OD KONFRONTACIJE DO ANGAŽMANA: STRATEŠKA LOGIKA AMERIČKOG PRIBLIŽAVANJA RUSIJI
Uvod: Tektonska promena ili strateško preusmeravanje?
Ponovno približavanje SAD-a Rusiji tokom administracije Donalda Trampa izazvalo je šok kod mnogih, posebno evropskih saveznika. Decenijama (uz kratki prekid tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih) stav Vašingtona prema Moskvi bio je definisan izbegavanjem odnosa, sankcijama i razvojem vojne odbrane. Ipak, gotovo preko noći, retorika se promenila – od neprijateljstva ka angažmanu. Da li je ovaj razvoj događaja zaista bio tako neočekivan? Iza brojnih Trampovih predizbornih izjava – uključujući i tvrdnju da može okončati rusko-ukrajinski rat za 24 sata – koja dublja strateška logika leži u osnovi ove prividne tektonske promene u spoljnoj politici SAD-a? Ili je reč samo o ličnim osobinama i neprimerenom ponašanju Trampa i njegovih saradnika, koje koleginica Slapšak opisuje kao „lažljivce, kriminalce i nacifašiste“?
Daleko od impulsivnog odstupanja od tradicije, ova rekalkulacija odražava širu evoluciju američkog strateškog razmišljanja. SAD se udaljavaju od teritorijalističke logike moći, koja se oslanja na skupe vojne intervencije i direktnu kontrolu, ka ekonomski vođenoj i isplativijoj strategiji uticaja. U središtu ove promene nalazi se nastojanje da se smanje strateški troškovi, da se umesto vojne sile koriste ekonomski alati i da se selektivno angažovanje primenjuje tamo gde to služi interesima SAD-a. Još važnije, ova promena je povezana sa globalnim realiniranjem moći, naročito uz sve veći izazov koji predstavlja Kina. Ako bi približavanje Rusiji moglo da oslabi kineski uticaj, dok istovremeno obezbeđuje ekonomske i strateške prednosti za SAD, prelazak sa konfrontacije na angažman postaje manje izuzetak, a više proračunat odgovor na promenjive geopolitičke realnosti.
Ova analiza je napisana pre sastanka u Beloj kući 28. februara između Trampa i Zelenskog – neuspelog diplomatskog susreta koji je ogolio transakcioni karakter, ekonomsku pragmatičnost i geopolitičke prioritete koji definišu trenutni pristup američke administracije njenim partnerima, uključujući i Ukrajinu. Iako se ovaj tekst fokusira na odnose SAD i Rusije, taj sastanak je jasno ilustrovao kako spoljna politika Vašingtona – često percipirana kao nepredvidiva – ipak prati doslednu logiku: davanje prioriteta strateškoj prednosti u odnosu na ideološke obaveze. Ovaj širi kontekst pomaže da se objasni zašto ono što neki tumače kao „zaokret“ ka Rusiji može, zapravo, biti deo veće rekalkulacije usmerene na očuvanje američke dominacije u sve više multipolarnom svetu.
Opadajuća korisnost teritorijalističke logike
Tokom većeg dela 20. i ranog 21. veka, globalna moć SAD-a održavana je kroz opsežne vojne angažmane, stalne saveze i ogromnu bezbednosnu infrastrukturu koja obuhvata Evropu, Aziju i Bliski istok. Ova teritorijalistička logika, kako ju je konceptualizovao Đovani Arigi, zahtevala je značajna ulaganja u vojne baze, raspoređivanje trupa u inostranstvu i održavanje saveza poput NATO-a. Međutim, ovaj pristup postajao je sve skuplji i, u mnogim slučajevima, strateški neefikasan. Ratovi u Iraku i Avganistanu pokazali su ograničenja vojnog intervencionizma, progutavši trilione dolara bez trajnog uticaja. Čak i u Evropi, širenje NATO-a nametnulo je dodatne bezbednosne obaveze SAD-u, a da pri tome nije nužno donelo proporcionalne strateške prednosti.
