Defining moves

Najzad je objavljeno da je formirana nezavisna komisija koja će pregledati doktorsku tezu ministra policije i, kako je najavio novi rektor Megatrend Univerziteta, „staviti tačku“ na celu stvar. Priznajem da mi to sa stavljanjem tačke nekako ne obećava, imajući u vidu da je prethodna komisija koju je isti univerzitet formirao takođe pokušala da stavi tačku na pitanje ministrovog doktorata, i to tako što je sastavila nesumnjivo najbesramniji izveštaj jedne komisije u celokupnoj istoriji srpskog školstva. Taj uradak u kojem se izvrću činjenice, manipuliše definicijom plagijata i kao dokaz navode članci iz Politike ne vredi više komentarisati jer su ga se implicitno odrekli i oni koji su ga naručili. Međutim, rad te prvobitne komisije ipak pokazuje na koje su sve oblike akademskog beščašća spremni branioci ministra i institucije na kojoj je doktorirao, te shodno tome čovek sa zebnjom očekuje šta bi ova nova komisija mogla da učini. Pa ipak, ja sam voljan da verujem da će ova komisija (o čijim članovima zbilja ne znam ništa) ipak svoj posao uraditi savesno, a kako sam u jednom prethodnom novinskom tekstu obećao pomoć u radu, sada im javno nudim nove dokaze koje sam prikupio.

Dokazi se odnose na deveto poglavlje ministrove doktorske disertacije pod naslovom „Sistemi upravljanja lokalnom samoupravom u zemljama u tranziciji“. Cilj tog poglavlja jeste da uspostavi opšti kontekst za razmatranje reforme lokalne samouprave u Srbiji. Pretpostavka od koje autor Stefanović polazi je sasvim jednostavna i sasvim razumna: budući da se Srbija nalazi u procesu tranzicije, analiza stanja lokalne samouprave u zemljama koje su prošle kroz slične procese korisna je za razumevanje procesa reforme lokalne samouprave u Srbiji. S obzirom da je reč o poglavlju koje se prevashodno bavi uspostavljanjem konteksta za glavnu diskusiju, razumno je očekivati da to poglavlje neće biti preterano originalno, te da će se autor oslanjati na saznanja drugih autora o lokalnoj samoupravi u susednim državama.

To samo po sebi nije problem. Svaki naučni rad, ma kog obima, ima neke delove u kojima se oslanja na tuđa saznanja koja zatim nadograđuje, osporava, modifikuje, ili jednostavno koristi da bi formulisao sopstvenu tezu. Da ne idem dalje od sopstvenog primera, meni je, kao istoričaru književnosti, neophodno da se katkad oslonim na rekonstrukciju istorijskog konteksta koju su izvršili istoričari. Na primer, u jednoj nedavno objavljenoj studiji, da bih objasnio neke pojave u Dikensovim romanima, morao sam u uvodu da sumiram određene nalaze društvenih istoričara. Mada se čak i tu trudim da unapredim njihovu interpretaciju, jasno je da sam u tom delu teksta manje originalan nego u onom delu u kojem nastojim da dam novo tumačenje Dejvida Koperfilda. Postupak je ne samo legitiman, nego i neophodan, i nikakvih problema nema sve dok ste jasno naveli šta je odakle preuzeto, bilo u vidu citata bilo u vidu jasnog ukazivanja na to čijim se nalazima koristite. Na primer: „U ovom odeljku, moja analiza se u velikoj meri oslanja na detaljnu raspravu o viktorijanskom zakonodavstvu kod Frejzera, The Evolution of the British Welfare State, 31–55. Videti takođe: Roberts, The Social Conscience of EarlyVictorians, 145 i dalje, i Keith Laybourn, The Evolution of British Social Policy and The Welfare State c. 1800–1993 (Keele: Ryburn Publishing, Keele University Press, 1995).”[1]

