Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

„Posle Korone ništa više neće biti isto“. To je rečenica koja se najčešće može čuti i pročitati ovih dana. Kako ja, kao istoričarka, mogu da pomognem u predikcijama? Nemam ja ćagu za budućnost nego za prošlost! I još na sve to stalno ponavljam da istorija nije nikakva učiteljica života. Jednostavno, niko je nikad nije poslušao. Kao ni sopstvena iskustva, uostalom.

Ali, ipak da probamo da vidimo da li nam prethodna istorijska iskustva nude elemente za analizu sadašnje situacije? Teško, jer je pandemija korona virusom jedinstven istorijski eksperiment. Nijedna prethodna epidemija nije obuhvatila baš svaku tačku na Zemlji, nije bila praćena preko interneta, nije se o njoj moglo saznati sve i svakog trenutka, iz telefona. Sve prethodne epidemije dešavale su se u jednom mnogo većem i daleko sporijem svetu. Već i zbog toga možda ni savremenija iskustva iz velikih svetskih kriza nisu lako primenjiva na ovu situaciju. Ipak, ono što istorija može da ponudi u ovom trenutku su analize načina na koje su države i društva odgovarali na prethodne krize, u prvom redu na dva svetska rata i na ekonomsku krizu 1929. godine.

Ti odgovori su važni jer su izraz univerzalnih dilema, koje su i danas tu, pred nama. Mogli bismo te odgovore da podelimo na pesimistične i optimistične, pa birajte šta vam više leži. Naravno, to važi samo za one dobronamerne, koji su zabrinuti za budućnost sveta posle ove krize. Jer, nažalost mnogo je onih kojima ovo stanje baš prija, koji viču i prete, koji plaše ljude. I ne, ne govorim samo o predsedniku. Govorim o običnim građanima koji se istresaju na ulici, u redu, u radnji, pred bankomatom… Čisto da se podsetimo kako fašizam postaje prirodno stanje ljudi, koliku sreću i veselje pruža nekontrolisano nasilje kad postane sistem. Ovaj pokušaj izvlačenja „istorijskih lekcija“ nije namenjen njima. Njima je ionako lepo. Ovaj tekst je namenjen onima koje ova situacija guši, koji su uplašeni pred budućnošću, u kojima se prepliću pesimizam i optimizam. Zato ću im ponuditi dve moguće verzije budućnosti, verziju za pesimiste i verziju za optimiste, zasnovane na dosadašnjim istorijskim iskustvima:

Verzija za pesimiste

Pesimisti kažu da će se svet koji smo poznavati potpuno raspasti, da nam se sve ovo i desilo zbog globalizacije, da je ta povezanost sveta kriva za brzo širenje ove pošasti, da su sva ta putovanja po svetu, jeftini letovi, iznajmljeni stanovi doprineli ekspanziji zaraze. Zato zaključuju da je ovo definitivni kraj svetskih tokova integracija, da će ubuduće svako gledati samo sebe, da će se truditi da se ogradi, da se trajno odvoji i zaštiti od drugih. Globalne institucije izgubiće poverenje: Svetska zdravstvena organizacija je podbacila, UN ne može da pomogne, MMF kasni. Veliki i bogati će se posle ovoga ograditi, čuvajući svoje bogatstvo samo za sebe, skladištiti ga i čekati neku novu krizu. Izolacija će postati večna, svako će postati svoj sopstveni karantin. Siromašni će biti ponovo ostavljeni, nejednakosti u svetu postaće nepremostive. I bogati i siromašni dići će ruke od svakog pokušaja drugačije preraspodele dobara, nestaće svaka nada.

Kažu i da je ovo sigurno kraj EU, jer unutrašnje granice su podignute, kretanje je zaustavljeno. Posle ovog iskustva svi će se ušuškati u sigurnost nacionalne države, ovo je kraj ideja o saradnji, udruživanju, nadnacionalnim integracijama. Kraj je zajedničkog tržišta, zaštitićemo se carinama i taksama, projekat slobodne trgovine je propao, svako će u budućnosti samo za sebe čuvati svoje maske i respiratore. Ovo je kraj poverenja, niko nikom nije pomogao kad je bilo teško. Osim Kineza, jer budućnost je njihova.

