Bajka o tri namesnika

Animacija: Jacek Yerka

Animacija: Jacek Yerka

Povodom izložbe „Kraljevski namesnici (1934–1941)“

Pre skoro mesec dana u Domu narodne skupštine je otvorena izložba „Kraljevski namesnici (1934–1941)“. Iako je proteklo izvesno vreme od otvaranja izložbe, a za ovu temu sam veoma zainteresovan, nije bilo umesno da o izložbi pišem pre nego što je posetim – što sam tek nedavno i učinio, pa otuda i ovaj relativno zakasneli izveštaj.

Izložba je posvećena trojici namesnika – knezu Pavlu Karađorđeviću, Radenku Stankoviću i Ivi Peroviću – koji su od 1934. do 1941. godine bili na čelu Jugoslavije u ime maloletnog kralja Petra II; prvi od trojice stvarno, a druga dvojica tek formalno.

Koncepcija postavke sasvim je primerena temi i mestu: konvencionalna je, statična, a svakako i atraktivna očima prijemčivim za estetski izraz kakav poseduju raznorazne sopstvenosti, gedžeti i andramolje viših klasa međuratne epohe (poneki odevni predmet, šešir, pečat, ordenje, nameštaj). Teksta je previše u odnosu na veličinu izložbe u celini, tek da prikrije nedostatak nekih relevantnijih eksponata, a opet premalo da bilo šta objasni posetiocu.

Činjenice su pažljivo odabrane da izbegnu svaku problematizaciju, a interpretacija zasnovana na tim činjenicama tendenciozna je do karikature. Jedan primer: u tekstu u kojem je prikazana biografija namesnika Stankovića istaknuto je da je on bio protiv potpisivanja Trojnog pakta, što je samo delimično tačno, budući da se on na kraju saglasio sa pristupanjem Jugoslavije savezu sa Osovinom, o čemu svedoče bar dva učesnika sastanaka na kojima se raspravljalo o ovom pitanju (Vladko Maček i Milan Antić). O tome u njegovoj „umivenoj“ izložbenoj biografiji ne piše ništa, iako je bar podjednako relevantno koliko i činjenica da je u jednom trenutku bio protiv potpisivanja pakta. Ili pak deo uvodnog teksta u kome se kaže da je kralj Aleksandar u testamentu „odredio za prvog namesnika kneza Pavla Karađorđevića… za drugog dr Radenka Stankovića… i za trećeg dr Ivu Perovića“. Iz ovoga bi trebalo da sledi da je postojala neka hijerarhija među namesnicima, iako sam redosled u pravnom smislu nije značio ništa, budući da je Ustav predviđao samo trojicu namesnika, bez ikakve hijerarhije među njima. Da ne pominjemo idealizovanu sliku odnosa unutar samog Namesništva koja se može steći na osnovu predočenog materijala: ničim se ne može ni naslutiti konstantna tenzija koja je postojala unutar Namesništva zbog činjenice da je knez Pavle praktično uzeo svu vlast u svoje ruke. To je posebno iritiralo Radenka Stankovića, koji je zbog toga intrigario po beogradskoj čaršiji što je bila, ako ne baš i jedina, onda svakako glavna politička aktivnost ovog „kraljevskog namesnika”.

Uzgred, kao datum rehabilitacije kneza Pavla navodi se 15. decembar 2011. iako je rešenje o rehabilitaciji doneto 28. novembra što je greška od čitavih 17 dana, kao da je u pitanju događaj od pre nove ere, a ne od pre nepune dve godine, i to događaj o kojem postoji dokument sa jasno naznačenim datumom.

Antijugoslovenska orijentacija pulsira ispod prividno neutralnih tekstualnih delova izložbe, sputana valjda samo činjenicom da su namesnici ipak bili na čelu te danas tako mrske Jugoslavije za čiji su se opstanak zalagali, ali je razotkrivena u jednoj simboličkoj (frojdovskoj?) omašci: reč Jugosloven u jednom od biografskih tekstova napisana je malim slovom.

Tu je i nešto veća količina fotografija, bez konteksta i bilo kakve unutrašnje koherentnosti. Sve u svemu – koncept čiji je cilj da prigodno predstavi baš to što predstavlja, uz podrazumevanu prethodnu pretpostavku posetioca da baš to i treba da bude predstavljeno (pa makar i naopako) budući da je, neupitno, od velike važnosti. I toliko se može reći o koncepciji izložbe. Tome treba još dodati da se autor ovog teksta čudom čudio na šta su utrošene dve godine rada, koliko je trajala priprema izložbe, koja se detaljno obiđe za 15 minuta i pri tome sadrži tako očigledne manjkavosti.

