Mogu li reakcionari napisati uverljivu istoriju? Iz vremena Francuske revolucije reakcija nam je zaveštala teoriju zavere. Stari režim je zapravo srušen, pisalo se, iz potaje i na prevaru, delovanjem tajnih, zavereničkih i antihrišćanskih udruženja. Sličnim su strategijama pribegli i reakcionari iz perioda Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine, kao i konzervativci u SAD, naročito posle Drugog svetskog rata. Najpoznatiji slučaj je svakako senator Džozef Makarti sa svojim krstaškim pohodom na izmišljeni, a navodno zakulisni komunističko-sovjetski uticaj u američkoj administraciji. Ubrzo se dokazalo da su Makartijeve optužbe lažne, nije mogao da nastavi sa političkom karijerom i javno je napušten i osramoćen.
Ali njegova priča o zaveri ima svoj nezavisni život. Savremeni američki desničar bi imao jednostavan zadatak u njenoj revitalizaciji: uzrok Makartijevog pada nije u razotkrivenim neistinama, on se nalazi u tajnom i efikasnom delovanju komunističke zavere protiv njega. Na osnovu toga, Makartijev slučaj nije dokaz da komunistička zavera nije postojala: ona je bila neuporedivo ozbiljnija i obuhvatnija, nego što je to senator i patriota Makarti ikada mislio.
Odgovor na pitanje o reakcionarima i pisanju istorije glasi: reakcionarno umovanje ne doprinosi razumevanju istorije, budući da pribegava iracionalnim objašnjenjima.
I vođa četnika Draža Mihailović je žrtva komunističke zavere, piše u brošuri Nedeljnika „Dragoljub Draža Mihailović – Izdani saveznik: Đeneral u tajnom arhivu CIA“. Lažne vesti o Draži širili su komunisti: „Odluka da saveznici u Drugom svetskom ratu podrže Tita i partizane, po svemu sudeći, rezultat je kampanje širenja lažnih vesti (podvukao – V.V.) iza kojih je stajao sovjetski agent u centrali engleske obaveštajne službe, pokazuju objavljeni dokumenti CIA. Najviši zvaničnici SAD i Velike Britanije dobijali su izveštaje o tome da su partizani vodeći borci protiv nacista, dok snage pod komandom Draže Mihailovića sarađuju sa Nemcima. Mihailović i četnici su do 1943. godine bili najveći uživaoci savezničke pomoći, a onda se sve okrenulo na drugu stranu“ (str. 6). Odmah na početku čitaocima je postavljena scena za šou program: CIA ne otkriva komunističko-sovjetske krtice u redovima svojih obaveštajaca, na meti obrade su Britanci. Ali Amerikanci to saznaju tek pred kraj rata, kada Draži više nema pomoći, pošto su ga savezničkim oružjem opremljeni partizani sasvim pritisli i nepravedno mu oteli pobedu nad okupatorom. (Zaplet je dublji: Britance špijuniraju i Amerikanci!)
Do kraja brošure čitaocima nije jasno u koje su tačno dokumente novinari Nedeljnika imali uvid, znaju li sami da ih protumače i da li su potražili nekog stručnijeg da im pomogne? Autor brošure prežvakava odavno poznate izveštaje savezničkih misija koje su za vreme rata bivale upućene kod četnika i partizana u okupiranu Jugoslaviju. Na osnovu tih izveštaja saveznici su imali prilično preciznu sliku o stanju na terenu i to koji je od dva pokreta efikasniji u borbi protiv okupatora.
Međutim, dopustimo da je ipak moguće obaviti sistematičnu i višegodišnju operaciju podmetanja lažnih obaveštajnih izveštaja sopstvenoj vladi, u ovom slučaju britanskoj. Da li su vlada i armija imali tehničkih mogućnosti da provere tačnost izveštaja? Obaveštajni podaci su prikupljani presretanjem i dešifrovanjem radio-telegrafskih veza i poruka nemačke vojske, u čemu su Britanci bili naročito uspešni, a ne jedino putem slanja obaveštajnih misija. Dakle, odluka saveznika da se podrže partizani nije ni mogla biti rezultat kampanje dezinformisanja od strane dvostrukih agenata među britanskim obaveštajcima. Pošto bi informacije ili „lažne vesti“ sa terena bile upoređene sa podacima iz presretnutih nemačkih komunikacija.
