Foto: YouTube
Foto: YouTube

Tekst za Debates on Europe pred YouTube debatu 16. juna 2020.

Medicina ima probleme da razotkrije sve tajne i mehanizme korona virusa. Za razliku od toga, korona virus je u potpunosti razotkrio tajne i mehanizme na kojima počivaju mnogi režimi. Odigrao je neku vrstu blow upa, pojavio se kao uvećanje svega što već dugo gledamo, ali ne želimo da vidimo. „Nevidljivi neprijatelj“ učinio je političke probleme vidljivim. Na prvom mestu, pokazao je kako rukujemo slobodama kad se pojavi kriza, kako sloboda brzo postane balast kad se osetimo ugroženim.

Pandemija je pokazala koliko su međusobno bliski naizgled udaljeni režimi, i to upravo oni utemeljeni u fantaziji o sopstvenoj jedinstvenosti i neponovljivosti. Od Si Đi Pinga i Putina, preko Orbana i Aleksandra Vučića do Borisa Džonsona, Trampa i Bolsanara, svima su prve reakcije na virus bile vrlo slične – prvo su prikrivali ozbiljnost situacije, zatim su ismevali virus, govorili da baš „nama“ on ništa ne može, da ćemo upravo „mi“ preduzeti mere drugačije od svih. A onda su neki od njih, kad je stopa smrtnosti zaljuljala njihove ranije nedodirljive pozicije, počeli da primenjuju najradikalnije mere, valjda da bi i na taj način ostali jedinstveni. Pandemiju, za koju su tvrdili da je potpuno neozbiljna, ozbiljno su shvatili kao priliku da svojim građanima zavrnu ruke i zapuše usta. Ozarenost njihovih lica na konferencijama za novinare jasno je pokazivala da su to najbolji dani njihovih života, da je pandemija jedinstvena prilika da svoja promenjiva raspoloženja pretvore u sistem. Ukratko – da sebi daju baš sve slobode. U toj takmičarskoj disciplini Viktor Orban je privukao veliku pažnju evropske javnosti, ali je vladalac moje zemlje Srbije, Aleksandar Vučić, prošao ispod radara.

Prvih dana pandemije Vučić je, smejući se, stajao iza lekara koji su tvrdili da se radi o „najsmešnijem virusu na svetu koji postoji samo na Facebooku“ i pozivali srpske žene da navale u Milano, jer će u lock downu cipele pojeftiniti! A onda je uveo niz mera kakve nijedna druga zemlja nije imala. Vanredno stanje je proglasio sam, bez skupštine, protivno Ustavu. Na ulice je izašla vojska s dugim cevima. Nametnuta je potpuna zabrana kretanja za ljude starije od 65 godina. Uveden je svakodnevni policijski čas u trajanju od 12 sati (od 17h do 5h). Svakog vikenda na snazi je bio potpuni policijski čas, a za Uskrs je apsolutna zabrana kretanja dostigla rekordna 84 časa. Skupština je ukinuta. Uhapšena je novinarka koja je pisala o lošem stanju u bolnicama. Uhapšena je rokerka zbog nepoželjne pesme. Ukinute su i konferencije za novinare Kriznog štaba, jer je postavljanje pitanja o pandemiji proglašeno izdajom. Vučić je čas govorio da nam pandemija ne može ništa i da ćemo je sprečiti ispijanjem šljivovice, a čas da će nas umreti toliko da će groblja biti mala. Radikalne mere menjale su se skoro svakog dana, prava su davana pa ukidana. Provladini tabloidi spremno su krenuli da šire lažne vesti i teorije zavera koje su rušile ono što je saopštavao Krizni štab. Sve se činilo da bi se građani potpuno izludeli i u opštoj nesigurnosti osetili još veću potrebu za vođom i njegovim snažnim stiskom. Ali, neću više o vlastima, jer je to sve očekivano.

