Društvo pred vešalima

svetiljka pored puta

Foto: Predrag Trokicić

Doktor nečega i ministar policije juče je obznanio da će biti raspisana poternica za momkom koji je u subotu na protestima nosio maketu vešala. I kao da je ne samo nosio prava vešala već i nekog doveo pod njih, ministar je samouvereno zaključio da se ne sme “na tako grub način vređati slobodarski osećaj ovog naroda i podsećati ga na ona vremena kada su stradali rodoljubi i kada su nacisti vešali ljude koji su se borili za slobodu ove zemlje”. Eto, tek tako, ovaj simbolički čin se izjednačava sa konkretnim zločinima koje su vršili nacisti. I jedan od lidera opozicije je osudio maketu vešala na protestu, opet kao da su ona tamo stvarno bila i ocenio da je u pitanju provokacija aktuelne vlasti. Na kraju je premijerka ocenila da improvizovana vešala predstavljaju “politiku linča” i da “nemoć” onih koji protestuju “prerasta u agresiju”.

Tužno je ali istinito da na ovaj način razmišljaju samo primitivna društva koja sude bez pokušaja da uopšte razumeju nečije ponašanje i osećanja. Ovde se ne postavlja pitanje zašto je taj momak nosio maketu vešala i šta se to dešava u društvu što ga nagoni da se tako ponaša i oseća, već mu je samo stavljena meta na čelo. Ne postavljamo pitanje da li smo kao društvo i pojedinci nešto loše uradili i da li nam taj momak zbog toga šalje neku poruku. Ponekad poigravanje sa životom, odnosno smrću predstavlja ništa drugo do apel za pomoć. (Auto)destrukivni čin često je samo poruka za one od kojih se očekuje podrška. Ova poruka ujedno predstavlja i nadu da možda ima spasa. Društvo koje sazreva razvija se kroz proces prihvatanja i razumevanja i naizgled neprihvatljivih i (auto)destruktivnih oblika ponašanja ili saopštavanja. U tom smislu, zašto bi ova maketa vešala trebalo da bude doživljena kao konkretna pretnja nekome ili nečemu? Možda je u pitanju samo poziv u pomoć jednog uplašenog momka – maketa vešala se može razumeti kao simbol izgubljene generacije i izgubljene nade mladih koji na ovaj građanski bunt gledaju kao na poslednje utočište od anomije koja je zahvatila sve pore ovog razorenog društva.

Primitivni pojedinci i društva su skloni da, kada nisu u stanju da izađu na kraj sa svojom unutrašnjom (auto)destrukcijom ili agresijom, to premeste ili projektuju na druge. Savladavanje sopstvenih frustracija je mukotrpan proces i zahteva mnogo hrabrosti. Naizgled je lakše projektovati ih na druge u nadi da će, ukoliko se ti drugi u kojima se prepoznaju sopstvene frustracije eliminišu, ujedno biti rešen i sopstveni problem. Vlast misli da će ukoliko sredi ovog momka rešiti sve probleme u ovom društvu. Suprotno tome, samo će ih još više rasplamsati. Nažalost, to je njihov već poznati modus operandi.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 04.02.2019.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Obesiti vešala mačku o rep

Ljubodrag Stojadinović – Drvo za vešanje

Dejan Ilić – Pravo na ulicu

Nadežda Milenković – Kad pametniji ne popušta, vlastima popuste živci

TEMA – PROTESTI 2018/19