Kao što je David Harvi argumentovao, imperijalne strategije su se pomerile sa direktne teritorijalne dominacije ka fleksibilnijim oblicima ekonomske i geopolitičke kontrole, gde prinuda, finansijske poluge i tržišni mehanizmi zamenjuju potrebu za fizičkom okupacijom. SAD se sve više oslanjaju na isplativije instrumente uticaja, poput sankcija, trgovinskih politika i finansijskih restrikcija, umesto na direktno vojno angažovanje. Ova promena odražava ne samo ekonomski teret teritorijalne kontrole već i promenu u prirodi globalne moći, gde ekonomska i tehnološka nadmoć postaju važniji faktori od broja vojnih baza ili raspoređenih trupa.
Uviđajući ova ograničenja, američki donosioci odluka – posebno tokom administracija Trampa i Bajdena – nastojali su da smanje direktne vojne obaveze i umesto toga ostvare uticaj kroz ekonomski pritisak, ciljanu diplomatiju i stratešku upotrebu pretnji i podsticaja. Ovaj pristup je evidentan u rekalkulaciji stava Vašingtona prema Rusiji: umesto da se Rusija pokušava obuzdati isključivo vojnom odbranom, raste interes za selektivno angažovanje koje bi moglo služiti američkim ekonomskim i geopolitičkim interesima, dok istovremeno smanjuje dugoročne troškove.
Ekonomski pragmatizam: Ključni pokretač američke politike
Ekonomski faktori igraju centralnu ulogu u ponovnoj proceni američkog stava prema Rusiji. Nekoliko ključnih elemenata doprinosi ovoj promeni.
Pristup strateškim resursima. Rusija ostaje jedan od najvećih svetskih proizvođača nafte, prirodnog gasa i ključnih minerala (uključujući retke zemne elemente neophodne za visokotehnološku industriju). Rusija poseduje najveće svetske rezerve prirodnog gasa i oko 10% ukupnih svetskih rezervi retkih zemnih elemenata – dvostruko više od Ukrajine. Iako su SAD uvele široke sankcije na izvoz ruskih energenata, postoje indikacije da bi američke kompanije mogle imati koristi od selektivnog ekonomskog angažmana. Na primer, nedavne izjave predsednika Putina i drugih ruskih zvaničnika sugerišu da su američke kompanije dobrodošle da učestvuju u ruskoj proizvodnji aluminijuma, energetskom sektoru i eksploataciji retkih zemnih elemenata – sektorima koji su ključni za naprednu industrijsku proizvodnju i vojne aplikacije.
Pored bogatstva u resursima, sama ekonomska struktura Rusije nudi potencijalne prilike za američki kapital. Za razliku od Kine, Rusija nije direktni konkurent američkoj ekonomiji, već više periferni ekonomski akter strukturno zavisan od integracije u globalni sistem.
Boris Kagarlitski (2008) opisuje kako je kapitalistički razvoj Rusije oblikovan njenom ulogom izvoznika sirovina, sa bogatstvom koncentrisanim u moćnim poslovnim klanovima – oligarhijama koje kontrolišu izvoz resursa. Tokom ekonomske krize devedesetih, Rusija je paradoksalno postala finansijski „donator“ globalne ekonomije, jer su ogromne količine kapitala konvertovane u zapadne valute, pre svega američke dolare, i prebačene u inostranstvo. Ovaj trend odlivanja kapitala nastavio se i tokom relativnog ekonomskog oporavka Rusije početkom 2000-ih, naglašavajući strukturnu zavisnost ruskog kapitalizma od spoljašnjih tržišta i finansijskih sistema.
Troškovi sankcija i ekonomske razdvojenosti. Iako su sankcije predvođene SAD-om značajno uticale na rusku ekonomiju, njihov efekat nije bio tako dramatičan kao što se očekivalo, kako se navodi u izveštaju „Ruska ekonomija u doba rata“. Sankcije su takođe imale neželjene posledice za zapadne ekonomije, posebno u sektorima energetike i globalnih lanaca snabdevanja robama. Evropa je, na primer, pretrpela značajne ekonomske turbulencije zbog gubitka ruskog gasa, što je dovelo do viših cena energije i inflatornih pritisaka. Analitičari procenjuju da su evropske zemlje potrošile između 1% i 7% BDP-a na zaštitu potrošača i kompanija od rastućih troškova energije, delimično kroz izgradnju nove infrastrukture za energetsku sigurnost.