Ali, šta se može kazati o ideji same izložbe? Čemu uopšte ta tema i zašto baš na tom mestu? Kakva je poruka poslata ovom izložbom?

Odgovor na ova pitanja najbolje je da potražimo u govoru predsednika Skupštine koji je izričito istakao da je i ova izložba „način da poštujemo tradiciju i istoriju našeg naroda i sa istorijske distance sagledamo ulogu koju je namesnička vlada imala“. Komemorativni poziv na poštovanje tradicije i istorije naroda sugeriše da pomenuto sagledavanje konkretne istorijske epohe sa istorijske distance, kako je Stefanović shvata, može, zapravo, biti samo pozitivno, nikako problemsko. Jer (osim ako se ne predlaže somnambulni koncept da ama baš sve što pripada istoriji „našeg naroda“ treba da bude ugrađeno u njegov vrednosni kodeks i nacionalni identitet, proslavljano i obeležavano izložbama u Domu narodne skupštine) jasno je da je ocena epohe i ličnosti kojima je izložba posvećena zapravo pozitivna, čak sentimentalna. Dakle, poruka je nedvosmislena i mesto gde je izložba postavljena u funkciji je te poruke: reč je o rehabilitaciji politike iz epohe posle marseljskog atentata koja je, na kraju krajeva, dovela do pristupa Jugoslavije Trojnom paktu, u čemu je poslednju reč imao knez Pavle, a sa čime su se na sastancima Krunskog saveta držanim tokom marta 1941. saglasila i druga dva namesnika, kao i drugi članovi ovog tela. Veza izložbe i pomenute rehabilitacije je, dakako, posredna: smeštanjem izložbe posvećene njima pod krov Narodne skupštine nedvosmisleno je rečeno da se u politici epohe namesništva ne vidi ništa problematično, a svečarski ton otvaranja štaviše sugeriše suprotan stav, tj. da se ta politika smatra vrednom poštovanja i komemoracije.

Osim toga, u svetlu rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića iz novembra 2011. godine, trebalo je stvoriti utisak o nekakvoj ravnopravnosti trojice namesnika, iako su Perović i Stanković u namesništvu zapravo bili tek „prisutni građani“. U tom smislu izložba je nastavak javne rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića, a tek usput i „ni krivog ni dužnog“ Radenka Stankovića, o čijoj je sudskoj rehabilitaciji (za razliku od rehabilitacije kneza Pavla) govoreno i pisano taman toliko koliko je on sam bio politički relevantan tj. jedva malo više nego ništa (Ivo Perović nije zvanično rehabilitovan). Naknadno „umetanje“ Stankovića i Perovića u istoriju u kojoj su ostali zabeleženi jedino zbog činjenice da su po funkciji (nikako po uticaju na političke odluke) bili kraljevski namesnici, u službi je ulepšanog prikazivanja paulinske ere jugoslovenske istorije, tj. u funkciji prikazivanja kneza Pavla Karađorđevića kao nekoga ko je kao „prvi“ namesnik tobože delio vlast sa „drugim“ i „trećim“ prema nekom unutrašnjem konsenzusu koji je podrazumevao da je prvi među njima ipak „jednakiji” od „drugog” i „trećeg”. To služi ulepšanom prikazu kneza Pavla kao čoveka koji je, iako “prvi”, ipak delio vlast sa svojim, u suštini neželjenim kolegama u namesništvu (što je po Ustavu i morao činiti), umesto kao čoveka koji je vladao i upravljao Jugoslavijom u skladu sa svojim političkim procenama, bez mnogo obzira prema ustavnim ograničenjima, demokratskim procedurama pa i čaršijskim gunđanjima, osobito Radenka Stankovića (što je zapravo bila realnost). Time se naknadno demokratizuje i harmonizuje jedna izrazito nedemokratska i turbulentna epoha prošlosti, a krajnji cilj tog antiistoričnog poduhvata je da se, poređenjem sa epohom koja je nastupila posle Drugog svetskog rata i koja se slika najmračnijim bojama, čitava prethodna istorija prikaže kao izgubljeni raj.

Ukratko, teško je odupreti se utisku da je u pitanju samo još jedan bizarni pir nad ubijenim nasleđem socijalizma, budući da se ne propušta nijedna zgodna prilika da se pomene „komunistička strahovlada“, „crveni teror”, „partizansko nasilje” i slične ocene. Ko bi još tu sitničario sa nekakvim pominjanjem logora za političke protivnike (komuniste) koji su otvarani tridesetih godina, ko bi još pominjao zatvorska ubistva komunista, čemu podsećanje da su u tom periodu stege šestojanuarske diktature tek nešto popustile, ali demokratske ustanove i procedure u suštini izvrgavane ruglu, čemu više problematizovanje „mudre” odluke da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu…?

