Dizajn: Slaviša Savić

Dizajn: Slaviša Savić

Izbori su gotovi, živeli izbori.

Od ovog časa opozicija treba da počne da se priprema za beogradske koji će doći tačno za godinu dana. A prva tačka u tim pripremama treba da bude analiza upravo završenih predsedničkih izbora. Tačnije, odgovor na pitanje zašto opozicija nije uspela da probudi svoje glasače. Zašto je polovina njih ostala kod kuće? Kada su nedavno u Holandiji održani izbori na kojima se kao glavni favorit pojavio (profašistički) desničarski kandidat, na izbore je izašlo četiri petine (sasvim precizno – 82 odsto) građana i on nije prošao. Da je u Srbiji izašlo dve trećine birača, Vučić sigurno ne bi pobedio već u prvom krugu, a posle ko zna šta bi bilo. Ali, opozicija, to jest onaj njen građanski deo (jer je tih 10 predsedničkih kandidata bilo šarenije od 19 članica DOS-a) nije uspeo da podigne napetost i građane ubedi u značaj izbora.

Jasno je, naravno, bilo da izbori neće biti fer i pošteni. I naravno da Vučićeva pobeda nije „čista kao suza“ kao što on tvrdi iako to (verovatno) jeste u čisto numeričkom smislu, tj. po broju dobijenih glasova. Ali, predsednička trka, s obzirom na resurse kojima su kandidati raspolagali, ličila je na borbu Davida i Golijata. Uprkos ogromnoj nadmoći, međutim, koju su mu davale sva istraživanja javnog mnjenja, Vučić ništa nije prepuštao slučaju; bio je beskrupulozan i nemilosrdan. I što je posebno zanimljivo, uprkos toj nadmoći, igrao je prljavije od svojih protivnika. Koristio se i niskim udarcima i nedozvoljenim sredstvima, a opozicija je na to odgovarala retko i slabo.

Imam dva svedoka, ugledna građanina, poznata široj javnosti, da sam predizbornu kampanju pojedinih opozicionih kandidata, nasuprot sloganu Ljubiše Preletačevića Belog „samo jako“, okarakterisao kao – samo mlako. Sticao se utisak, koji se nažalost pokazao kao ispravan, da toliki nedostatak energije u njihovim nastupima – čak i ako bi čovek „potpisivao“ sve što govore – ne može na dobro da izađe. To jest, ne može da probudi dezorijentisane, razočarane, apatične glasače i privuče potrebnu kritičnu masu biračkog tela. Protesti koji su nastali samo dan nakon izbora pokazuju da je te energije bilo, samo niko nije uspeo da je aktivira.

Dakle, za kampanju nije bilo vremena, ali ni jasne strategije. Više je zapravo nedostajalo ovo drugo. O tome najbolje svedoči činjenica da građanski kandidati nisu mogli da se dogovore oko zajedničkog nastupa.

Nije bilo para, ali ni ideja. Imao je Vučić mnogo više slabih tačaka, nego što ih je opozicija napala. Nije bilo teško ismevati Vučićeve spotove i botove, to je dizalo rejting u „krugu dvojke“ – onima, da ne bude zabune, koji su te štosove smišljali, ne i samom Jankoviću, recimo – ali nije bilo dovoljno da se pokrenu mase u unutrašnjosti Srbije (koja počinje već kod Slavije). Nije bilo organizacije koja bi raznovrsnim akcijama direktnog marketinga, od vrata do vrata, gde komšija ubeđuje komšiju, ljudima pokazala da postoji ozbiljna alternativa. Ne može to, uz svo poštovanje, neko ko će posle govora na mitingu da sedne u auto i vrati se za Beograd.

Ali, objektivno gledano, s obzirom na celokupnu situaciju, nije bilo realno očekivati da kandidat SNS-a, ko god da je bio, na republičkom nivou izgubi. U Beogradu, međutim, stvari već stoje znatno drugačije. Tu je i znatno veći broj birača sklon opoziciji i njene mogućnosti da predstavi svoj program su veće. Rezultati predsedničkih izbora pokazuju da je razlika između Vučića i njegovih oponenata u Beogradu mnogo manja, u svakom slučaju da nije nedostižna. To je prava i velika šansa koja ne bi smela da bude propuštena. To je dobra vest. Loša vest je da to zna i Vučić.

Peščanik.net, 04.04.2017.

IZBORI I PROTESTI 2017.

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.