Međutim, ni gubici za SAD nisu bili zanemarljivi: prema nekim procenama, američke kompanije su izgubile 324 milijarde dolara povlačenjem iz Rusije. Za SAD bi fleksibilniji pristup – onaj koji balansira sankcije sa selektivnim angažmanom – mogao doprineti stabilizaciji globalnih tržišta i sprečavanju negativnih ekonomskih posledica.
Sprovođenje sankcija takođe nosi troškove. Pored relativno malih troškova nadzora i sprovođenja (koje uglavnom snosi ruska strana), postoje i geopolitički troškovi održavanja sankcija. One su efikasne samo ako se primenjuju i izvan ciljanih zemalja – odnosno, ako ih poštuju i treće strane van Rusije. Međutim, kako se broj sankcija povećava, tako raste i broj stranih kompanija koje su pogođene, uključujući one koje posluju u strateški važnim zemljama za SAD, poput Indije, UAE i Turske.
Uvođenje sekundarnih sankcija komplikuje odnose SAD-a sa ovim ključnim partnerima, koji takve mere mogu smatrati narušavanjem svog suvereniteta i ekonomske autonomije. Štaviše, čak i strateški rivali poput Kine – koju SAD nastoje da obuzdaju – postaju uvučeni u sprovođenje sankcija, dodajući još jedan sloj diplomatskih i ekonomskih tenzija. Sankcije se, kako bi to rekla Agata Demarais u svojoj knjizi Sankcije se obijaju o glavu, pretvaraju u oružje koje preusmerava svet protiv interesa SAD-a. Što je sankcioni režim širi i kompleksniji, to više stvara tenzije u globalnim odnosima SAD-a, potencijalno podrivajući sposobnost Vašingtona da održi jedinstveni geopolitički front.
Pored ovih neposrednih posledica, sankcije su izazvale zabrinutost i u vezi s dugoročnom ulogom američkog dolara u globalnoj trgovini. Zvaničnici američkog ministarstva finansija su kroz više administracija upozoravali da prekomerna upotreba finansijskih sankcija može ugroziti centralnu ulogu dolara i američkog finansijskog sistema. Oštre sankcije protiv Rusije ubrzale su napore različitih zemalja – uključujući Kinu – da smanje svoju zavisnost od američkog dolara u međunarodnim transakcijama, kao i od američke i evropske prekogranične platne infrastrukture. SAD ekonomski i politički profitiraju od statusa dolara kao dominantne rezervne valute. Ako de-dolarizacija dobije zamah u širim razmerama, to bi moglo imati negativne posledice po američki uticaj, finansijsku stabilnost i ekonomsku moć na globalnim tržištima.
Repozicioniranje Evrope kao konkurenta, a ne saveznika. Tradicionalno, Evropa je bila ključni saveznik u globalnoj strategiji SAD. Međutim, poslednje političke promene – posebno pod Trampom, a u manjoj meri i pod Bajdenom – reformulisale su transatlantske odnose. SAD sve više posmatraju ekonomsku moć Evrope kao izazov, a ne kao dopunu svojim interesima. Ova promena je vidljiva u Trampovoj najavi planova za uvođenje carina od 25% na robu iz Evropske unije, uključujući automobile i poljoprivredne proizvode. Dalji pokazatelji ovog transakcionog pristupa uključuju sporove oko izdvajanja za odbranu u okviru NATO-a i pritisak Vašingtona da Evropa preuzme veći deo odgovornosti za sopstvenu bezbednost. Ovi potezi signaliziraju odstupanje od tradicionalnog savezništva SAD-a i Evrope i tretiranje EU kao ekonomskog rivala, a ne nezamenjivog partnera.
Branko Milanović tvrdi da Trampove carinske i trgovinske politike označavaju kraj neoliberalne globalizacije kakvu poznajemo. Međutim, šta ako ovo nije kraj globalizacije, već njena evolucija u novi oblik – onaj u kojem američki kapital neproporcionalno profitira obezbeđivanjem privilegovanog pristupa stranim tržištima za prodaju, dok istovremeno stiče jeftine sirovine pod povoljnim uslovima? Iz ove perspektive, zapadna (evropska) politika globalne fragmentacije i prijateljskog udruživanja (friend-shoring) – restrukturisanje lanaca snabdevanja u korist geopolitičkih saveznika – predstavlja još veći izolacionistički pomak od Trampove retorike „Amerika na prvom mestu“, a da ne govorimo o projektovanim globalnim gubicima realnog BDP-a kao posledici friend-shoringa.