Upitno je i postojanje novih i nepoznatih dokumenata iz arhive CIA u koje su novinari imali uvid. Autor brošure koristi knjigu Valtera Robertsa, američkog novinara i diplomate, pod naslovom „Tito, Mihailović i saveznici 1941-1945“ iz 1973. godine. Ali Roberts ne barata dokumentima na osnovu kojih bi se osporila ocena četnika Draže Mihailovića kao saradnika okupatora. Iste godine Njujork tajms povodom ove knjige piše: „Col. Draza Mihailovic, dreamed only of “Greater Serbia” and allowed his Cetniks to collaborate with Italians and Germans when it served his anti‐Communist purposes / Puk. Draža Mihailović sanjao je samo „Veliku Srbiju“ i dozvoljavao da njegovi četnici sarađuju sa Italijanima i Nemcima, kada je to služilo njegovim antikomunističkim ciljevima“. Antikomunizam četnika – odnosno njihovo kontrarevolucionarno opredeljenje – predstavljalo je osnov za saradnju sa antikomunističkim okupatorom. Ali ne i za efikasnu borbu protiv okupacije. Stoga su saveznici, na prvom mestu Britanci, doneli odluku da podrže partizanski pokret i odustanu od četnika. U svemu tome je i glavni uzrok Dražinog vojnog i političkog poraza.
Nije pošteno kada publicisti zanemaruju i ne cene rad svojih prethodnika. Decenijama je novinar Miloslav Samardžić angažovan na promociji Draže Mihailovića i četničkog pokreta. Istražio je Samardžić savezničku „izdaju“ Draže odavno, uzvrativši nevernim saveznicima istom merom – prekomernom upotrebom neosnovanih zaključaka. „Zašto smo izdani od saveznika, iako smo bili oprobani antikomunisti, isto kao i britanski premijer Čerčil?“, stara je nedoumica četničke literature nastale u emigraciji na zapadu nakon rata.
Samardžić preuzima i razrađuje ovu problematiku. Poznata mu je teorija o sovjetskim agentima u britanskim redovima, o kojoj pišu i pojedini američki novinari posle rata. Ta teorija nije uverljiva, smatra on. Tradicionalne britanske predrasude prema Srbima? Blizu smo, ali to nije sve. Samardžić: „Istočna Evropa je… ostavljena Staljinu, ali… privremeno; njeno osvajanje odloženo je za sledeću fazu sa svešću da će i komunizam sam po sebi učiniti svoje“.1 I ovo: „Sovjeti su imali kroz borbu preći hiljade kilometara i pritom iskrvariti, kako bi u posleratnom periodu postali lak plen anglosaksonske agresije, koja je neprekidno trajala još od kraja 19. veka“.2 Agresija u fazama traje preko stotinu godina. Agresija na koga? Razume se – na Rusiju. Iza te agresije stoje bankari sa Volstrita. Oni su finansirali i boljševike i naciste. Lenjina da baci Rusiju na kolena iznutra, a Hitlera da je dokusuri spolja.
Samardžić je ove ideje preuzeo iz knjiga opskurnog američkog autora Entoni Satona i približio se na korak od stava da iza svega stoji međunarodna jevrejska zavera. Ipak, Samardžić to ne zapisuje. Dovoljno je da zabeleži ovo: „Dakle, iz knjige Entoni Satona nameće se zaključak da je zapravo Amerika, a ne Nemačka, izazvala Drugi svetski rat“.3 Samardžić je izbegao otvoreni antisemitizam, ali se ipak približio demagogiji nacističke propagande za vreme rata da je međunarodna plutokratija glavni izazivač Drugog svetskog rata. Dubok je intelektualni pad reakcionarnog umovanja, a objašnjenja koja se nude su sve zamršenija i besmislenija. Reakcionarna tema ostaje ista od vremena Francuske i Oktobarske revolucije – zavera. I u tome nema razlike između srpskih i američkih autora.
Nazad na Nedeljnikovu brošuru. U odnosu na Samardžićev tvrdi proruski revizionizam, novinari Nedeljnika priredili su lako i prijemčivo štivo. Osnovna je tematika srpskom čitaocu, uostalom, vrlo dobro poznata. Draža je izgubio medijski rat, baš kao i Milošević devedesetih. A i novi autoritarni vođa im svakog bogovetnog dana poručuje da mu tajne službe svuda po državi rovare. U čemu se, međutim, sastoji lažni liberalizam, odnosno građanski oportunizam, novinara Nedeljnika pred naletom reakcije? U tome da je svaka revolucija – nasilna smena autoritarnog režima – nedopustiva. Zato pravdaj ili ignoriši, možda samo od sebe prođe. Nije vreme za ustanak, što bi rekao čiča Draža.
Peščanik.net, 24.07.2020.
REHABILITACIJE U SRBIJI
