Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Mediji su javili: predsednik je u helikopteru jeo pitu zeljanicu. Taj državnički podvig, koji je šef SNS-a izveo na putu iz Novog Pazara ka centru zaraze, prilježno je oslikao Dejan Ilić u svom jučerašnjem tekstu.

Od kakvog je značaja podatak da predsednik javno žvaće gibanicu u ovoj situaciji? To znači da je potpuno uz nas, izvan svih mera koje nam je propisao. Nije tražio a mogao je, hamburške valjuške, pile u supi žilijen, sote stroganov, langust u majonezu. Deset upola s lukom, punjenu pljeskavicu, suši od hobotnice, glavu u škembetu, recimo, ili jagnjeće zaponce. Možda teleći odrezak sa jajetom i ruzmarinom, goveđi mozak, losos sa malinama ili praseću glavu na panju. Ništa od toga.

Dok predsednik putuje, poslušno građanstvo, osim 10 posto nestašnih, ostaje u kućama i jede se od muke, čeznući za sasvim običnim stvarima koje postoje nezavisno od vođe zaraze. Mnogi će poludeti od gubitka nade da će ikada izaći na slobodu. Tuga ubija starce koji će umreti u zatvoru, ili od srama ako odatle pobegnu pa ih oružane snage gone po ulicama, stignu i pokažu ih svima, kao jedine krivce za svoju propast.

Tri meseca zatvora za dede povratnike, ravno je doživotnoj robiji.

To nije briga predsednika sadistu, koji u nadležnim moždanim hemisferama traži sve veće muke za one koji pristaju da ih podnose. Njemu nije dovoljan nijedan dostignuti nivo zaključavanja ljudi. Uvek postoji nešto gore i strašnije, na jednoj strani bolest na drugoj on, dilema je tragično skučena. Moguće je i jedno i drugo, vođa zaraze će, ako je to u interesu zdravlja, teško oštetiti sve one koje želi da spase. Šetnja za stare možda neće napuniti sva beogradska groblja, kao što nas je plašio, ali vidite Njujork, Italiju, Španiju, Nemačku. Izađu li dede i babe u šetnju makar jednom, makar na sat, biće kao što je tamo bilo i još jeste, čak i pet puta gore.

Ali, otkud on to zna? Naravno, zato što je jeo zeljanicu! Zelje sa testom neposredno utiče na ubrzani rad digestivnog trakta, savetovao je doktor Nestorović, posebno u helikopteru, zbog dejstva elisa na probavu i nadmoćnu genetiku, što dovodi do interne sugestije predsedničkom mozgu da su seniori najstrašnija moguća slika zamisliva na ulicama. Čak i u gluvo doba, u mrtav čas. Svuda, osim na izborima.

Evo, juče sam oprezno pogledao u svoj odraz u ogledalskom staklu i video čiču, neobrijanog, uraslog u kosu, zgužvanog poput indiga, zblanutog pred tim užasnim prizorom. I mene takvog da neko pusti među ljude, kad više nisam ni za ispred sebe?!

Nego rekoh, neka to bude kad nema nikoga, da povratim sećanja na od više sile oduzeto kretanje, i male stvari koje čine život, ako ga još čine.

Pa evo, nudim neko rešenje: neka šinteri pohvataju kučiće skitnice, špricaju ih protiv besnila i razdele inokosnim starcima i babama koji venu bez ljubimaca. Neka ih predsednikovi zarobljenici prošetaju, u pratnji organa reda i istima ih vrate kad istekne vreme za šetnju. Ovi ih onda predaju šinterima u pseći azil a nas privedu u naš.

Što se mene lično tiče, našao sam jednu pseću skitnicu, čak sam poneo povodac da ga malo uljudim pre nego što postane moj ljubimac na sat.

Kuče je međutim pobeglo kad je videlo na šta ličim, i da sam daleko besniji od njega.

&

Potpuno sam opčinjen Anom Brnabić. Ima nečega što je neobjašnjivo: niti je šarm niti harizma, niti glas, niti gestikulacije. Ali, kad se sve to sabere, Ana je neodoljiva, toliko potrebna u ovoj nevolji, da bez nje ništa nije zamislivo.

Radoznalo sam pratio njen razvojni put, čak i kad se činilo da tu nema ničega, i da ta osoba izgovara ono što se ne može razumeti. Njena evolucija je bila čudesna. Ona se preobrazila iz Pepeljuge u princezu tako što se nije menjala. Ostala je ista, lepo se i skupo oblačila, tragala za svojim mestom u rasporedu moći i držala se svog zaštitnika grčevito i zaljubljeno.

Dobro, ovde je zaljubljenost slepa na drugačiji način nego što ste možda pomislili, ali je totalna, bez klasičnog ispoljavanja strasti, ali uz naklonost koja je jača od nje. Ana je počela da voli sebe u njemu, ako već nije njega u sebi i tako ubila Snežanu iz bajke i postala dobri vojnik Švejk sa militarnim karakterom jednog Vulina.

Kako je bilo moguće da postane tvrdi podnarednik partije, a da ostane ista? Možda tako što je očuvala sve osobine, čak i muklu baritonsku dikciju, i samo dodala poželjne osobine čoveka njenih ostvarenih snova: aroganciju, bahatost, cinizam, samoljublje, bezobzirnost. Da se ipak zaustavimo na ovome.

Kako joj uopšte sve to priliči? Ama nikako! I u tome je tajna njene upotrebljivosti. Ništa što se pojavilo ovde nikada nije ličilo, niti će ličiti na njega. On je jedinstveni primerak jedinke koja se teško može podneti, a ipak opstaje, i to kao nosilac apsolutne moći. Tajnu tog volšebnog opstanka ničega na vrhu svega još dugo moramo odgonetati kad sve prođe. Ali njemu takvom bila je potrebna Ana, proizvedena u njegovu mentalnu kopiju za jednokratnu upotrebu. On naprosto nije u stanju da sve postigne sam, iako se trudi da sebe nadmaši.

Zbog toga Ana uči da nas vaspitava, podučava, grdi, prezire, vređa i plaši. Vežba na nama, svakodnevno, i posle početnog otpora, iščekujem da se pojavi i počne da me grdi.

No, šta je onda čarobno u Ani Brnabić? To će verovatno ostati večna tajna. A ja ipak čeznem da je vidim svake večeri, ne znajući odakle izvire njena fatalna privlačnost.

&

Vanredno stanje je zavedeno mimo ustava. Nije vremenski ograničeno. Skupština je praktično raspuštena, ljudsko pravo najstarijih na kretanje ukinuto. Parlament ne radi, protiv 500 staraca podnete su prekršajne ili krivične prijave zbog napuštanja kućnog zatvora.

Epidemija je na sasvim drugoj strani od ljudskih prava. Potreba da se izolujemo zbog virusa, upotrebljena je za uvođenje samovlašća, kome se ne vidi kraj.

Budi heroj, ostani kod kuće.

Budi čovek, izađi na ulicu kad ovo prođe.

Peščanik.net, 08.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)