Uzmimo da je na manifestaciji podrške gospodinu Vučiću bilo četiri puta više ljudi nego na opozicionim demonstracijama nekoliko dana ranije. Šta ti brojevi govore?
Neka nije reč o Srbiji već o nekoj autoritarnoj državi negde u svetu. O kojoj ne znamo mnogo, osim da njome vlada jedan čovek, Predsednik. Vlast jednog čoveka znači da on kontroliše sve grane vlasti i najvažniji je izvor informacija, bar po tome koliko se često pojavljuje u javnosti. U zemlji postoji opozicija, ali je zapravo reč o jednopartijskom sistemu. Stanovnici u ne malom broju glasaju nogama, što će reći traže posao u inostranstvu. Dok je zemlja, kako neprestano podsećaju vlasti, u opasnosti od suseda, sa zapada, a naravno i iznutra. Štaviše, u opasnosti je nacija, identitet, dakle. Mada je Predsednik veoma rado viđen sagovornik i na istoku i na zapadu, u celom svetu, zapravo.
U tim okolnostima, koliko vredi jedan opozicioni protestant? Izraženo u broju učesnika u manifestaciji podrške Predsedniku.
Odgovor je da jedan učesnik u protestima opozicije nije jednak jednom učesniku manifestacije podrške Predsedniku. U socijalistička vremena vrednost jednog disidenta bila je izuzetno velika, veća zapravo od gotovo jednoglasne podrške vlastima na izborima. Ovo je, naravno, ekstremni slučaj. Autoritarni režimi su drukčiji. Kako bi se to moglo videti?
Uzmimo vrednost jednog opozicionara u demokratiji. Budući da svako ima jedan glas, jedan opozicionar jednak je jednom sledbeniku vlasti. Ako, primera radi, milion ljudi izađe na ulice Londona da zahteva novi referendum o napuštanju Evropske unije, to je više ili manje od broja onih koji su spremni da demonstriraju svoju podršku britanskom napuštanju Unije. Intenzitet igra određenu ulogu, kao i izglednost da će demonstracije zaista imati uticaj na konačni politički izbor. Tako da, recimo, relativno mali broj demonstranata koji žele da ukažu na opasnost od klimatskih promena nije jednak sličnom broju onih koji za to ne mare. Verovatnije je da je pravi broj onih koje brinu klimatske promene značajno veći od broja ljudi koji su spremni da danima ometaju saobraćaj u gradu kako bi ostvarili uticaj na javnost. Takođe, upornost u okolnostima kada je uspešan ishod neizvestan, a možda i ne baš verovatan, svakako vredi više od konformizma većine ljudi.
Recimo, koliko je vredeo jedan opozicionar na početku Miloševićeve vladavine, a koliko negde od kraja rata u Bosni i Hercegovini i rata za Kosovo? U vreme uspona Miloševića, jedan opozicionar je verovatno vredeo znatno manje od jednog sledbenika Miloševića. Koliko god da ste bili glasni, nije bilo nikoga da vas čuje. Kasnije je došlo do polarizacije, da bi na kraju odnos verovatno bio u korist opozicionara.
Kako bi to moglo da se izrazi? Jedan način je da se oceni koliko od onih koji manifestuju za vlast zapravo imaju nameru da za tu vlast i glasaju. Ovo, naravno, ne možemo da znamo po podacima sa već održanih izbora. Uostalom, kao što ne možemo da znamo ni iz istraživanja javnog mnjenja. Jer stvarni odnos opozicije i onih koji glasaju za vlast zavisi i od uslova pod kojima se izbori obavljaju, kao što i odgovori na ispitivanja javnog mnjenja zavise od očekivanja o tome ko ima kakve izglede na izborima.
Dakle, na jednoj strani su autoritarni sistemi u kojima, u ekstremnom slučaju, jedan disident vredi koliko i svi koji glasaju za vlast, a na drugoj stabilnu demokratiju gde je jedan opozicionar jednak jednom Vladinom glasu. Srpski se režim nalazi negde između te dve krajnosti. Ključno je videti da što je režim autoritarniji, to je opozicioni glas vredniji, izraženo u broju onih koji podržavaju vlast.
Naravno, ne možemo iz stvarnog broja prisutnih na Vučićevoj manifestaciji i broja onih koji protiv njega protestuju da zaključimo da jedan opozicionar vredi četiri Vučićeva manifestanta. Uostalom kao što ne možemo iz osvojenih glasova na izborima i iz odgovora u anketama da zaključimo kolika je stvarna podrška vladajućim partijama i njihovim vođama. Jer stepen autoritarnosti ili demokratičnost su oni koji određuju relativne vrednosti podrške i glasova.
Ipak, posredno, autoritarni režimi su skloniji organizaciji masovnih mitinga da bi osporili da su vlasti nepopularne jer zašto bi popularne vlasti manifestovale nadmoćnost nad marginalnom opozicijom? Tako da ako sada odnos nije četiri prema jedan, dalje jačanje autoritarizma će dovesti do tog odnosa vrednosti između pripadnika opozicije i sledbenika vlasti. A onda je blizu čas kada naprosto neće biti toliko ljudi koje vlasti mogu da mobilišu.
Novi magazin, 29.04.2019.
Peščanik.net, 01.05.2019.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Smrdljiva bajka i prateći vokali
Vesna Pešić – Slobodna volja za miting, moć za kontramiting
Peščanik – Kontramiting, fotogalerija
Nadežda Milenković – Kradstvo i jedinstvo
Dejan Ilić – Pristanak poraženih
Ognjen Radonjić – Spektakl gromoglasne tišine
Saša Ilić – Vikari i barjaktari
Ljubodrag Stojadinović – Čiji si ti mali?
Vesna Rakić Vodinelić – Šta nam govori, a šta nam radi
PROTESTI 2018/19.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