Istražujući približavanje Rusiji, SAD možda šalju signal Evropi da nije nezamenljiva – i da Vašington ima alternativne diplomatske opcije. Ovo preusmeravanje moglo bi poslužiti kao pritisak na evropske vlade da se bliže usklade s američkim prioritetima, istovremeno smanjujući evropski uticaj u globalnim poslovima.
Kineski faktor: Strateško preusmeravanje radi suzbijanja rastućeg rivala
Možda najznačajniji pokretač američkog interesa za poboljšanje odnosa s Rusijom leži u široj strateškoj konkurenciji sa Kinom. Tokom poslednje tri godine, Rusija i Kina su značajno produbile svoje partnerstvo „bez ograničenja“, posebno u oblasti trgovine energentima, vojne saradnje i finansijskih transakcija. U 2023. godini, bilateralna trgovina između Rusije i Kine dostigla je rekordnih 240 milijardi dolara, što predstavlja značajan skok u odnosu na 147 milijardi dolara iz 2021. Zapadne sankcije su ubrzale ruski zaokret ka Kini, čineći Peking najvećim trgovinskim partnerom Moskve i njenim ključnim finansijskim osloncem.
Za SAD, ovo sve bliže partnerstvo između Rusije i Kine predstavlja dugoročnu pretnju. Cilj Vašingtona je, stoga, da spreči formiranje punopravne rusko-kineske osovine tako što će stvoriti podsticaje da Rusija zadrži određeni stepen nezavisnosti od Pekinga. Ovakav pristup ima istorijske presedane. Tokom Hladnog rata, SAD su uspešno iskoristile tenzije između Sovjetskog Saveza i Kine, što je dovelo do približavanja Vašingtona i Pekinga. Ova strategija oslabila je sovjetsku poziciju i preoblikovala globalnu raspodelu moći.
Neki američki donosioci odluka predložili su da se slična strategija primeni i danas – ovoga puta angažovanjem Rusije kako bi se povećala distanca između Moskve i Pekinga. Kako je Donald Tramp eksplicitno izjavio tokom svoje predsedničke kampanje: „Jedino što nikada ne želite jeste da se Rusija i Kina ujedine. Moraću da ih razjedinim.“
Dok je ekonomska dimenzija rusko-kineskog partnerstva zabrinjavajuća za SAD, geostrateške posledice su još alarmantnije. Iako ne postoji formalni vojni savez između Kine i Rusije, ove dve zemlje su značajno povećale učestalost i obim zajedničkih vojnih vežbi. Nedavne aktivnosti uključuju koordinisane pomorske patrole i vojne vežbe u strateškim oblastima poput Japanskog i Istočnokineskog mora, signalizirajući snažno vojno partnerstvo i zajedničke strateške interese. Ova sve jača saradnja predstavlja dugoročan bezbednosni izazov za SAD i njene saveznike na Indo-Pacifiku.
Rusija se često doživljava kao vojna pretnja Evropi, ali ne i kao ekonomski konkurent na globalnom nivou, za razliku od Kine. Preovlađujući stav u Vašingtonu je da Evropa može obuzdati Rusiju uz ograničeno američko učešće, što omogućava SAD-u da fokusira svoje strateške resurse na suzbijanje kineske ekonomske i vojne ekspanzije. Neki analitičari su slavili rastuću zavisnost Rusije od Kine, verujući da to slabi sposobnost Moskve da deluje samostalno. Međutim, najveća noćna mora za američke stratege je scenario u kojem Kina efektivno pretvara Rusiju u svoju ekonomsku i vojnu „pozadinu“, obezbeđujući stabilan izvor sirovina, energije i strateške dubine. Takav razvoj događaja učinio bi Kinu praktično nepobedivom, dajući joj ekonomsku i vojnu otpornost neophodnu da dugoročno ospori dominaciju SAD.