Konvencije variraju od discipline do discipline. U nekim disciplinama — naročito u pojedinim prirodnim i tzv. kvantitativnim društvenim naukama — skoro svaki članak počinje pregledom postojeće literature o vašem predmetu. Kao što je nedavno lepo napisao fizičar Miloš Babović, “Niste rođeni sami… Na nečiji se rad uvek i obavezno oslanjate. Te radove treba navesti i u tekstu se na njih jasno pozivati.” Drugim rečima, pozajmice su dozvoljene i neophodne, samo je važno da su računi čisti. Čak i ako ste pozajmili previše, ako vam rad nije dovoljno originalan, to još uvek nije etički prestup, sve dok ne počnete da krijete izvore. Ako vam je rad nedovoljno originalan, ako se isuviše oslanja na tuđe uvide, ako ne nudi dovoljan pomak u odnosu na ono što se i dosad znalo, to još uvek ne znači da ste lopov, već samo da ste napisali loš rad i da, možda, niste baš uspešan naučnik. Slikovito rečeno, u redu je da od komšinice pozajmite mikser, ali nije u redu da joj provalite u stan, uzmete mikser i pravite se blesavi.

E sad da vidimo kako stoje stvari sa komšinicom i mikserom kod ministra policije. Kao što rekoh, reč je o poglavlju u kojem se iznosi komparativni pregled stanja lokalne samouprave u regionu. Poglavlje počinje ovako:

У анализама нових организационих структура е-локалне самоуправе се истичу њихове предности и недостаци који се односе на територијално уређење, удруживање, организацију, транспарентност, грађанска права, надлежности, начине управљања и финансирања. Зато је корисно сагледати основне карактеристике појединих организационих структура локалних самоуправа, посебно у окружењу, јер је Србија у ранијем периоду имала исти систем локалне самоуправе… Упоредна анализа је корисна у другом таласу реформе, који је настао после усвајања наведених закона у Србији. Решавању одређених дилема помажу проучавања упоредних система организације локалне самоуправе. То треба да допринесе стварању ефикасног менаџмента децентрализоване локалне самоуправе каја квалитетно обавља послове у систему јавне потрошње. Ова анализа је интересантна за менаџере и руководиоце који доносе значајне политичке одлуке на различитим нивоима власти. (62)[2]

Verujem da ovaj odeljak ne traži neki naročiti komentar. Sve je prilično jasno, naravno ako se izuzmu neobične bezlične rečenice i autorova potreba da nasumice nabraja pojmove bez nekog očiglednog razloga. No, da ne idemo u detalje, ipak je jasno šta Stefanović želi da postigne: Srbija je imala isti sistem kao neke zemlje u okruženju, te se iz analize stanja u tim zemljama verovatno mogu izvući neki zaključci od značaja za Srbiju. So far so good. Odmah, međutim iskrsava jedan zanimljiv problem. Autor nam je upravo rekao da će se baviti zemljama sa kojima je Srbija delila politički sistem (što će reći zemljama bivše Jugoslavije). Međutim, prve zemlje u njegovoj analizi su Bugarska, Rumunija i Moldavija. Otkud ta nelogičnost?

Odgovor je, kako to obično biva, poražavajuće jednostavan: Stefanović je prepisao uvodni deo poglavlja iz knjige koja se bavi lokalnom samoupravom u bivšoj Jugoslaviji, ali je onda u to poglavlje uključio i druge tranzicione zemlje, samo što je zaboravio da promeni ono što je prepisao u uvodu. Otuda nelogičnost da se najavljuje uporedna analiza sa zemljama koje su imale identičan sistem kao i Srbija, a da je prva zemlja u uporednoj analizi –– Bugarska. Evo Stefanovićevog teksta i teksta iz knjige koju je izdao PALGO centar.

