih bogatih muškaraca da se žrtvuju za nas ili za svet.

Pandemija je, naravno, mogla da bude šansa vlade i korporativnih lidera za preispitivanje deoničarskog modela profitabilne medicine. Umesto toga, novac poreskih obveznika nastavio je da se sliva u zapanjujućim količinama ka maloj grupi kapitalista, gotovo bez ikakvih obaveza i sa vrlo malo transparentnosti.

Nacija bačena na kolena možda nema resurse, o volji da i ne govorimo, da dobro upamti kako se sve desilo. Kongres sada istražuje neke od pandemijskih dilova Trampove administracije. Poseban komitet o krizi izazvanoj korona virusom otkrio je čvrste dokaze o pokušajima falsifikovanja i politizovanja podataka. Senatorka Elizabet Voren je preduzela donekle plodne napore da razotkrije dilove između Trampove administracije i malog broja kompanija iz domena zdravstvene nege. Ali raspetljati sav taj haos od početka pandemije, sve ugovore bez tendera i nadzora, samo sa odobrenjem Bele kuće, nesumnjivo će biti težak zadatak.

Sem toga, insistiranje na detaljima o novcu kojim je obasuta krupna farmacija, u retrospektivi bi moglo zvučati neprikladno jer je ona, na kraju, zaista proizvela delotvorne vakcine. Uspeh razvoja vakcine može razblažiti sećanje na one druge, strašne posledice pandemije, koje će do kraja srušiti već prilično okrnjenu reputaciju Amerike kao lidera u zdravstvenoj nezi i kao društva u kojoj jednakost (finansijska ili druga) uopšte išta znači.

Zaborav bi lako mogao biti neodoljiv, čak i ako bi sećanje značilo rebalans prioriteta između, recimo, vojno-industrijskog kompleksa za koji je tokom poslednjih pola veka izdvojeno negde između 40% i 70% iz federalnog diskrecionog budžeta, i javnog zdravstva, koje je dobilo od 3% do 6% iz istog izvora, za isto vreme.

Medicinski najzaštićenija generacija

Za većinu Amerikanaca, istorija gripa iz 1918. nalazi se u toj, sve većoj grobnici zaborava, pored istorije drugih bolesti naših predaka koje su danas iskorenjene zahvaljujući vakcinama.

Sve do 20. veka vrlo malo ljudi je uspevalo da proživi detinjstvo, a da ne svedoči ili lično iskusi agoniju zaraznih bolesti. Roditelji su stalno gubili decu u zarazama; umiralo se po kućama. Oni koji su preživeli – naši preci – bili su intimno upoznati s prizorima, mirisima i zvucima različitih faza umiranja.

Vakcine su priča o ogromnom uspehu. Pomažu nam da živimo duže i u sigurnosti koja je bila nezamisliva jedva vek ranije. Očekivana dužina života 1900. u SAD bila je 46 godina za muškarce i 48 za žene. Neko rođen 2019. može očekivati da živi između 75 i 80 godina, mada usled nejednakosti u zdravstvu, životni vek varira u zavisnosti od rase, etnije i roda.

Razmere promene su dramatične, ali se teško uočavaju. Pripadamo generaciji sa najvećom medicinskom zaštitom u ljudskoj istoriji, a zbog toga smo postali i samozadovoljni i neskloni rizicima.

Istorija razvoja vakcina u 20. veku dugo se klatila između izvanrednih iskoraka u medicini i teorija zavere i nepoverenja uzrokovanih nezgodama i promašajima. Gotovo svaku novu vakcinu pratili su izveštaji o rizicima, neželjenim efektima, ponekad i strašnim nesrećama, od kojih je bar jedna pogodila na desetine hiljada ljudi.

Međutim, deca se sada uspešno vakcinišu serumima koji stvaraju antitela na hepatitis B, ospice, zauške, rubeole, difteriju, tetanus, veliki kašalj; sve su to bolesti koje su se dobrim delom 20. veka širile među zajednicama, ubijale bebe ili trajno uništavale zdravlje. Mnoge od tih zaraza savremeni roditelji jedva znaju da imenuju, a kamoli zapamte.