Ofšorno balansiranje i američki strateški interesi
Američki zaokret ka Rusiji može se objasniti kroz teorijski okvir ofšornog balansiranja koji su razvili Džon Miršajmer i Stiven Volt. U radu iz 2016. godine, oni su identifikovali tri ključne regije od strateškog značaja za SAD – Evropu, Persijski zaliv i azijsko-pacifički region – u kojima su direktna vojna angažovanja nepoželjna, ali je sprečavanje uspona novih hegemonističkih sila od suštinske važnosti.
Oslanjajući se na britansku strategiju balansa snaga iz perioda pre Prvog svetskog rata, Miršajmer i Volt tvrde da je Kina trenutno rastuća sila koju je potrebno suzbiti. U ovom okviru, Rusija igra ključnu ulogu zbog svoje duge kopnene granice s Kinom, što je čini potencijalnim protivtežnim faktorom Pekingu.
Ova „kontinentalna ravnoteža“ implicira da sukob sa Rusijom oko Ukrajine ili njenih aspiracija ka NATO-u nije u interesu SAD-a. Štaviše, Evropa danas raspolaže dovoljnim ekonomskim i vojnim kapacitetima da samostalno balansira ruski uticaj, za razliku od 1945. godine, kada je bila potrebna direktna američka intervencija. Ovo sugeriše da se SAD mogu povući, ostavljajući trojni dinamički odnos u kojem Evropa obuzdava Rusiju, dok Rusija pomaže u suzbijanju Kine.
Trampova politika se uklapa u ovu logiku, zahladnjujući odnose s Evropom dok istovremeno otvara prostor za poboljšanje odnosa s Moskvom. Ako SAD uspeju da odvoje Rusiju od Kine, mogle bi postići dvostruku stratešku pobedu: obezbediti pristup ruskim resursima i geopolitičkoj poziciji, dok istovremeno slabe sposobnost Kine da koristi Rusiju kao saveznika u budućem globalnom sukobu.
Iz bezbednosne perspektive, angažovanje Rusije moglo bi doneti koristi (ili barem olakšati komunikaciju) po pitanjima kao što su kontrola naoružanja, borba protiv terorizma i rešavanje regionalnih sukoba. Ove ciljeve je mnogo teže ostvariti ako je Rusija u potpunosti usklađena s Kinom u konfrontaciji sa Zapadom.
Ponovno uspostavljanje funkcionalnih odnosa s Moskvom moglo bi doprineti smanjenju globalne polarizacije – čime bi se izbegao scenario u kojem bi svet bio podeljen na Zapad i čvrsto povezanu kinesko-rusku osovinu. Umesto toga, mogao bi se razviti složeniji odnos u kojem se različiti interesi i rivalstva preklapaju, umanjujući rigidnu blokovsku podelu.
Vojno-geopolitička dimenzija: Odnosi SAD i Rusije i ograničenja zapadnog vojnog pritiska
Iako ekonomski i strateški faktori igraju ključnu ulogu u oblikovanju odnosa između SAD i Rusije, vojno-geopolitička dimenzija ostaje podjednako značajna. Kako se rat u Ukrajini nastavlja, čini se da je obim zapadnog vojnog pritiska na Rusiju dostigao svoje granice – barem bez prelaska praga koji bi mogao izazvati direktnu konfrontaciju.
Od samog početka rata, SAD i njeni saveznici iz NATO-a postepeno su povećavali kvalitet i količinu oružja isporučenog Ukrajini – od lakog naoružanja i protivtenkovskih raketa Javelin do naprednih artiljerijskih sistema, raketa dugog dometa i modernih zapadnih tenkova. U najnoviju fazu vojne pomoći uključeni su i lovci F-16 i rakete dugog dometa ATACMS, što signalizira pokušaj da se nadoknade ruske prednosti na bojnom polju bez direktne NATO intervencije. Međutim, kako su se ove isporuke intenzivirale, Zapad se sada suočava s dilemom: nastaviti vojnu podršku u nedogled (as long as it takes), dalje iscrpljujući sopstvene ekonomske i vojne resurse, ili eskalirati sukob omogućavanjem Ukrajini da izvodi udare duboko unutar ruske teritorije zapadnim oružjem ili čak slanjem zapadnih trupa – što bi drastično povećalo rizik od direktne vojne konfrontacije s Rusijom.
