Čovek koji se tereti za silovanje 12-ogodišnje devojčice pušten je iz pritvora i vratio se u kuću koja je na 200 metara od kuće žrtve. Nije mu zabranjeno da joj prilazi, da kontaktira nju ili članove njene porodice. U obrazloženju odluke se navodi da pritvor više nije potreban, jer javnost više nije uznemirena. Govori Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Pre neki dan Viši sud u Šapcu je doneo odluku da posle šestomesečnog pritvora pusti na slobodu čoveka koji je osumnjičen za seksualno zlostavljanje dvanaestogodišnje devojčice. To delo se zove krivično delo obljube deteta. Šta je sporno u ovom slučaju, pre svega kako su se ponašali državni organi?
Vanja Macanović: Ono što mi stalno vidimo, to je da se propušta prilika da se obezbedi dugotrajna zaštita kada su u pitanju žrtve, posebno kada su žrtve deca. Stiče se utisak da se propušta da se iskoristi sve ono što postoji u zakonima, kako bi se deca kao žrtve ovih krivičnih dela zaštitila. I u ovom slučaju, ono što je indikativno, to je činjenica da je ovaj učinilac živi na 200 metara od kuće u kojoj živi ova maloletna oštećena sa svojim roditeljima. Pritom, to detetu nije nepoznata osoba, ni njenim roditeljima, znači to je neko ko je bio zaposlen kod oca ove maloletne oštećene.
S jedne strane može da se razume da neko ne treba da bude u pritvoru duže od 6 meseci, postoje i neka ograničenja i u domenu određivanja pritvora, ali sa druge strane se postavilo pitanje kako je moguće da Tužilaštvo, kada predlaže na svakih mesec dana da se pritvor produžava, nije postavilo alternativni zahtev: da ako sud ne produži pritvor, da se onda odredi mera zabrane prilaska i kontaktiranja maloletne oštećene. Takođe, zašto je traženo da se odredi pritvor samo po ovom osnovu da postoji uznemirenje javnosti, kada se pritvor u ovakvim slučajevima najčešće određuje iz drugih razloga, a to je, znači, da onaj koji je osumnjičeni ne ponovi krivično delo, odnosno da ne utiče na svedoka.
Svetlana Lukić: Da li je moguće da je Tužilaštvo u Šapcu kao jedini razlog za određivanje pritvora navelo da je u pitanju to što taj slučaj uznemirava javnost? Šta to znači – ako tabloidi prestanu da prate taj slučaj, da tada javnost više nije uznemirena. Ne razumem uopšte tu formulaciju.
Vanja Macanović: Pa to je nova odredba koja se pre par godina pojavila u Zakoniku o krivičnom postupku, da to takođe može biti osnov za određivanje pritvora, i ona u nekim drugim slučajevima ima smisla. I nekada to može više da bude da ne dođe do nekog linča onog koji je osumnjičeni, pa u stvari više ide na zaštitu njega, nego na zaštitu maloletne oštećene. Ali ono što Tužilaštvo ima mogućnost, to je da pritvor može da se odredi po više osnova. I naravno da su mediji pisali o tome kada se to delo desilo i da je bila ozbiljna uznemirenost javnosti, nije to sporno, ali zbog čega se išlo samo na taj osnov, a ne na druge osnove koji su održiviji, koji su životniji, koji se inače primenjuju u ovakvim slučajevima.
To je ono što se postavlja pitanje, a sa druge strane kada je ovo uvedeno kao osnov za određivanje pritvora, možemo postaviti pitanje: a na koji način su onda tužioci i sudije edukovani, u kojem slučaju, na koji način se to primenjuje, da li kao samostalno ili uz još neki drugi osnov, zato što je bilo drugih osnova za određivanje pritvora, kao u svakom slučaju silovanja. Vi uvek imate osnov, to je da ne ponovi delo, ili da ne utiče na svedoke.
Svetlana Lukić: Dakle, ovaj čovek je pušten iz pritvora, otišao je svojoj kući. Kao što ste napomenuli, to je selo kraj Šapca, gde ima logike da su oni udaljeni 200, 300 m i za njega zapravo ne postoji ni jedna mera ograničenja, u smislu prilaska žrtvi, kontaktiranja telefonom… kao ništa se nije desilo, sad idemo ispočetka, kad bude krenulo suđenje, onda ćemo da vidimo šta ćemo dalje.
Vanja Macanović: On je slobodan, u smislu da nema nikakvo ograničenje kretanja. On može da se približi kući, on može da joj priđe na ulici ili njenim roditeljima, nema nikakvu zabranu. I to je ono što je poražavajuće. Ovde se javnost najviše usmerila na sud koji ga je pustio iz pritvora i na ono što je bilo obrazloženje suda. Ali ono što javnost ne razume, a to je da je sud vrlo ograničen onim što predlaže Tužilaštvo, i da sud u krivičnom postupku ne može po svojoj sopstvenoj inicijativi da odredi neku drugu meru ako ne postoji takav predlog Tužilaštva.
U krivičnim postupcima je velika odgovornost Tužilaštva o tome kako će da se vodi postupak, koji dokazi će da se izvedu u fazi istrage, na koji način će da se štiti oštećeni, bilo da je maloletni, bilo da je punoletni. Tužilaštvo je dužno da predloži sudu. Ako Tužilaštvo predloži, a sud odbije, onda možemo da kažemo: jeste, postoji krivica kod suda, ali ako Tužilaštvo to ni ne predloži, onda je odgovornost na Tužilaštvu.
Svetlana Lukić: Po svedočenju oca ove devojčice, što je i logično, njoj je potrebna, i već dobija psihijatrijsku pomoć koju plaćaju roditelji. Država, je l’ tako, nema nikakvu obavezu da toj devojčici makar plaća terapiju?
