Pobuna na Politehničkom fakultetu 17. novembra 1973. u Atini
Pobuna na Politehničkom fakultetu 17. novembra 1973. u Atini

Doputovala sam u Atinu oktobra 1973, samo nedelju dana pre nemira na godišnjem parastosu Georgi Papandreua (oca Andreasa), koji su označili pobunu protiv vojne diktature, protiv pukovnika. U trećoj nedelji mog atinskoga života, 16. novembra 1973, u petak popodne, odlučila sam da obiđem Arheološki odnosno Nacionalni muzej u ulici Patision. Tada još nisam razumela skoro ništa od govornoga jezika – bila sam pismena, ali gluva – čitala sam grčki i razumela šta piše, ali nisam razumela šta ljudi govore. Do muzeja je deo univerziteta, Politehnika. Stigla sam zadnjim trolejbusom, jer je linija posle Politehnike bila zatvorena. Trolejbusi su već bili postavljeni tako da su okružili i zatvorili kvart, u dvorištu Politehnike i na ulici su bile hiljade studenata sa transparentima, sa parolama otvoreno protiv hunte i za demokratiju. Oni su se zatvorili na fakultetu prethodnoga dana, kako je pisalo na plakatima: mediji naravno ništa nisu javljali o tome. Nije se moglo nikuda iz kruga vozila javnog saobraćaja i policijskih kola, koji je policija napravila, muzej je bio zatvoren. Nisam ni htela nikuda da idem, samo sam čitala sve što je bilo napisano – a bilo je mnogo, na ogradama, na prozorima, letaka je bilo posvuda. Pokušavala sam da razumem koje parole studenti izvikuju. Tako sam provela vreme sve do blizu ponoći, kada sam probala da sa strane uđem na dvorište Politehnike. Tu me je uhvatio policajac, i tražio dokumente. Kada je video moj pasoš, samo me je izvukao iz kruga, progurao me između trolejbusa i viknuo da se udaljim. Nije mi preostalo ništa drugo. Možda mi je spasao život. Došla sam peške kući na drugome kraju Atine, i našla gazdaricu sa komšinicama pred televizijom. Uz fotografiju vođe hunte Papadopulosa išao je nemogući tekst na katarevusi (zvanična, arhaizirana jezička verzija koju većina građana nije razumela), a uz neveštu montažu snimaka videlo se čak i to kako ranjene studente tuku u kolima hitne pomoći. U 3.30 ujutro je tenk razrušio ogradu i vojska je ušla na Politehniku. Ni danas se ne zna koliko je tačno žrtava bilo: 40 ili 400? Prenos studentskog radija sa Politehnike, koji je javljao sve dok policajci nisu provalili u sobu sa aparatima, docnije je izašao kao ploča. Narednoga jutra sam krenula na trolejbus na Bulevaru Kraljice Sofije, ali nije bilo vozila. Krenula sam sa ostalim svetom prema Sintagmi, a onda su se na bulevaru pojavili tenkovi, prekriveni prašinom. Razumela sam da su došli iz Larise. Sa Sintagme su zapucali. Počeli smo bežati nazad. Trčala sam sa mladom ženom, zajedno smo gurale kolica sa njenim detetom. Znam samo da sam se zgrbila, jer sam bila viša od većine Grka oko sebe. Kada sam došla kući, već je bio proglašen policijski čas od 24 sata. Na uglu naše ulice je zalutali metak ubio čoveka. Uveče su me moji poznanici, par jugoslovenskih diplomata, poveli u vožnju gradom. Vozili smo se i Patisionom, ulicom gde sam prethodnoga dana otišla u muzej a završila u revoluciji. Najveći deo ulice, duge oko 4 kilometra kroz grad, bio je sa obe strane pokriven metrom piljevine, da pokrije tragove krvi. Narednih dana morala sam ostati u kući zbog policijskoga časa. Docnije, kada su pukovnike zamenili generali, počela sam da prepoznajem i da učim: cev automata, uperena u stomak na ulazu u bilo koju javnu ustanovu; ćutljive žene pred ulazom u vojnu policiju u mome susedstvu, poznato mesto mučenja; Teodorakisove pesme u lokalima, koje su svi znali napamet, i pevali ih podižući ruke kao da su u lisicama. Docnije, u decembru, ogranak Crnog septembra oteo je avion Lufthanze i tvrdio da će se zaleteti u Partenon, ukoliko se iz zatvora ne puste Palestinci koji su u ime organizacije masakrirali putnike na atinskom aerodromu avgusta meseca. Kada su ih uhapsili i objavili njihove fotografije u novinama, prepoznali smo dvojicu palestinskih kolega sa kursa grčkoga za strane studente. Grčka je tada bila čudno pribežište: među kolegama sam imala bivšeg pripadnika IRE, koji se sakrivao od svojih bivših prijatelja, Argentinku koja je kao komunistički tupamaros našla zaklon u zemlji vojne diktature, Sirijca koji je pobegao od režima, Japance katolike i pravoslavce, koji su se pripremali za studije teologije… Pukovnici su naime pokušavali da nerviraju zapadni svet i time što su ih prihvatali…

Nastava je prestala, pučevi, polu-vojno stanje i agonija režima su se nastavljali sve do leta, kada je izazvana kiparska kriza a zatim i kratkotrajni rat, uglavnom Kisindžerovom zaslugom. Leto su obeležili Grci koji su se vraćali, od konzervativnih političara koji su ponovo osvojili vlast – doduše parlamentarnu – do zatvorenika koji su godine proveli po zatvorima, i izgnanika sa svih strana sveta. U lukama su iz feribota kuljali radosni ljudi, na aerodromima su svaki dan bili veseli dočeci, novine su bile pune imena onih koji su se vratili. Grčka je ponovo dobila svoju inteligenciju, kulturne elite, tehničku inteligenciju. Za to su se žrtvovali studenti, oni najsiromašniji, kojima je pukovnički režim po prvi put omogućio školovanje. Pročitali su šta treba, i skinuli pukovnike. Evropa i ostatak sveta su shvatali sporo, kao i obično: student geologije sa Krfa Kostas Georgakis se 19. sptembra 1970. spalio na trgu u Đenovi, u ranim jutarnjim časovima, u znak protesta protiv vojne diktature u njegovoj zemlji.

Danas se na proslavi u Atini u dvorištu i pred Politehnikom pojavljuju zastave i parole republike Donjeck i Staljinovi portreti – ne jedini, dakako. Očaj omladine, a posebno studenata, ne sme se prevideti.

Peščanik.net, 17.11.2014.

Srodni link: Vlada Stanković – Atina, 17. novembar i revolucionari amateri

GRČKA KRIZA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.