Stefanović:

Зато је корисно сагледати основне карактеристике појединих организационих структура локалних самоуправа, посебно у окружењу, јер је Србија у ранијем периоду имала исти систем локалне самоуправе… Упоредна анализа је корисна у другом таласу реформе, који је настао после усвајања наведених закона у Србији. (62)

Knjiga Modeli razvoja lokalne samouprave: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija (Beograd: PALGO centar, 2008):

Zašto PALGO centar izdaje ovu knjigu o modelima lokalne samouprave? Namera Centra… je da predstavi raznovrsnost modela lokalne samouprave i rešenja koja su u poslednjih nekoliko godina usvajana, pre svega, u zemljama u regionu sa kojima je Srbija nekada delila identičan sistem lokalne samouprave (7)… Ovo srpsko izdanje je pripremano neposredno nakon usvajanja četiri nova zakona koja regulišu sistem lokalne samouprave u Srbiji, a neposredno pre njihovog stupanja na snagu. To je drugi talas reformi lokalne samouprave nakon 2000. godine. (9)

Stefanović dalje kaže:

Решавању одређених дилема помажу проучавања упоредних система организације локалне самоуправе. То треба да допринесе стварању ефикасног менаџмента децентрализоване локалне самоуправе кoја квалитетно обавља послове у систему јавне потрошње. Ова анализа је интересантна за менаџере и руководиоце који доносе значајне политичке одлуке на различитим нивоима власти. (62)

Dok u knjizi Modeli lokalne samouprave stoji:

Nadamo se da će ovde dati prilozi biti shvaćeni i kao dodatna argumentacija da je mnoge poslove ne samo moguće decentralizovati, već da će se oni kvalitetnije obavljati kada se to desi… Zato ova knjiga nije namenjena samo istraživačima i teoretičarima, koji su najčešći čitaoci ovakvih pregleda, već i donosiocima odluka – kako onih na lokalnom nivou, od kojih se očekuje da efikasno obavljaju prenete poslove, tako i onih na centralnom nivou koji zakonima daju osnov za dalje reforme. (9)

Dakle, Stefanović misli da uporedno proučavanje sistema lokalne samouprave može da doprinese stvaranju efikasne decentralizovane lokalne samouprave, te bi zbog toga takvo proučavanje moglo biti od posebne koristi donosiocima odluka na raznim nivoima vlasti, dok autor predgovora za knjigu Modeli lokalne samouprave smatra (ju, kakva koincidencija slučajnosti!) da prilozi u toj knjizi govore u prilog stvaranja decentralizovane (i stoga efikasnije) lokalne samouprave, te da će od knjige koristi imati donosioci odluka na različitim nivoima.

Metod plagiranja kojim se Stefanović ovde služi konzistentno je primenjen u drugim delovima istog poglavlja. Stefanović menja rečenične konstrukcije i uvodi sinonime kako bi zabašurio činjenicu da je značenje njegovih iskaza identično značenju tuđih iskaza za koje ne navodi da su tuđi. Pored toga, autor jako voli da dodaje reči „menadžer“, „menadžment“, i „menadžerski“ u preuzeto, da li zato „da se Vlasi ne dosete“ ili iz nekog drugog razloga, ne znam. Najzad, vrlo je karakteristično da Stefanović plagira tako što obično uzme po jednu ili dve rečenice iz prvog pasusa teksta koji plagira, pa onda malo iz sredine, pa malo sa kraja, i to obično ne menjajući redosled iskaza koje je ukrao. Tom strategijom pozabaviću se u nastavku ovog teksta.