Ono o čemu hoću da govorim je kako su građani rukovali svojim slobodama. U većini zemalja upadljivo je porastao rejting vlasti. Onih koje su uvodile razumne i efikasne antipandemijske mere, ali i onih koje su zloupotrebile priliku i suspendovale slobode građana, uz rekordno visoke stope obolelih i umrlih. Ljudi su se zbili oko vođa, brže-bolje su svoje slobode predali onima koji bolje od njih samih znaju šta s njima da urade. Zbijanje zajednice se pojavilo kao instinkt, pa su i opozicione stranke, bar u Srbiji, zaboravile svoje dužnosti i obaveze prema građanima, izjavivši da nije trenutak da se govori o politici!

Zanimljivo je bilo i to kojom su brzinom mnogi građani svoje ponašanje prilagodili vanrednim prilikama. Mnogima je prijala ova šansa da nasilje s vrha države spuste i do naše male radnje na uglu. Čim su se napravili redovi ispred prodavnica pojavili su se i samozvani kapoi, koji su glasno pokazivali zgrabljenu moć, vikali, naređivali, zastrašivali. Ne zbog reda, nego iz čistog zadovoljstva. Samoprozvali su se i oni koji su upirali prstom na starije od 65 godina, izbacivali ih iz radnji, terali kući. Policija je u svojim izveštajima saopštavala da su skoro sve starije od 65 koji su kršili zabranu kretanja prijavile njihove komšije. Zvuči poznato?

Uporedo s tim svakodnevnim, trotoarskim fašizmom, imali smo i naizgled potpuno suprotnu pojavu. Vratimo se globalnom planu. Odmah po ublažavanju mera na mnogim mestima došlo je gotovo do razuzdanog ponašanja građana. Nagurali su se u kafiće, parkove i plaže, kao da opasnosti nikada nije bilo i kao da i dalje nije tu. U kršenju mera na tajnim žurkama uhvaćeni su i bosanski političari i nemački policajci, građani Grčke su dupke prepunili tek otvorene plaže. Čak su i švedske vlasti bile iznenađene neodgovornim ponašanjem građana koji su bezbrižno punili kafiće, pa su bile prinuđene da odustanu od svoje politike zasnovane na poverenju.

Možda vam se čini da sam ovde pisala o nepovezanim pojavama? Mislim da nisam. Naprotiv. Mislim da su upravo to različita lica sistema koje nazivamo iliberalnim demokratijama. Jesu ti režimi međusobno različiti, ali ono što im je zajedničko je način na koji rukuju slobodama. I baš na toj tački su se poklopili i vlast i građani. Distribucija moći odozgo na dole išla je velikom brzinom. Ukidanje institucija građani su obgrlili kao sopstveno oslobađanje od odgovornosti. Nepoštovanje zakona od strane vlasti razumeli su kao mig da su ukinute sve stege. Oduzimanje sloboda građani su videli kao priliku da i oni sebi mogu da prisvoje ono što od sloboda ostane i da s tim urade šta god žele. Suspendovanje svih regulacija od strane vlasti građani su razumeli kao slobodu da ne vode računa ni jedni o drugima. I jedni i drugi su od slobode odlomili parče koje im je u tom trenutku trebalo, potrošili ga, pa bacili kad dosadi. Označili su neprijatelja (Kinu, Soroša, Jevreje, migrante, 5G, Bila Gejtsa…) koji je kriv za zarazu, pa svom silinom krenuli u obračun do poželjnog istrebljenja. Pozivali se na nauku kad zatreba, ismevali je kad nije išla u prilog. Uništavali svaki autoritet, sve doveli u pitanje, širili i proizvodili apsolutnu sumnju da bi se uništilo poverenje, zajedništvo, solidarnost. Prihvatajući tu igru i građani su doprineli udrobljavanju društva, proizvodnji uplašenih i nesigurnih pojedinaca koji žude za nekim ko će lupiti rukom o sto. Pokazala je korona koliko su slobode krhke, koliko je malo potrebno da se izgube. Na opšte zadovoljstvo. Imunitet krda nisu ostvarili, ali demokratiju krda jesu. Izgleda da treba da krenemo iz početka.

 

Ilustracija: Peščanik FB
Ilustracija: Peščanik FB

Debates on Europe, 11.06.2020.

Tekst je dostupan na engleskom, francuskom, nemačkom i italijanskom na Voxeuropu.

Peščanik.net, 13.06.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)