Ova dinamika eskalacije otvara ključna strateška pitanja za SAD: Koliko daleko može ići zapadna podrška pre nego što izazove ruski odgovor koji bi proširio sukob van Ukrajine? Gde su granice američke posvećenosti evropskoj bezbednosti ako bi se konflikt pretvorio u direktnu konfrontaciju između SAD i Rusije?
Jedan od ključnih faktora koji ograničava neograničenu eskalaciju zapadne vojne podrške jeste rizik od direktnog sukoba između NATO-a i Rusije. Prema članu V Severnoatlantskog ugovora, napad na jednu članicu NATO-a smatra se napadom na sve ostale, što zahteva kolektivni odgovor. Ako bi se rat proširio – bilo kroz direktnu NATO intervenciju, ukrajinske napade duboko u Rusiji zapadnim oružjem ili ruske udare na NATO logističke linije – SAD bi bile primorane da donesu odluku koja bi ih mogla izložiti nuklearnoj konfrontaciji s Rusijom.
Teret takve konfrontacije pao bi pretežno na SAD, s obzirom na njihovu ulogu glavnog garanta bezbednosti Evrope. Dok pojedine evropske zemlje, poput Poljske i baltičkih država, zagovaraju agresivniju politiku prema Rusiji, njihova sposobnost da održe direktan vojni sukob s Moskvom bez američke podrške izuzetno je ograničena. To Vašington ostavlja pred dve krajnje opcije u slučaju ozbiljne eskalacije: ili se direktno vojno sukobiti s Rusijom, povećavajući rizik od nuklearne eskalacije, ili rekalibrirati pristup i potencijalno pregovarati o de-eskalaciji kako bi se izbeglo uvlačenje u širi rat.
Koliko je realan rizik od nuklearne eskalacije ostaje predmet intenzivne debate. Dok neki analitičari tvrde da su ruske nuklearne pretnje uglavnom retoričke i imaju za cilj da odvrate Zapad od daljeg uplitanja, drugi upozoravaju da se upotreba nuklearnog oružja – bilo taktička ili strateška – ne može u potpunosti isključiti ako situacija pređe određeni prag. Bez obzira na to, dalje zaoštravanje sukoba i potencijalna direktna konfrontacija s Rusijom – nuklearnom silom s najvećim arsenalom na svetu, procenjenim na oko 5.889 nuklearnih bojevih glava – ne može se olako shvatiti.
„Kockate se sa životima miliona ljudi, kockate se sa Trećim svetskim ratom“, rekao je Tramp Zelenskom tokom njihovog sastanka u Beloj kući 28. februara, u razgovoru koji je brzo postao napet i kontroverzan.
Iako bi se ovakva optužba mogla osporiti – neki je smatraju nepravednim karakterisanjem ukrajinskih napora u odbrani – ona ipak odražava i stvarnu američku zabrinutost zbog rizika direktne vojne konfrontacije s Rusijom. Trampove reči, bez obzira na političke motive, osvetljavaju širu stratešku anksioznost u Vašingtonu: da bi nastavak eskalacije, posebno ako uključi dublje angažovanje NATO-a ili ukrajinske napade na rusku teritoriju zapadnim oružjem, mogao odvesti sukob preko tačke kontrole.
Geopolitika, ekonomija i redefinisanje američke strategije
Dok SAD procenjuju vojne troškove i rizike direktne konfrontacije s Rusijom, njihove odluke oblikuju i ekonomski faktori. Američki politički i poslovni krugovi sve više percipiraju Evropu ne samo kao strateškog saveznika već i kao ekonomskog konkurenta, posebno s rastućim trgovinskim tenzijama i protekcionističkim merama. U isto vreme, Rusija, iako geopolitički rival, nije ekonomski konkurent i ostaje nedovoljno iskorišćeno, ali potencijalno profitabilno tržište za američke korporacije.
Iz te perspektive, produžavanje konfrontacije s Rusijom nosi ekonomske nedostatke za SAD – remeti globalna energetska tržišta, blokira potencijalni pristup američkih kompanija ruskim resursima i nameće visoke vojne troškove za održavanje evropske bezbednosti. Nasuprot tome, selektivno približavanje Rusiji – ili barem de-eskalacija sukoba – moglo bi omogućiti SAD da smanje vojni teret, preoblikuje svoju ekonomsku strategiju i preusmere strateške prioritete ka Kini.