Zato je ovo i kraj demokratije, ona je spora, neefikasna, u situaciji kad dnevno umiru hiljade nema se vremena da se institucije pokrenu, diskutuju, nećkaju, glasaju… Pokazaće se da je čvrsta ruka najefikasnija, samo ona može preko noći da sve zatvori, da dovoljno uplaši ljude, da svima da masku u ruke.

Istorijsko je iskustvo da je u velikom broju država upravo takva bila reakcija na krizu Prvog svetskog rata i na ekonomsku krizu 1929. godine. Prva greška je bila odluka svih da se 1918. godine prave da se ništa nije desilo, da dolaze „lude dvadesete“, dugi vikend kako su tu deceniju zvali, da ignorišu da se svet potpuno promenio. To je bila fatalna greška, jer nisu uočene dubinske promene koje su se desile i nisu primenjene bilo kakve mere koje bi sprečile novu propast. Na snazi je ostala liberalna filozofija da će tržište samo rešiti sve ekonomske probleme, da mu pomoć države neće biti potrebna, da će ono samo regulisati plate, cene, proizvodnju, prodaju… Onda je kao odgovor na raspad svetske trgovine tokom rata došao ekonomski nacionalizam, jer se zaključilo da je ratna kriza pokazala da je zajedništvo neodrživo i da treba odustati od svetske trgovine koja je nastala 80-ih godina 19. veka. Prvi svetski rat jeste srušio svetsku trgovinu, ali se iz toga pogrešno zaključilo da se svetska razmena dobara više nikada neće obnoviti, da se ubuduće ne sme više zavisi od drugih, već da je potrebno osloniti se samo na sebe, zatvoriti granice, dići carine, postati samodovoljan, protekcionistički zaštititi svoju privredu od svetskih udara. U svim analizama sloma 1929. godine upravo se ta mera uzima kao jedna od presudnih, jer je zatvaranje u nacionalna tržišta usporilo i umanjilo trgovinsku razmenu, što je dovelo do smanjenja proizvodnje. Onda su došla otpuštanja radnika, pa dodatno smanjene kupovne moći, pa gomilanja neprodate robe, pa novo otpuštanje radnika… Zaključak je tada bio da je Prvi svetski rat kraj procesa koji su od poslednjih decenija 19. veka objedinjavali svet, da je potrebno vratiti se „u se i u svoje kljuse“, da je važno zaštititi sebe. Ali, takva razmišljanja su već u tom trenutku bila prevaziđena, nisu više odgovarala istorijskom trenutku, svet se već povezao, nije se mogao nasilno vratiti nazad. Nije se više mogao „deglobalizovati“, zatvoriti. Odgovor država na slom Prvog svetskog rata je bio pogrešan.

Sumnje u demokratiju ojačale su veru u „čvrstu ruku“ kao najbolje rešenje, diktature su se tridesetih pojavile na svim tačkama sveta, od Japana, preko Nemačke do Latinske Amerike. Izgledalo je da će diktator moći da zaštiti društvo, da on nudi brza i jednostavna rešenja. Uz diktatore išle su i ideologije koje je trebalo da „uteše“ zanemoćale i razočarane građane. Počeli su da ih ubeđuju da su superiorni, bolji od drugih. Da zaslužuju više. I da to mogu dobiti. Ratom. Prvi septembar 1939. godine proizašao je direktno iz tih pogrešnih odgovora na prethodne krize. The rest is history.

