Zastava Srbije suši se na konopcu za veš

Foto: Predrag Trokicić

Mantru o novim radnim mestima nije izmislio Aleksandar Vučić, niti onu o budućnosti odmah, pa čak ni o dolasku velikih privrednih i energetskih projekata, koji nikad neće zaživeti, ali ipak, priznanje za otvaranje uistinu novih radnih mesta u skladu sa našim realnim mogućnostima, mora se odati samo Vučiću i njegovoj partiji. Naime, možda Folksvagen nikada neće doći u Šumadiju, kako su to prilježno najavljivale Novosti mesecima, i možda niko neće dočekati novi gasovod, ali će zato uvek moći da se računa na neke sitne, ali ne manje važne poslove, koji se distribuiraju preko vladajuće stranke. Naravno, ima tu i onih opasnih, kada se uoči prolaska predsednika, mora noću zalepiti plakat iznad autoputa, pa se stranački aktivista uplaši, padne i bude pregažen kao onomad nadomak Stare Pazove. Za to, razume se, niko nikad nije odgovarao a i zašto bi kada jedan život koji je ugrađen u mistične temelje vođinog autoriteta može samo biti nagrađen večnim sećanjem u naprednjačkoj Valhali. Tamo će se mirno čekati Sudnji dan, međutim, za to vreme na zemlji oko Skupštine, sprema se proba tog sudnjeg dana sa masama podignutim na borbenu uzbunu, koja treba da zaplaši neprijatelje i ojača pravoverne. Među njima su i oni koji su osetili blagodeti reforme, tj. otvaranja novih radnih mesta o kojima se pričalo decenijama. Vučić je konačno jasno definisao šta to podrazumeva. U pitanju su prava radna mesta, solidno honorisana, samo je njihov opis neuobičajen.

U skladu sa opštom nemaštinom i zagovaranjem neprolaznih vrednosti antifašizma, oličenih u SNS-u i njenom lideru, bord stručnjaka za ljudske resurse dizajnirao je set novih radnih mesta, čija je sistematizacija poslednjih dana procurela na društvenim mrežama. Radi se o sasvim novim aktivnostima i njihovim sadržajima, čija je tarifa zasnovana na investiranom radu pojedinaca. Jasno je da se za ova radna mesta ne može konkurisati preko Biroa za zapošljavanje, kao i da ih Republički zavod za statistiku ne može obuhvatiti svojim moćnim sondiranjem. Pa kako se onda do njih dolazi, pitaće se neko. Odgovor je: preko mesnih odbora naprednjačke stranke. Za tako nešto neophodan je dug staž u kapilarnoj glasačkoj mreži, odnosno dokazivanje na terenu, čime se naposletku kandiduje za listu „pouzdanih aktivista“ za skupove širom zemlje. Samo takvi kandidati, koji su se prekalili u raznim bitkama/mitinzima, mogu da računaju da će biti obuhvaćeni novom sistematizacijom.

Dakle, za ova radna mesta se ne aplicira, ona se zaslužuju. Dobrovoljnim stranačkim i aktivističkim radom. Naravno za partiju na vlasti. Ove liste su kreirane u mesnim odborima stranke i predstavljaju zapošljavanje po pozivu. To bi trebalo da znači da je neko iz SNS-a najpre napravio spisak „pouzdanih aktivista“, a onda se selo i razmislilo o konkretnoj distribuciji radnih mesta. Ona su definisana u skladu s potrebama organizacije mitinga i pozadinske propagande, odnosno one koja dolazi iz samog „naroda“. Ipak, taj narod, baš kao i kod velikih majstora diktature, nikad nije bio samo slučajni uzorak, već deo mnogo šire propagandne mašinerije koja je oduvek imala u vidu kreiranje slike totalnog jedinstva vođe i naroda. Stoga je uloga „pouzdanih aktivista“ izuzetno važna. Za njih su osmišljena radna mesta koja bi se u nekim drugim analizama mogla okarakterisati i kao „glas naroda“. Međutim, partijski dizajneri su ih definisali u skladu sa despotskim tradicijama 19. veka: za ovu priliku su imenovani vikari i barjaktari. Razume se da vikari viču a barjaktari mašu barjacima. Kako bi inače narod reagovao na vođin govor o jedinstvu i modernizaciji, naposletku o antifašizmu, što su ključne reči njegovih javnih nastupa.

Biti vikar ili barjaktar na velikim mitinzima, posebno na onim koji se najavljuju kao najveći u poslednjih pola veka, mora da je velika sreća koja još ima i novčano pokriće. Tako će onaj vikar koji bude uzvikivao „Aco, Srbine!“ uz gromoglasan aplauz biti honorisan sa 1.500 RSD. Ista suma je predviđena i za vikare parole „Tako je!“. S obzirom na novčane iznose, moglo bi se reći da je slavljenje vladarevog imena i pokorno povlađivanje u istom rangu zaduženja. Treće zaduženje, honorisano istom svotom, predstavlja vikanje na sav glas „Ua, fašisti!“ Za njegovu potpunu realizaciju, pretpostavlja se, neophodan je neko sa malo više mitingaškog iskustva, koji bi mogao da diriguje određenim delovima ovog narodnog hora, jer bi moglo doći do nepopravljive štete ukoliko bi se treći glas aktivirao na onim mestima kada je neophodno uzvikivati „Aco Srbine!“. Vikarima nikad nije bilo lako i zato je nečuveno da njihov honorar bude niži od barjaktara za koje je predviđena svota od 1.700 RSD. Nošenje i mahanje stranačkim obeležjima i barjacima ima simboličku funkciju koja sažima narodno jedinstvo i glasovima pučkog zbora daje posebnu dimenziju sabornosti. Uzvikuje se i peva, ali oko stožera SNS-a.

Naposletku, tu je i nošenje barjaka Srbije. Ideja je da se usled takve dinamične fuzije simbola izgubi razlika između stranačkih i državnih znamenja, odnosno između vođe i države. Honorar je isti kao i za nošenje stranačke zastave ali je zato odgovornost mnogo veća, skoro kao za noćno lepljenje predizbornih plakata kod Pazove. Državna znamenja nisu više na ceni i moglo bi se desiti da i barjaktar i njegova zastava u jednom trenutku budu bili pregaženi. Uostalom, koga je više briga za državu kada se njena inkarnacija uzdiže pred narodom u liku predsednika, dostojnog svake pohvale i vikanja, makar oni bili i preterani.

Peščanik.net, 19.04.2019.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Brojevi

Ljubodrag Stojadinović – Smrdljiva bajka i prateći vokali

Vesna Pešić – Slobodna volja za miting, moć za kontramiting

Dejan Ilić – Glasačka mašina

Peščanik – Kontramiting, fotogalerija

Nadežda Milenković – Kradstvo i jedinstvo

Dejan Ilić – Pristanak poraženih

Ognjen Radonjić – Spektakl gromoglasne tišine

Ljubodrag Stojadinović – Čiji si ti mali?

Vesna Rakić Vodinelić – Šta nam govori, a šta nam radi

PROTESTI 2018/19.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)