S obzirom na ove rizike, SAD bi mogle preispitati svoj dugoročni stav prema Rusiji. Iako je Vašington posvećen slabljenju Rusije kroz sankcije i vojnu podršku Ukrajini, suočava se i sa širom strateškom realnošću:
1. SAD ne mogu sebi priuštiti direktan vojni sukob s Rusijom dok se istovremeno pripremaju za potencijalnu buduću konfrontaciju s Kinom.
2. Zavisnost Evrope od američkog bezbednosnog kišobrana znači da bi svaka eskalacija nesrazmerno izložila Vašington rizicima koje evropski saveznici ne žele ili ne mogu da preuzmu.
3. Dugotrajan, visokorizičan sukob s Rusijom smanjuje američku stratešku fleksibilnost, primoravajući SAD da održe dvostruku geopolitičku borbu protiv i Rusije i Kine.
Kao rezultat toga, SAD bi na kraju mogle redefinisati svoj odnos prema Rusiji – ne kao otvoreni ustupak Moskvi, već kao način da se upravlja rizicima eskalacije i da se preusmere strateški prioriteti.
Ova razmatranja dodatno jačaju logiku preispitivanja američko-ruskih odnosa, posebno u svetlu rastućeg izazova koji predstavlja Kina. Hoće li se ovaj zaokret zaista ostvariti zavisiće od političke volje, strateških kalkulacija i razvoja situacije na bojnom polju u Ukrajini. Ipak, ograničenja zapadnog vojnog pritiska i inherentni rizici eskalacije sugerišu da preispitivanje američke politike prema Rusiji nije samo moguće, već sve više neophodno.
Ograničenja i rizici američko-ruskog približavanja
Uprkos strateškim prednostima koje bi rekalibracija odnosa SAD i Rusije mogla doneti, ostaju i značajne prepreke tom trendu.
Duboko ukorenjeno nepoverenje. Decenije konfrontacije, posebno od početka ukrajinske krize, učinile su odnose između Vašingtona i Moskve izrazito neprijateljskim. Iako je pragmatično angažovanje moguće, postoje duboke institucionalne i ideološke barijere za pravo približavanje. Američki spoljnopolitički establišment – posebno unutar Stejt departmenta, Pentagona i obaveštajnih službi – ostaje pretežno posvećen strategiji obuzdavanja Rusije.
Iako Moskva javno predstavlja SAD kao neprijatelja svojih bezbednosnih i ekonomskih interesa, njena stvarna pozicija je složenija. Ruski kapitalizam je istorijski težio pristupu američkim finansijskim tržištima, tehnologijama i investicionim prilikama, kao što je već pomenuto u odeljku o ekonomskom pragmatizmu. Američko-ruska ekonomska saradnja pre 2014. bila je relativno uspešna i široko prihvaćena kako od strane ruskog bezbednosnog aparata, tako i u javnom mnjenju. Ono što Kremlj u suštini traži nije fundamentalni raskid sa Zapadom, već restrukturisani globalni poredak – onaj u kojem Rusija i SAD međusobno priznaju sfere uticaja, slično dogovorima iz Jalte nakon Drugog svetskog rata. U tom smislu, dubina američko-ruskog jaza ponekad se možda preuveličava, jer se glavno nezadovoljstvo Moskve ne odnosi na samu američku moć, već na odbijanje Vašingtona da prizna Rusiju kao nezavisni pol u globalnom sistemu.
Faktor Ukrajine. Američka politika prema Rusiji i dalje je u velikoj meri oblikovana tekućim ratom u Ukrajini. Svaki pokušaj poboljšanja odnosa sa Moskvom verovatno bi naišao na snažan otpor evropskih saveznika, posebno Poljske i baltičkih država, koje Rusiju vide kao egzistencijalnu pretnju (što se i desilo posle famoznog sastanka između Trampa i Zelenskog 2. februara). Pored toga, i sama Ukrajina – u velikoj meri zavisna od zapadne vojne i ekonomske pomoći – snažno bi se protivila svakom angažmanu koji bi se percipirao kao ustupak Moskvi. Promena američke politike mogla bi takođe narušiti transatlantsko jedinstvo, oslabiti koheziju NATO-a i ugroziti trenutnu stratešku orijentaciju Vašingtona ka Kini.
