Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović
Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Jedan bauk, bauk amerikanizma, kruži nad Srbijom. Tačnije – nad srpskom naukom. Pravovremenom reakcijom patriotskih snaga, međutim, ta opasnost je otklonjena i novine su mogle ponosno da objave: „amerikanizacije srpske nauke neće biti“. Tako da su i srpski naučnici mogli da odahnu, jer poznato je da su američki univerziteti najgori na svetu, što važi i za američku nauku, pa i za američke naučne časopise. Te bi primoravanje srpskih naučnika da objavljuju u američkim časopisima nepovratno unazadilo srpsku nauku. A i nanelo bi štete nacionalnim interesima.

Šalu na stranu, o čemu se tu zapravo radi? U najkraćem, Ministarstvo prosvete je htelo da naše naučnike natera da zagreju stolice i da počnu da malo objavljuju u prestižnim ili, ako hoćete, u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. Koji su, „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, uglavnom američki, odnosno izlaze u Americi, mada su po svemu, i tematski, i uređivački, i personalno, multinacionalni. Što im kao „prvim žrtvama“, tj. vesnicima i pronosiocima globalizacije i sleduje, ali to nije važno.

Da se vratimo na temu, čim su naši naučnici saznali za inkriminsani predlog, usledila je hitra reakcija. Najpre, Filozofski fakultet, a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (devet odeljenja – brrr) digli su glas „protiv amerikanizacije srpske nauke“. Pa su prosvetne vlasti morale da se pravdaju i objašnjavaju kako nisu tako mislile i kako neće biti baš tako i tako dalje i tome slično. Tako da će naši naučnici i dalje moći da objavljuju u burazerskim naučnim časopisima, po principu ja tebi (referencu) ti meni (dve) i da nas bog vidi.

Kada bi neki košarkaški radnik izašao sa parolom „nema amerikanizacije srpske košarke“ doživeo bi tešku profesionalnu degradaciju; štaviše njegove kolege bi pomislile da sa njim nešto nije u redu. U srpskoj nauci, međutim, to nije slučaj. Ruka ruku mije – njen je intelektualni i moralni kredo.

Zato nam je košarka tu gde jeste, u svetskom vrhu, a nauka takođe tu gde jeste: prvi svetskom dnu. Zato nam je košarka svetska, a nauka palanačka.

Peščanik.net, 27.02.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Mnogo buke oko malo nauke

Nedeljko V. Radosavljević – Ne amerikanizacija, već marginalizacija

Aleksandar Bošković – Careful with that axe, Eugene*

Aleksandar Stević – Nekoliko crtica o amaterskom Pravilniku

Miloš Ivanović i Neven Isailović – Nepodnošljiva lakoća neprofesionalnosti

Dejan Ilić – Nacionalna nauka

Vesna Miletić – Nekompetentno i uvredljivo

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.