Nekoliko sati po zatvaranju glasačkih mesta u Srbiji grupa maskiranih muškaraca zauzela je ulicu u Beogradu. Oni koji su se našli u Hercegovačkoj te noći, odvedeni su u šupe, oduzeti su im mobilni telefoni, naređeno im je da ćute i gledaju u zemlju. Oni koji su u ulici imali nekretnine i poslove, ostali su bez njih. Oni koji su verovali da će ih policija zaštititi, ostavljeni su na cedilu. A onima koji žive u gradu i državi u kojima se ovakve stvari dešavaju, izgleda da je bilo dosta.

’Beograd na vodi’ je od početka bio predmet žestoke kritike dela javnosti. Ugovori, rokovi i iznosi ulaganja su držani u tajnosti, zaobilažene su procedure, pravila igre menjana u hodu da bi se prilagodila samom projektu i postupalo se u suprotnosti sa zakonskim i podzakonskim aktima, sve bez posledica. Sam projekat je osmišljen površno, tipski, bez učešća građana, bez stvarne rasprave o pravcu u kome bi grad trebalo da se razvija, o sadržajima koji su građanima potrebni, kao i o planiranim i neplaniranim posledicama ovog spektakla na vodi.

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd se još 2014. pozicionirala kao glasan protivnik celog projekta. Kroz kreativne akcije, uporan rad na sakupljanju podataka, podnošenju prijava, zahteva, i tužbi, njeni članovu su koristili sve dostupne institucionalne i legitimne vaninstitucionalne mehanizme putem kojih su zahtevali transparentnost, vladavinu prava i veće učešće građana. Patkica je postajala simbol otpora projektu Beograd na vodi, ali se kroz to protivljenje mogla nazreti i kritika strukturnih nedostataka politike u Srbiji i predlozi alternativa koje bi politički život mogle da izvuku iz stanja u kom se nalazi.

Međutim, nakon rušenja u Savamali, sve se promenilo. Neko je napravio užasnu grešku, jer je pomislio da to što su ljudi naučeni da trpe znači da je sve dozvoljeno. U mraku Hercegovačke građanima je bespravno oduzeta sloboda i uništena imovina. U mraku kabineta i hodnika institucija je odlučeno da se zakoni države neće primenjivati ako su na štetu izvršne vlasti i privatnog investitora. A na svetlosti dana, vidimo da nalogodavci i izvršioci ovih događaja veruju da su nedodirljivi. Posle objavljivanja izveštaja Zaštitnika građana, koji je razotkrio šta se dešavalo u Savamali, i posle koga bi u većini demokratskih država došlo do ozbiljnih posledica, počelo je odmeravanje. Izvršna vlast u Gradu i Republici kalkuliše da li može da se izvuče bez neke veće štete, a građani procenjuju koliki je pritisak potrebno izvršiti na vlast da bi do nekakvih posledica zapravo i došlo.

Posle četvrtog protesta koji je organizovala inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, na kome su desetine hiljada ljudi poslali poruku vlasti da su spremni da istraju u zahtevima, jasno je da slučaj neće nestati sam od sebe. Jer bez obzira na to da li se građani i organizacije koje učestvuju u protestima slažu oko modela političke participacije, pravedne raspodele resursa ili granica prava i sloboda koje bi trebalo da postoje u Srbiji, među njima postoji jasan konsenzus oko toga da su povređeni osnovna ljudska prava i princip vladavine zakona i da je za to neophodno polaganje računa. Pokret koji je nastao kao odgovor na urbanistički projekat u Beogradu tako prerasta u pokret odbrane osnova demokratije u Srbiji. Prepoznavanje toga je bio neophodan uslov za mobilizaciju građana kakvu nismo videli godinama i koja mnoge navodi da proteste 2016. porede sa onima 1991, 1996/7. i 2000.

Sa druge strane, gradonačelnik Beograda se više od dva meseca ne pojavljuje na javnim događajima u nekontrolisanim sredinama, a bili smo očevici transformacije stavova u samom vrhu republičke vlasti. Premijer je prešao put od negiranja događaja, preko negiranja značaja događaja do nemušte osude još uvek neimenovanih, citiram, ’kompletnih idiota’ iz ’vrha gradske vlasti’. Međutim instrumenti koji se koriste protiv protesta nisu se mnogo promenili. Još uvek se šire dezinformacije i podstiče sumnja u motive organizatora, pozadinu protesta i njihove ’stvarne ciljeve’. Organizuju se grupe mladića koji uz neduhovite, uvredljive, politički šuplje parole pokušavaju da izazovu konfliktnu situaciju i diskredituju protest. Organizatori protesta se zastrašuju i upućuju im se pretnje, na mreži i van nje.

Većina građana Srbije o protestima je već čula i o njima ima nekakav stav, a velika je verovatnoća da je on oblikovan upravo informacijama koje se u medijima pod kontrolom ili uticajem vlasti neprestano proizvode. Svačije je pravo da u njih veruje. Ali ciljevi ovog protesta su suviše važni da bi rizikovali da se izgube u metežu medijske manipulacije. Bez obzira na to koliko je važnih stvari u privatnim životima građana, ne samo u Beogradu, već i u Srbiji, u ovom trenutku ne postoji politički važnija stvar od odbrane slobode, odbrane zakona i odbrane države od pojedinaca iz vlasti. Stoga ne postoji mnogo sumnje u to kako bi u ovim okolnostima trebalo postupati. Podrška protestu u mislima, u razgovorima i na društvenim mrežama mora se nastaviti na javnim skupovima. Protivljenje zasnovano na medijskim izveštajima može se lično proveriti na samom protestu, kroz slušanje govora, razgovore sa drugim učesnicima i tako što će se iskusiti duh solidarnosti koji se ovde često javlja u najtežim trenucima, a koji se retko ispoljava onda kada je potrebno pomoći sebi i od Srbije napraviti državu kakvoj stremimo.

Autor je doktorand na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpšti.

Peščanik.net, 11.07.2016.

TEMA – BEOGRAD NA VODI