Domaća politička opozicija. Unutar SAD-a, bilo kakav potez ka smanjenju tenzija s Rusijom bio bi izuzetno kontroverzan. I republikanci i demokrate imaju jake frakcije koje Rusiju smatraju neprijateljskom silom i protive se bilo kakvom ustupku Kremlju. Dodatno, nasleđe optužbi o ruskom mešanju u američke izbore i širi narativ o Rusiji kao suparniku postali su duboko ukorenjeni u američkom političkom diskursu. Svaki predsednik koji bi zagovarao približavanje Moskvi rizikovao bi ozbiljnu domaću reakciju, posebno u izbornoj godini.
Rizik strateškog precenjivanja. Ako SAD pokušaju da se prebrzo okrenu Rusiji, rizikuju da precene svoje mogućnosti. Moskva bi mogla iskoristiti američke pokušaje približavanja kako bi izvukla ekonomske i političke ustupke, a da se pri tome ne distancira značajno od Kine. Dugoročno gledano, ruska ekonomska orijentacija je sve više povezana s Kinom, posebno u izvozu energije i finansijskim transakcijama. Loše vođeno približavanje moglo bi imati suprotan efekat – ojačanu poziciju Moskve, a da pri tome ne donese značajne strateške prednosti SAD-u.
Vojna i nuklearna dimenzija. Kao što je već diskutovano, rizik od nuklearne eskalacije ostaje ključna prepreka u američko-ruskim odnosima. Bilo kakav pomak ka angažovanju koji bi izgledao kao slabljenje odvraćanja ili podrivanja NATO obaveza mogao bi ohrabriti Moskvu i izazvati zabrinutost među američkim saveznicima. Pored toga, ako bi rat u Ukrajini nepredvidivo eskalirao – na primer, ukrajinskim udarima duboko u rusku teritoriju ili raspoređivanjem zapadnih trupa u Ukrajini – Vašington bi se mogao naći u zamci između eskalacije i povlačenja, čime bi se potkopala održivost diplomatskog pristupa.
Zaključak: Budućnost američko-ruskih odnosa
Evoluirajući američki pristup Rusiji nije vođen idealizmom, već pragmatičnim geopolitičkim kalkulacijama. Kako se globalna raspodela moći menja, Vašington preispituje svoje prioritete: smanjenje skupih vojnih obaveza, osiguravanje pristupa ključnim ekonomskim resursima i priprema za dugoročnu konkurenciju s Kinom.
Iako duboko ukorenjena antagonizacija ostaje, selektivni angažman s Rusijom mogao bi služiti višestrukim ciljevima SAD-a, od slabljenja globalne pozicije Kine do smanjenja strateškog opterećenja u Evropi. Međutim, uspeh ovog pristupa zavisiće od sposobnosti SAD da laviraju između unutrašnjeg političkog otpora, evropskog skepticizma i ruske strateške računice.
Istovremeno, ponašanje američke administracije – iako na površini oblikovano Trampovom ličnošću – odražava dublje strukturne procese. Promena američkog stava prema Rusiji nije samo diplomatski manevar, već odgovor na krizu kapitalizma, u kojoj se trenutni model akumulacije u SAD suočava sa značajnim strukturnim izazovima. Obnavljanje mostova s Rusijom nije samo geopolitičko preusmeravanje – već pokušaj da se proširi manevarski prostor za američki kapitalizam.
Tramp tvrdi da će njegovi „dogovori“ s Rusijom i Ukrajinom doneti korist Americi, ali je jasno da će glavni dobitnik biti američki korporativni sektor. Ako se kaže da se sve čega se kralj Mida dotakao pretvorilo u zlato, onda se sve čega se američka administracija dotakne pretvara u profit za američke korporacije. Za američke radnike, konkretne koristi od ovog angažmana biće minimalne – ako ih uopšte bude.
Na kraju, budućnost američko-ruskih odnosa oblikovaće složena interakcija ekonomskih interesa, geopolitičkih imperativa i globalnih preraspodela moći – sa dalekosežnim posledicama za ravnotežu snaga u 21. veku.
Peščanik.net, 06.03.2025.
TRAMPOZOIK