Pre toga, međutim, hteo bih da otklonim jedan mogući prigovor kakav je izrekla ona prethodna megakomisija u svom zaključku da plagijata nije bilo. Oni su tada tvrdili da plagijata nema onda kada se iznose opštepoznate tvrdnje. Na primer, ako neko kaže „Pariz je glavni grad Francuske“ tu ne može biti govora o plagijatu. I to je, naravno, tačno. Međutim, gornji primeri ne sadrže opštepoznate činjenice već vrednosne sudove i čitave delove argumentacije preuzete sa drugog mesta bez navođenja izvora. Na primer, Stefanović očito preuzima tezu iz zbornika Modeli lokalne samouprave da je 1) uporedna analiza korisna jer je Srbija nekada imala isti sistem kao i zemlje u okruženju (što bi mu čovek još i mogao oprostiti kao zdravorazumsku pretpostavku), 2) da je korisna jer ističe vezu između decentralizacije i efikasnosti (što je već sasvim specifična teza), te da je kao takva 3) posebno od koristi donosiocima odluka. Ne radi se samo o tome da su neke rečenice slične. Radi se o tome da su i ukupni tok argumentacije, sa sve određenim konstrukcijama („drugi talas reformi“), i način prezentacije materijala očigledno direktno preuzeti iz izvora koji nigde nije naveden i onda samo minimalno prerađeni za potrebe Stefanovićevog teksta. To je školska definicija plagijata.

Da vidimo sad kako izgleda ta uporedna analiza u praksi, na slučaju Makedonije. Stefanović započinje ovako:

У Македонији разликујемо три фазе у нормативном регулисању локалне самоуправе. У трећој фази реформи је усвојен Закон о локалној самоуправи, у коме се афирмише принцип субсидијарности у дефинисању надлежности локалних самоуправа. Повећане су надлежности локалних самоуправа у економском развоју, систему безбедности, образовању, спорту, примарним правима у здравству, животној средине и здравственој и социјалној заштити. (69)

Opet pada u oči neobičan početak. Ko smo to mi u prvoj rečenici? Ovakav iskaz (kakvim se inače Stefanović često koristi) se još i može tolerisati kod gimnazijalca koji je napamet naučio lekciju iz udžbenika (otprilike kao Slavko Štimac u Varljivom letu ’68). I pošto u udžbeniku piše da nešto „razlikujemo“ („razlikujemo pet funkcionalnih stilova“) ili „delimo“ („države delimo na demokratske i autoritarne“) ili čak da se nešto samo „deli“ („države se dele na autoritarne i demokratske“, kao da su amebe pa se množe prostom deobom), onda školarac tako i ponavlja. Međutim, neko ko pretenduje da se bavi naukom morao bi da zna da se stvari ne dele same od sebe niti ih „mi“ kolektivno delimo, već da ih je neko podelio u skladu sa nekakvim metodološkim pretpostavkama. Ako je neka podela univerzalno prihvaćena, onda se to tako kaže. Na primer, „postoji opšta saglasnost da se Sofoklov književni rad može podeliti na tri perioda“ (ne postoji, ali nema veze), ili „većina stručnjaka se slaže da…“ S druge strane, ako saglasnost ne postoji onda se kaže ko je podelu izvršio i zašto je autor prihvata ili ne prihvata. Na kraju, ako se već pominju tri faze, zašto zaboga Stefanović ne kaže šta je bilo sa prve dve?

Pa ne kaže zato što se još jednom koristio tehnikom prepiši pa sažmi: uzmi rečenicu s početka, pa onda preskoči jedno dve strane, pa onda prepiši još jednu. U tekstu Gorana Angelova u istoj knjizi, u uvodu stoji:

Kada se govori o Zakonskoj regulativi lokalnih vlasti u Republici Makedoniji, možemo da klasifikujemo tri perioda, i to:

– od 1991. do 1996. godine

– od 1996. do 2002. godine

– od 2002. godine. (129)

Angelov zatim detaljno razmatra sva tri perioda, i onda posle nekoliko strana dodaje:

Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine prvi put se na decidan način spominje pravilo supsidijarnosti pri kreiranju opštinskih nadležnosti. (133)

Autor zatim detaljno navodi šta piše u zakonu, pa zaključuje:

Ovim se zakonom povećavaju nadležnosti opština u više oblasti, a prije svega u: lokalnom ekonomskom razvoju, zaštiti životne sredine, obrazovanju, socijalnoj zaštiti, protivpožarnoj zaštiti, kulturi, sportu i primarnoj zdravstvenoj zaštiti. (134)

