Foto: Bulent Kilic/AFP/Getty Images
Već u noći kada je postalo jasno da je propao pokušaj državnog udara u Turskoj, otvorilo se pitanje poštovanja ljudskih prava i posledica po sve one za koje se sumnja da su povezani sa pokušajem državnog udara. Nedugo potom čule su se i najave o ponovnom uvođenju smrtne kazne, a pojavili su se i prvi izveštaji u kojima se govori o brutalnosti prema onima koji su pokušali nasilno svrgavanje vlasti u Turskoj. Dragana Boljević je nedavno u tekstu koji je preneo Peščanik pojasnila kako državni udar u Turskoj tek počinje, kako zbog prethodnog premeštaja hiljada sudija tako i zbog najnovije smene 2745 sudija i tužilaca manje od 12 sati od pokušaja držvnog udara. Sva je prilika da je na delu uspostavljanje sudske vlasti koja će u potpunosti biti lojalna predsedniku Erdoganu i njegovoj partiji. Povrh svega, 20. jula proglašeno je vanredno stanje a Turska je poslala zvanično obaveštenje Generalnom sekretaru Saveta Evrope Torbjornu Jaglandu o odstupanju od pojedinih odredaba Evropske konvencije o ljudskim pravima u vreme vanrednog stanja. Da li sve ovo zabrinjava? Apsolutno.
Tim povodom podsetimo se obaveza koje Turska (i svaka druga zemlja članica Saveta Evrope) ima u skladu sa odredbama Konvencije.
Pođimo prvo od apsolutno netačne informacije da Turska „suspenduje primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima“. Za ovo su delimično zaslužni kako pojedini turski zvaničnici koji su naveli da je proglašenje vanrednog stanja i „suspenzija Konvencije“ isto ono što je i Francuska uradila nakon terorističkih napada u Parizu, ali takođe i brojni inostrani i domaći mediji koji su preneli prilično bombastičan naslov o turskoj suspenziji Konvencije.
Generalni sekretar Saveta Evrope u četvrtak je primio notifikaciju Turske u skladu sa članom 15. Evropske konvencije o ljudskim pravima kojom se suspenduje primena pojedinih odredaba Konvencije zbog vanrednog stanja. Posebno je bitno napomenuti da u skladu sa odredbama Konvencije suspenzija primene čitavog dokumenta nije moguća, osim u slučaju da Turska ne odluči da otkaže Konvenciju u skladu sa članom 58. i po proteku roka od šest meseci, što je malo verovatno.
Obaveštenje koje je Turska poslala Generalnom sekretaru Saveta Evrope ni u kom slučaju ne podrazumeva da Turska ima odrešene ruke za kršenje ljudskih prava. Imajući u vidu da odstupanje od odredaba Konvencije u vreme vanrednog stanja samo po sebi podrazumeva ograničavanje garantovanih ljudskih prava, uslovi za primenu ovog člana Konvencije strogo su propisani.
Član 15. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da u doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije, svaka država članica može da preduzme mere koje odstupaju od njenih obaveza po Konvenciji u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije. Ovo odstupanje ne može da bude u suprotnosti sa drugim obavezama koje država članica ima prema međunarodnom pravu. Isto tako, odstupanje u vreme vanrednog stanja ni pod kojim uslovima ne dozvoljava odstupanje od garancija koja se tiču prava na život (osim u pogledu smrti prouzrokovane ratnim postupcima, gde treba imati u vidu da Turska nije u ratnom stanju!), kao ni od člana 3. kojim se garantuje zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, člana 4. stav 1. kojim je propisana zabrana ropstva ili držanja u ropskom položaju i člana 7. koji garantuje kažnjavanje isključivo na osnovu zakona. Takođe, u skladu sa Protokolom broj 7 uz Evropsku konvenciju zabrana suđenja ili kažnjavanja dvaput u istoj stvari ne može se ograničiti u vreme vanrednog stanja.
Verovatno i najvažnije u čitavoj zabuni oko najave ponovnog uvođenja smrtne kazne jeste to da je Turska 2006. godine ratifikovala Protokol broj 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kojim se garantuje da se niko ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti. Ovim Protokolom je eksplicitno navedeno da se prethodna odredba ne može suspendovati na osnovu člana 15. Konvencije. Dakle – smrtna kazna, uz sve najave turskih vlasti da će dati narodu šta želi (smrt izdajnicima!) nikako i ni pod kojim uslovima ne može biti uvedena u skladu sa postojećim pravnim okvirom koji se primenjuje.
Obaveštenje koje je Turska poslala ne znači da Evropski sud za ljudska prava nema nikakve nadležnosti zbog proglašenog vanrednog stanja u ovoj zemlji. Naprotiv, Sud će, kao i do sad, u pojedinačnim slučajevima koji stignu do njega procenjivati poštovanje ljudskih prava, mere koje turske vlasti primenjuju i njihovu proporcionalnost, odnosno da li se rezultati za prevazilaženje okolnosti koje prete opstanku nacije mogu postići manje restriktivnim merama od onih koje su primenjene. Državama članicama Saveta Evrope se u slučajevima vanrednog stanja ostavlja široko polje slobodne procene koje i kakve će mere primeniti ali, kako je Sud u nekoliko slučajeva već ranije utvrdio – ovo polje ni u kom slučaju nije neograničeno. Imajući to u vidu za precizniju procenu poštovanja ljudskih prava u Turskoj ključno će biti videti kako će izgledati dekreti kojima će se uvoditi ove mere, odnosno da li su njima predviđeni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava.
U prethodnoj godini Ukrajina je odstupila od pojedinih odredaba Konvencije zbog sukoba koji traje pretežno na istoku zemlje a Francuska je učinila isto zbog akcija koje se preduzimaju posle terorističkih napada koji se se dogodili u Parizu u novembru 2015. godine. Zanimljivo je primetiti kako su turske vlasti u pokušajima da odgovore na zabrinutost zbog potencijalnog kršenja ljudskih prava u vreme vanrednog stanja potegle slučaj Francuske koja je takođe uvela vanredno stanje i obavestila Savet Evrope o odstupanju od primene odredaba Konvencije. Ovakva vrsta paralele teško da može da bude primerena. Pre svega zato što već sada postoje brojni izveštaji međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija o povredama ljudskih prava u vreme vanrednog stanja u Francuskoj. Pored toga, u Francuskoj tokom trajanja vanrednog stanja (koje je nedavno produženo velikom većinom glasova za novih šest meseci) nije predviđena mogućnost donošenja predsedničkih dekreta koji ne podležu kontroli ustavnosudske vlasti. Francuski slučaj ne uključuje ni skoro desetine hiljada hapšenja, pritvora, otkaza ili drugih mera odmazde prema onima za koje se sumnja da su umešani u aktivnosti koje prete „opstanku nacije“.
Na kraju, imajući u vidu već pomenute premeštaje preko 9000 i najnovije smene preko 2700 sudija i tužilaca ostaje pitanje koja i kakva sudska vlast će vršiti kontrolu proporcionalnosti mera koje turske vlasti primenjuju nakon neuspelog državnog udara? Derogacija pojedinih odredaba Konvencije u vreme vanrednog stanja neće više nikog ostaviti neodlučnim u pogledu poštovanja ljudskih prava u Turskoj.
Peščanik.net, 23.07.2016.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Kratko sećanje, debele laži
Dragana Boljević – Državni udar u Turskoj tek počinje
Viktor Šenderovič – Naše istočno ogledalce