Vanja Macanović: Ono što država radi, jeste da upućuje na ono što je besplatno i što je moguće u zajednici, ako postoji savetovalište pri centru za socijalni rad, pa da imate dečijeg psihologa ili u domu zdravlja gde imate opet Savetovalište za mlade, pa da imate dečijeg psihologa koji bi mogao da radi. Ali opet u ovako specifičnim slučajevima gde je u pitanju seksualno nasilje, vi morate da imate specijalizovanog dečijeg psihologa koji zna da radi sa traumom. Ovo je bilo silovanje, silovanje deteta, a mi skoro i da nemamo stručnjake iz te oblasti. I ono što smo imali kao Incest trauma centar koji je pružao pomoć deci koja su preživela seksualno nasilje, na žalost, zbog kulture u ovoj državi da se negira da su deca žrtve seksualnog nasilja, prosto, nisu mogli da nastave svoj rad, a nekako su oni nama ovde bili jedina organizacija na koju smo mogli da upućujemo sa sigurnošću da će da pomognu deci. Tako da se sada sve svodi na to da roditelji onda traže pomoć tamo gde mogu da je nađu i da tu pomoć onda plaćaju privatno, ako uopšte uspeju da nađu nekoga ko može adekvatno da radi sa detetom.
Opet se vraćamo na Tužilaštvo i na to da u krivičnom postupku bi, ako se prikupe dokazi i ako Tužilaštvo obavesti roditelje i kaže: aha, sve to što ste plaćali od terapija, sve što ste morali dodatno da platite da bi dete izašlo iz ovoga što se dešava sa što manje posledica, da se to dostavi i da se onda obuhvati i taj deo naknade štete koji može da se traži u krivičnom postupku, pa da naše krivične sudije odluče o zahtevu za naknadu štete. Ali država Srbije nikako da preskoči taj stepenik i sudije u krivici imaju veliki otpor da odlučuju o naknadi štete u krivičnom postupku, nego oni upućuju da se taj zahtev za naknadu štete ostvaruje u parničnom postupku. A to onda znači novi sudski postupak‚ novo veštačenje, novi troškovi… mislim to su užasni troškovi, to je skup postupak. Jako malo žrtava se uopšte upušta u tu vrstu postupaka i ide do kraja.
Svetlana Lukić: Šta mi to radimo da 10 godina nismo u stanju da usaglasimo zakone o maloletnim učiniocima krivičnih dela sa odredbama Zakona o krivičnom postupku? Za početak je to dovoljno skandalozno.
Vanja Macanović: To je jedan potpuni nemar države kada su u pitanju deca žrtve, ali hajde, i deca učinioci krivičnih dela, da mi imamo zakon koji uopšte nije usklađen sa tužilačkom istragom, i da se godinama priča o tome da treba da se menja, i da smo onda imali jednu verziju za izmenu tog Zakona o maloletnicima u kojoj je bilo čak i navedeno da ono što su prava oštećenih po postojećem zakonu, da ćemo ih smanjiti, i to zato što ih sudije i tužioci ne primenjuju. Pa smo se mi, kao Ženski centar pobunile i rekle: Na šta to liči, pa ne možete da smanjujete dostignuti nivo prava. Pošto ne primenjuju, to je odgovornost države što tužioci i sudije ne primenjuju ono što postoji u zakonu. U Zakoniku o krivičnom postupku smo imali mogućnost postojanja posebnih prostorija za ispitivanje deteta. Te prostorije nikada nisu zaživele. One počinju tek sad da se formiraju pri višim sudovima u Srbiji, i to opet kroz projekat Evropske unije, a ne zato što je država izdvojila neka sredstva. Renovirana Palata pravde bez te prostorije za ispitivanje posebno osetljivih svedoka.
Znači, potpuno zanemarivanje žrtava, ali posebno osetljivih žrtava, gde su deca najosetljivija, kao svedoci. I to da se onda deca ispituju u prisustvu psihologa ili nekog drugog lica, da deca mogu biti ispitana, ne u sudu i sudnici, nego na bilo kom drugom mestu. Nekad su neka tužilaštva i sudovi koristili posebne prostorije u centrima za socijalni rad, gde su tamo imali te skrin sobe. Mi smo imali jedno vreme jedan projekat koji je bio Unicefov, trajao je dve godine, isto vezano za uzimanje iskaza od dece žrtava, posebno u ovakvim slučajevima seksualnog nasilja, gde su postojale te mobilne jedinice koje su mogle da se instaliraju u bilo kom tužilaštvu i sudu. Ali kad se taj projekat završio, to je prestalo. Ni Ministarstvo pravde, ni Ministarstvo za socijalnu politiku nisu preuzeli da nastave taj projekat i da se to budžetira, da postane stalna usluga koja se pruža deci, žrtvama ovakvih krivičnih dela. Znači, to je jedan potpuni nemar. I evo, letos su bio novi predlog izmena i dopuna ovog Zakona o maloletnicima, ali deo zakona i dalje nije izmenjen i nije još ušlo u skupštinsku proceduru, a mi sad ulazimo u nove izbore i pitanje dal će i ući do raspuštanja Skupštine, i ko zna opet kad će sve to biti usvojeno. Tako da je sramotno što oni koji su predstavnici države, pričaju o zaštiti dece, ali u realnosti, ta zaštita ne postoji.
Svetlana Lukić: Vanja, mnogo hvala na razgovoru.
Vanja Macanović: Hvala vama.
Peščanik.net, 28.01.2022.
Srodni link: Adriana Zaharijević – Uznemiravanje javnosti
FEMINIZAM