Da se podsetimo sada kako izgleda prvi pasus Stefanovićevog odeljka o Makedoniji:

У Македонији разликујемо три фазе у нормативном регулисању локалне самоуправе. У трећој фази реформи је усвојен Закон о локалној самоуправи, у коме се афирмише принцип субсидијарности у дефинисању надлежности локалних самоуправа. Повећане су надлежности локалних самоуправа у економском развоју, систему безбедности, образовању, спорту, примарним правима у здравству, животној средине и здравственој и социјалној заштити. (69)

Pažljivom čitaocu neće promaći da je Stefanović „prilepio“ tri rečenice sa strana 129, 133, i 134 iz Angelovljevog teksta, i to tako što je izbacio detaljnu diskusiju i zadržao samo osnovne teze. Ostatak poglavlja napisan je istim kolažnim metodom.

Stefanović:

Законским прописима су уређени фискална децентрализација и начин финансирања јединица локалне самоуправе. Прецизно су дефинисани извори финансирања локалне самоуправе. (69)

Angelov:

U 2005. doneseni su zakoni koji su poboljšali finansijski sistem jedinica lokalne samouprave. Zakonom o finansiranju jedinica lokalne samouprave uređeni su na jedan sistemski način izvori finansiranja i organi nadležni za finansijski sistem lokalne samouprave. (139)

Hajdemo dalje.

Stefanović:

У првој фази фискалне децентрализације је извршен трансфер администрације, опреме и података са централних органа власти на локалне нивое. Уређена је разноврсна међуопштинска сарадња у комуналним делатностима и регионалном развоју, чиме се смањују изражене постојеће разлике између локалних самоуправа. (69)

Angelov:

Ovim zakonom predviđen je i premještaj službenika iz Ministarstva finansija i Uprave javnih prihoda, koji su radili na administriranju opštinskih poreza i komunalne i administrativne takse. Pored premještaja službenika, vrši se i prijenos pokretnosti i nepokretnosti koje su neophodne za rad službenika. (139)

E sad (pita se pažljivi čitalac), kakve veze imaju prva i druga rečenica iz ovog poslednjeg Stefanovićevog pasusa? Prva se odnosi na fiskalnu decentralizaciju, a druga na međuopštinsku saradnju. Pa nemaju, naravno nikakve. Opet je reč o metodu „prepiši i sažmi“. Stefanović je uzeo rečenicu iz odeljka o fiskalnoj decentralizaciji, onda je preskočio dobrih dvadesetak strana i uzeo prvu rečenicu odeljka o međuopštinskoj saradnji:

U skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi u Republici Makedoniji dozvoljena je višenamjenska međuopštinska saradnja radi izvršavanja nadležnosti jedinica lokalne samouprave. (158)

Razlika je samo što je kod Stefanovića ijekavski oblik „višenamjenska“ postao „raznovrsna“. U stvari nije samo u tome razlika. U nastavku Stefanovićeve rečenice pominje se smanjenje razlika između lokalnih samouprava, čega naizgled nema kod Angelova. Naravno, to je tako samo naizgled, jer se ta tvrdnja (pogađate!) nalazi nekoliko stranica kasnije:

Međuopštinska saradnja je dobra mogućnost za prevazilaženje velikih razlika koje postoje između opština, a time se i smanjuju troškovi. (163)

Pogledajmo sada zaključni pasus Stefanovićevog odeljka o Makedoniji:

У реформском процесу нису децентрализоване институције у области средњег образовања, социјалне заштите и дечијих обданишта у одређеним локалним самоуправама. Новоформиране општине се налазе у неповољнијем положају у односу на развијене локалне самоуправе. (69–70)

Možemo ih uporediti sa rečenicama iz zaključnog dela Angelovljevog teksta:

Tako da se u mnogim opštinama nisu decentralizovale institucije iz oblasti srednjeg obrazovanja, socijalne zaštite, dječjih vrtića, protivpožarne zaštite. Ovim su se realno dovele u neravnopravni položaj takozvane stare i nove opštine, formirane u 1996. godini i rekonstruisane u 2005. (181)