Da nije odvratna, mogla bi čak biti za žaljenje osvetnička strast „dvorsko-građanskih” serklova čije povremene svetkovine, poput otvaranja izložbe o namesnicima, podsećaju na rituale neke sekte, na kojima se svečanim tonom izgovaraju antikomunističke mantre i inkantacije i vrši „prepravljanje” prošlosti kako bi se istorija upodobila slici koju o njoj imaju pripadnici rečenih serklova. Drugačije se teško može objasniti izložba o trojici namesnika, od kojih su dvojica relevantni za istoriju Jugoslavije tek nešto više nego što je lanjski sneg sa Zlatibora važan za ovogodišnji rod pirinča u Indoneziji. Iako su oni, razume se, imali izvesnu ulogu u političkom i javnom životu Jugoslavije, poput prigodnog pojavljivanja u javnosti i potpisivanja odluka u čijem donošenju uglavnom nisu učestvovali, tu su pre svega po sredi izvesne spletke, nekolike intrige, političke smicalice i slični „državnički“ poslovi od kojih se umnogome sastojao „politički“ život Kraljevine Jugoslavije. Ali u svakom slučaju, igrali su mnogo manje značajnu ulogu od mnogih pojedinaca koji nikada nisu niti će imati svoju izložbu u Domu narodne skupštine. Zbog toga je prikazivanje Perovića i Stankovića kao nekakvih državnika i ličnosti koje su tobože stvarno (ali stvarno!) bile na čelu Jugoslavije zajedno sa knezom Pavlom, u samoj osnovi groteskno. Ima li ikoga ko poznaje istoriju međuratne Jugoslavije da se ne bi makar osmehnuo na konstataciju iz dnevne štampe da su, uz kneza Pavla, Radenko Stanković i Ivo Perović ni manje ni više nego „obeležili“ (ali – obeležili!) epohu od 1934. do 1941?

Kao što se o političkoj poruci izložbe najbolje izrazio predsednik skupštine Nebojša Stefanović, tako je on najbolje svedočio i o njenom „dubljem smislu“, izrekavši na otvaranju izložbe i sledeće reči: „Prošle su decenije, čitava epoha, predmeti iz svakodnevne upotrebe koji su pred nama danas predstavljaju istorijske eksponate. Osude, nerazumevanje, zamenjuje zaborav odnosno istorijska distanca. Međutim, nijednog dela istorije se ne treba odricati.“ Ma koliko puta da pročitamo ove reči iz govora predsednika Skupštine, poruka će ostati podjednako besmislena, baš koliko su besmisleni i Radenko Stanković i Ivo Perović u ulozi „kraljevskih namesnika“. Naime, naravno da su predmeti prošlosti – istorijski eksponati. I naravno da se prošlost nekada osuđuje, nekada zaboravlja, mada nije jasno šta je ovom rečenicom uopšte htelo da se kaže, pa se čini da nije rečeno ništa.

Što se tiče odricanja od prošlosti, svako bi trebalo da zna: prošlosti se ne može odreći, hteo to neko ili ne. Prema njoj se mora uspostavljati misaoni i etički odnos u kojem istorijski eksponati nikada nisu „samo istorijski eksponati“, ponajmanje kada se izlažu u Narodnoj skupštini, u prisustvu predstavnika vlasti, uz prigodne govore, izričita vrednovanja i patetične panegirike. Kada se baš u tom kontekstu od prošlosti ispredaju bajke, svako ko politički misli i zainteresovan je za temu o kojoj je reč, morao bi da se zapita: čemu ta navodno neideologizovana, navodno nepolitizovana, navodno pomiriteljska i navodno nepristrasna, a zapravo bajkovita istorija danas služi? Lično sam uveren – ničemu korisnom, još manje časnom.

Peščanik.net, 05.10.2013.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Rehabilitacija Nedića

Srđan Milošević – Istorija pred sudom

RADIO emisija – Uzbuđavanje

Dejan Đokić – Postsocijalistička Srbija

Radio Slobodna Evropa – Stidi li se Srbija svog antifašizma

Dubravka Stojanović – Jajinci pod Oplencem

Mirko Đorđević – Tuga na Oplencu

Srđan Milošević – Rehabilitacija kneza Pavla

TEMA – JUGOSLAVIJA