Pamćenje je put u budućnost

Sve do pojave kovida-19, katastrofa koju je španska groznica izazvala i globalno i u SAD (gde je, procenjuje se, umrlo 675.000 ljudi) bila je potisnuta iz američkog pamćenja i istorije. Toj tragediji nisu postavljane spomen-ploče, niti ima svoj dan sećanja, mada jeste ostavila skroman trag u književnosti. Elegična kratka priča Ketrin En Porter „Bledi konj, bledi jahač“, na primer, opisuje kako je grip ugasio kratku ljubav u doba rata između dvoje mladih u Njujorku.

U nekom trenutku, ne tako daleko u budućnosti, verovatno ćemo savladati ovaj virus. Koliko god to bilo teško zamisliti danas, narednih godina će pošast koja je zatvorila svet nesumnjivo biti zauzdana vakcinama širom sveta.

I tu smo imali jako mnogo sreće. Kovid-19 je relativno benigna bolest, u poređenju sa nekim virusom koji bi imao stopu smrtnosti kao MERS, ebola, pa čak i grip iz 1918. Kao vrsta, ovaj ćemo preživeti. Bilo je gadno – još uvek je, slučajevi zaraze i broj hospitalizacija i dalje rastu u pojedinim delovima SAD – ali moglo je biti daleko gore. Sociološkinja i autorka Zejnep Tufekdži nazvala je to „starter pandemija“. Na planeti koja trpi ogroman pritisak na toliko različitih načina, gore stvari verovatno tek slede.

S obzirom na okolnosti, važno da je ovu pandemiju ne izgubimo iz sećanja kao što smo onu iz 1918. Treba da zapamtimo ovaj trenutak i ovaj osećaj, jer je broj patogena koji samo čekaju da pređu sa životinja na ljude zabrinjavajuće velik. Što je još gore, aktivnosti savremenog čoveka dovele su do toga da smo potencijalno više, a ne manje ranjivi za sledeću pandemiju. Studija Univerziteta u Liverpulu objavljena u februaru 2021. utvrdila je da bi bar 40 puta više vrsta sisara moglo biti zaraženo sojevima korona virusa nego što se do sada znalo. Virus bi lako mogao da se rekombinuje sa bilo kojim od njih i zatim pređe na čoveka, što istraživači smatraju neposrednom pretnjom javnom zdravlju.

Zapravo, možda smo na pragu novog „doba pandemija“. Tako sugeriše analiza sa „hitne virtuelne radionice“ koju je u oktobru 2020. sazvala Međuvladina naučno-politička platforma o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (ISPBES) Ujedinjenih nacija, kako bi se ispitale veze između rizika od pandemije i degradacije prirode. Usled klimatskih promena, intenzivne poljoprivrede, neodržive trgovine, zloupotrebe zemljišta, te navika u proizvodnji i potrošnji koje remete prirodu, među ljudima se svake godine pojavljuje više od pet novih zaraznih bolesti, od kojih svaka ima potencijal da izazove pandemiju.

Studija ISPBES predviđa da će se „buduće pandemije javljati češće, brže će se širiti, praviće više štete svetskoj ekonomiji i ubiće više ljudi nego kovid-19, ukoliko ne dođe do transformativne promene u globalnom pristupu zaraznim bolestima“.

Da li je naša vrsta sposobna za takav zaokret? Moj unutrašnji mizantrop kaže da nije, ali šanse su nam sigurno veće ako ovu pandemiju ne izbrišemo iz svoje istorije kao onu prethodnu. Ovo je, ipak, prva pandemija u kojoj nam je internet omogućio da svedočimo ne samo panici, bolesti i umiranju oko nas, već stradanju čitave naše vrste, u svakom delu planete, u realnom vremenu. Već samo zbog toga će biti teško potisnuti sećanje na zajedničko iskustvo. Biće to i stalni podsetnik da smo svi sačinjeni od iste, ranjive tvari.

Nina Burleigh, TomDispatch, 22.04.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 28.04.2021.

KORONA