Da rezimiram. Za skoro svaku rečenicu koju je Stefanović napisao o Makedoniji može se naći direktan ekvivalent kod Angelova. Štaviše, praktično sve rečenice ponovljene su istim redom kao u izvornom tekstu. Način na koji je Stefanović ovo pisao neodoljivo podseća na uobičajene metode spremanja ispita: trudite se da zapamtite glavne teze i važne podatke, a ostalo apstrahujete. Problem je samo u tome što pisanje doktorata nije isto što i spremanje ispita (a da budem iskren, ovo što je Stefanović uradio nisu čak ni pristojne beleške za spremanje ispita).

Još nekoliko kratkih primera. Potpuno isti metod primenjen je u opisu stanja lokalne samouprave u Srbiji koji je preuzet iz teksta Dušana Vasiljevića „Novi zakonski okvir za lokalnu samoupravu u Srbiji“ objavljenog u istoj publikaciji:

Ne sme nas zbuniti to što postoje administrativni okruzi, budući da oni predstavljaju dekoncentrisane oblike republičkih organa, koji imaju izuzetno malo nadležnosti. (185)

– Već u prvom delu Ustava Republike Srbije, koji nosi naslov Načela Ustava, sadržana je odredba prema kojoj je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Za svaku je pohvalu to što je lokalna samouprava definisana kao pravo građana, a posebno je prijatno iznenađenje da se to pravo građana postulira kao ograničenje državne vlasti… (186)

– Svojina lokalne samouprave i dalje ne postoji u praksi, budući da zakoni koji treba da definišu šta je to imovina lokalne samouprave i koji obim prava lokalna samouprava ima na različitim vrstama imovine tek treba da budu doneti. (187)

– Donošenjem novog Zakona o lokalnoj samoupravi opštinskoj upravi je vraćen status organa lokalne samouprave koji je izgubila 2002. godine. (194)

Ponovo kod Stefanovića nalazimo isti tekst, samo zgusnut:

Постоје системске нелогичности у територијалној организацији јер административни окрузи са ограниченим надлежностима делују само као експозитуре републичких органа, што изазива одређене проблеме у комуналним системима и економском развоју. Реформе су настављене усвајањем секторских закона. Државна власт је Уставом ограничена правом грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу. Уведена је и категорија имовине локалне самоуправе што се често не остварује у пракси. Општинска управа је поново добила статус органа локалне самоуправе (71)

I opet je prepisivanje slabo maskirano. Tamo gde Vasiljević kaže da bi smo se mogli zbuniti, Stefanović kaže da postoje nelogičnosti. Ja, pak, mislim da postoji krađa.

No, kako smo već videli da se u ovoj nesrećnoj raspravi o plagijatima mora dokazivati to koji je danas dan i na kom kontinentu se nalazi Francuska, da se vratim nekim prigovorima koje vole da iznose ovdašnji ljubitelji intelektualnog lopovluka (poput Megatrendove prve komisije). Jedan prigovor je da se ne mogu plagirati opšta mesta, svima dostupni podaci, i univerzalno prihvaćene tvrdnje. Na to sam već delimično odgovorio, ali hajde da razmotrimo to pitanje još jednom. U onome što je Stefanović plagirao, zaista ima dosta trivijalnosti i prepričavanja zakonskih načela. Međutim, sasvim je jasno da se u onome što se preuzima nalaze i ocene autora — na primer, da su neke makedonske opštine u nepovoljnijem položaju od nekih drugih ili da postoje zbunjujući elementi („nelogičnosti“) u administrativnoj organizaciji Srbije. Međutim najbolji primer krađe autorskih sudova nalazi se u odeljku o Sloveniji na koji su kolege iz Londona i Notingema ukazale u svojoj prvobitnoj analizi. Evo kako izgleda poređenje sa izvornim tekstom (opet iz istog zbornika). Stefanović:

