Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Jedan bauk, bauk amerikanizma, kruži nad Srbijom. Tačnije – nad srpskom naukom. Pravovremenom reakcijom patriotskih snaga, međutim, ta opasnost je otklonjena i novine su mogle ponosno da objave: „amerikanizacije srpske nauke neće biti“. Tako da su i srpski naučnici mogli da odahnu, jer poznato je da su američki univerziteti najgori na svetu, što važi i za američku nauku, pa i za američke naučne časopise. Te bi primoravanje srpskih naučnika da objavljuju u američkim časopisima nepovratno unazadilo srpsku nauku. A i nanelo bi štete nacionalnim interesima.

Šalu na stranu, o čemu se tu zapravo radi? U najkraćem, Ministarstvo prosvete je htelo da naše naučnike natera da zagreju stolice i da počnu da malo objavljuju u prestižnim ili, ako hoćete, u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. Koji su, „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, uglavnom američki, odnosno izlaze u Americi, mada su po svemu, i tematski, i uređivački, i personalno, multinacionalni. Što im kao „prvim žrtvama“, tj. vesnicima i pronosiocima globalizacije i sleduje, ali to nije važno.

Da se vratimo na temu, čim su naši naučnici saznali za inkriminsani predlog, usledila je hitra reakcija. Najpre, Filozofski fakultet, a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (devet odeljenja – brrr) digli su glas „protiv amerikanizacije srpske nauke“. Pa su prosvetne vlasti morale da se pravdaju i objašnjavaju kako nisu tako mislile i kako neće biti baš tako i tako dalje i tome slično. Tako da će naši naučnici i dalje moći da objavljuju u burazerskim naučnim časopisima, po principu ja tebi (referencu) ti meni (dve) i da nas bog vidi.

Kada bi neki košarkaški radnik izašao sa parolom „nema amerikanizacije srpske košarke“ doživeo bi tešku profesionalnu degradaciju; štaviše njegove kolege bi pomislile da sa njim nešto nije u redu. U srpskoj nauci, međutim, to nije slučaj. Ruka ruku mije – njen je intelektualni i moralni kredo.

Zato nam je košarka tu gde jeste, u svetskom vrhu, a nauka takođe tu gde jeste: prvi svetskom dnu. Zato nam je košarka svetska, a nauka palanačka.

Peščanik.net, 27.02.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Mnogo buke oko malo nauke

Nedeljko V. Radosavljević – Ne amerikanizacija, već marginalizacija

Aleksandar Bošković – Careful with that axe, Eugene*

Aleksandar Stević – Nekoliko crtica o amaterskom Pravilniku

Miloš Ivanović i Neven Isailović – Nepodnošljiva lakoća neprofesionalnosti

Dejan Ilić – Nacionalna nauka

Vesna Miletić – Nekompetentno i uvredljivo

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)