Verzija za optimiste

Optimisti danas kažu da je ova užasna kriza neverovatna prilika da napravimo bolji svet! Zaključuju da je ovo krah neoliberalizma, jer je jasno da društva i pojedinci ne mogu sami da se snađu u ovakvoj krizi. Države moraju socijalnim merama da pomognu građanima, moraju da zaštite nezaposlene, da omoguće opštu zdravstvenu zaštitu, da daju pomoć svima kojima je potrebna. Kažu da su upravo prethodne mere štednje dovele do toga da su bolnice slabo opremljene, da nema dovoljno sredstva za higijenu, da nedostaju lekari i medicinsko osoblje… Sad se vidi šta znači prekarni rad, jer svi koji su radili na ugovor sad su otpušteni i bez sredstava za goli život. Oni više ne mogu da kupuju, a ako se ne kupuje staje proizvodnja. Ako staje proizvodnja i ostali gube posao, staje sve. Države će morati da intervenišu, da zaštite privredu. Moraće da zaštite i radnike, da im vrate prava i obezbede sigurnost. Nova solidarnost moraće da se pronađe, vidi se sada da jedni bez drugih ne možemo. Ni kao pojedinci, ni kao države u međunarodnim odnosima. Evo, čak se dogovaraju Tramp i Si Đinping, jasno je da se virus mora napasti zajednički, svako za sebe ga ne može pobediti. Ukratko, kažu optimisti, ulazimo u novu fazu nove solidarnosti, smanjenja nejednakosti. Preraspodela dobara moraće biti drugačija, socijalne razlike moraju se smanjiti, jednakost mora biti vraćena među osnovne političke vrednosti. Bogate države moraće pomoći siromašnima da bi i same opstale. Virus je naš, zajednički. Rodili smo ga, valja ga zajednički uništiti. A rodili smo ga zajednički uništavajući planetu, sebično je cedeći do iznemoglosti, nespremni da se u pohlepi odreknemo bilo čega. Planeta nam je sad poslala nedvosmislen ukor. Moramo zajedno krenuti u mere njenog spasenja, jer je virus pokazao da ne pita za granice.

Optimisti takođe imaju istorijske primere na koje se mogu osloniti. Oni se mogu pozvati na pozitivna iskustva Nju dila, kao i ona primenjena u nekim delovima sveta posle Drugog svetskog rata. Kejnzijanska ekonomska filozofija bila je spremna da se 1932. godine pretoči u Ruzveltov program Nju dila koji je počivao na ideji da su države dužne da pomognu pojedincima koji se ne mogu snaći u trenucima potpunog sloma. One moraju imati programe i stalne mere pomoći koje će obezbediti kupovnu moć svih građana, jer je samo tako moguće ponovo pokrenuti lanac proizvodnje i potrošnje. Te ideje primenjene su i na svetsku ekonomiju posle Drugog svetskog rata, kada je, suprotno onome što je urađeno posle Prvog, napravljen novi globalni svetski sistem u Breton vudsu, koji je počivao na ideji da nove monetarne institucije imaju dužnost da pomažu slabo razvijenima ili državama koje upadnu u krizu. Ogromna pomoć SAD evropskim privredama u okviru Maršalovog plana bila je deo tog koncepta da se mora pomoći, ne samo zbog solidarnosti nego i zbog što hitnijeg uspostavljanja globalne privrede koja je uspešna samo kad je otvorena. Na tim principima nastao je projekat socijalne države, koja je dužna da brine o društvu, da prevenira katastrofe ili da ih rešava kad do njih dođe. Iz tog odgovora na krizu nastalo je zlatno doba 1950-1973, vreme najvećeg ekonomskog rasta u istoriji, najvišeg standarda, najstabilnijih demokratija…

Drugi svetski rat je u demokratskim državama ojačao demokratiju. Pokazao je da su diktature samo privremeno ulile osećaj sigurnosti u vremenima velikog sloma, ali da su se vrlo brzo pokazale kao nestabilni režimi. U prvom redu zbog toga što počivaju na proizvodnji neprijatelja. Neprijatelj je neophodan da bi se društvo homogenizovalo, da bi se u stalno pojačavanom strahu kao stado stiskalo oko vođe. Zbog toga diktature moraju proizvoditi ili unutrašnje sukobe i teror nad sopstvenim stanovništvom ili ratove. A najčešće i u jedno i u drugo. Tako su proizvele i Drugi svetski rat. On je upravo bio rezultat pesimističnog odgovora na krizu Prvog svetskog rata i svetsku ekonomsku krizu. Upravo zato su diktature imale zajedničku ideološku matricu koja je umesto traganja za novim rešenjima i drugačijim odgovorima, nudila pokušaje da se istorija zaustavi i vrati unazad. A, pokazalo se, to vodi samo u nove katastrofe. Kao što je govorio Đinđić: „Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum. Skuvali ste ribe – gotovo je! To je istorija“.

Države i društva su ponovo pred velikom prekretnicom. Ima u današnjem trenutku sila koje vuku u oprečnim pravcima, nude se veoma različiti izlazi. Čini mi se da je iz ovog teksta jasno da sam ja optimista. A vi? Da li mislite da će svet posle korone biti poluprazan ili polupun?

Nedeljnik, 02.04.2020.

Peščanik.net, 04.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)