У децентрализацији и реформама локалне самоуправе у Словенији није у потпуности уважен принципа субсидијарности. Изворне надлежности локалне самоуправе не одговарају јавним потребама грађана, јер су преуско дефинисане. У разноликом систему се често не задовољавају основне јавне потребе, посебно у мањим локалним самоуправама. Постојање великог броја малих општина угрожава функционисање значајних комуналних система. Зато реформе треба настави у правцу прецизног дефинисања локалних надлежности, на основу којих треба одредити адекватан начин финансирања и територију општина. (68)

Sa druge strane, u tekstu pod nazivom „Male opštine: prednosti i nedostaci“ Mr Zlata Ploštajner piše:

Ako je glavni cilj stvarno bio onaj koji se politički deklarisao kao takav, tj. decentralizacija države i uvažavanje principa supsidijarnosti, taj je cilj ostao neostvaren. Usko definisane izvorne nadležnosti lokalne samouprave ne odgovaraju današnjim potrebama i ljudi očekuju da mogu preko lokalnih vlasti zadovoljavati ne samo najosnovnije nego i svoje šire potrebe. Za takvo nešto sistem veoma raznolikih lokalnih jedinica sa istim obimom nadležnosti pokazao se kao neprimjeren. Neke od njih, naročito one najmanje, sa veoma limitiranim resursima, imaju poteškoća već pri zadovoljavanju osnovnih potreba stanovništva i nuđenja potrebnih usluga. Ujedno, država uvijek ima razlog zašto ne može da prenese nadležnosti koje je zadržala za sebe na lokalnu samoupravu. Pošto treba obezbijediti isti kvalitet usluga na čitavoj svojoj teritoriji, država ne može prenijeti nadležnosti na opštine koje nemaju osposobljeni kadar za njihovo izvođenje. Razvijanje međuopštinske saradnje isto tako je pokazatelj potrebe za postojanjem većih sistema na pojedinačnim područjima javnih usluga, jer samo tako može da se obezbijedi ekonomičnost i kvalitet tih usluga. Postojanje više malih opština često otežava funkcionisanje takvih sistema i stvara poteškoće koje mogu ponekad ugroziti njihovo djelovanje, naročito na područjima koja na prvi pogled nisu toliko bitna za život stanovnika, ali u razvojnom smislu su i te kako značajna (upravljanje komunalnim otpadom, obrazovanje odraslih i tome slično). Zato bi bio bolji pristup reformi koji bi najprije definisao nadležnosti lokalne samouprave i onda tek, na osnovu nadležnosti, teritoriju i način finansiranja lokalnih vlasti. (49)

Iz poređenja ova dva pasusa kristalno je jasno da Stefanović preuzima ne samo vrednosne sudove i ocenu situacije u Sloveniji, već i preporuke za poboljšanje funkcionisanja lokalne samouprave. Autorka izvornog teksta tvrdi da princip supsidijarnosti nije u potpunosti primenjen, da su nadležnosti lokalnih samouprava preusko definisane, da male opštine ne mogu da efikasno vrše svoje funkcije, te da je zato neophodno prvo pristupiti definisanju nadležnosti, pa tek na osnovu toga definisati način finansiranja i teritoriju lokalne samouprave. Stefanović kaže sve to isto, samo je manje elokventan. Dakle, toliko o tome.

Da razmotrim ukratko još dva prigovora. Prvi je da je plagiranje počinjeno u delovima teze koji nisu od suštinskog značaja, pa je valjda to manje važno. Prvo, to nije tačno. Kao što smo videli, bilo je plagiranja i u delovima koji se odnose na lokalnu samoupravu u Srbiji, što i jeste tema disertacije. Drugo, s obzirom na sve plagijate koje su popisali autori prvobitne analize, kao i na one koje sam ja pronašao, pitam se koliko to ima „nevažnih stranica“ u ovom doktoratu? I kako je moguće da jedan doktorat ima na desetine i desetine „nevažnih stranica“? Treće, gde to piše da se može krasti na „nevažnim“ stranama?

Najzad, da razmotrim prigovor koji se od početka ove afere upućuje svima onima koji tvrde da je Stefanović plagijator. Reč je o prigovoru stručnosti. Tvrdi se, naime, da doktorat mogu ocenjivati samo oni koji su stručni za užu naučnu oblast kojoj rad pripada. Jasno je, naravno, da je načelo stručnosti veoma važno kada je reč o ocenjivanju naučnih dostignuća, ali je isto tako jasno da se to načelo u ovoj raspravi zloupotrebljava sa ciljem da se ućutkaju oni koji ukazuju na akademske mahinacije i da se prikriju ogrešenja o akademske norme. Plagijat je kategorija koja važi za sve discipline, i nije slučajno da se pravilnici o akademskoj etici po pravilu pišu na nivou univerziteta a ne na nivou pojedinačnih fakulteta i katedri. Mada pravila o tome šta se apsolutno mora navesti mogu donekle da variraju, ne postoji nijedna disciplina u kojoj je dozvoljeno da se u originalnom naučnom radu prepisuju ili prepričavaju stranice i stranice teksta bez ikakvog ukazivanja na izvore. Dakle, naravno da treba poštovati princip specifičnosti naučnih disciplina, ali se ne sme dopustiti da se taj princip zloupotrebljava na način koji vređa elementarno poštenje i zdravu pamet. Ne morate biti stručnjak za strategijski menadžment pa da vam bude jasno da je ovde reč o jednoj „akademskoj svinjariji prvog reda“.[3] Ne morate biti stručnjak za „užu naučnu oblast“ da biste znali da plagijat podrazumeva — da ne citiram opet definicije koje se mogu naći u mom prethodnom tekstu –– kako doslovno preuzimanje tuđeg teksta, tako i prepričavanje, odnosno sažimanje tuđeg teksta bez ukazivanja na izvor. Stefanović besomučno prepričava izvore na koje ne upućuje ni jednom jedinom fusnotom, a prestupi koje je počinio toliko su besramni, toliko očigledni, da je strašna sama činjenica da o njima još uvek moramo da raspravljamo.

Najzad, jedno sasvim lično zapažanje, da ne bi ispalo da je ovo što pišem proizvod iskrivljene perspektive nas akademskih gastarbajtera koji nemamo osećaj za stanje u Srbiji. Diplomirao sam i magistrirao u Beogradu, radio sam u Beogradu kao asistent, sve to ne tako davno. Naučio sam da se bavim naukom u Beogradu. Dok sam studirao, moje kolege i ja razmenjivali smo seminarske radove pripremajući se za polaganje ispita. Među svim radovima koje sam pročitao, prvo svojih drugova sa studija, a onda i svojih studenata, svi su se daleko bolje koristili izvorima nego Stefanović. Nikada i nigde nisam naišao na ovakvo besramno sistematsko prepisivanje.

Dakle, draga komisijo, ovo je moj skromni doprinos. Ako sam ja pronašao sve što sam pronašao za ne više od nekoliko sati truda, bog sveti zna šta sve može da pronađe neko sa malo više vremena i poznavanja materije. Srećan rad.

Peščanik.net, 27.08.2014.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Još jedan plagijat

TEMA – PLAGIJATI

———–    

  1. Aleksandar Stević, “Fatal Extraction: Dickensian Bildungsroman and the Logic of Dependency,” Dickens Studies Annual 45 (2014). Ne navodim broj strane jer rad upravo izlazi iz štampe.
  2. Sve reference upućuju na „konačnu“ verziju disertacije.
  3. Ovo je pod navodnicima jer citiram vrlo upečatljivu formulaciju drugog autora (o kome inače mislim to što mislim, ali je ovde savršeno u pravu): http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/zavera-protiv-vucica-ili-vihor-od-smeca.html