Delivery drone

Delivery drone

Sve što uradi opozicija, naš predsednik vlade ume bolje. Tako opoziciona Demokratska stranka u subotu, 7. marta, formira vladu u senci, a već u utorak, 10. marta, iz kabineta predsednika vlade curi informacija da će i on napraviti vladu u senci. Kako bi se izbeglo pitanje šta će predsedniku dve vlade, jedna formalna a jedna u sklopu njegovog kabineta, potonju su požurili da nazovu „diliveri junit“.[1] U toj drugoj, kabinetskoj vladi, imaćemo u stvari četiri „diliveri junita“ (vredi ovde skrenuti pažnju na jedninu imenice „junit“ i njenu srpsku množinu „juniti“, koja je skovana verovatno po analogiji sa „benifiti“ – ovo primitivno jezičko nasilje u savršenom je skladu sa nasilničkom i primitivnom politikom koju vodi stranka na vlasti sa svojim predsednikom na čelu).

Četiri jedinice paralelne kabinetske vlade baviće se redom poljoprivredom, infrastrukturom, javnim preduzećima (preciznije, njihovim restrukturiranjem) te državnom upravom (preciznije, njenom reformom). Jedinice će činiti iskusni profesionalci, sa valjda najiskusnijim među njima na čelu. Četvorica najiskusnijih biće odgovorni koordinatoru, koji će opet odgovarati predsedniku (obe) vlade. Još se ne zna koliko će tačno iskusnih profesionalaca ući u svaku jedinicu. Kao što se ne zna ni zašto ti profesionalci sposobni da obave posao (da „diliveruju“) nisu već ušli u zvanični sastav ministarstava formalne vlade. I ako se među iskusnim profesionalcima jasno izdvajaju oni najiskusniji, zašto ih premijer nije odmah postavio na mesta koja sada očito bez razloga zauzimaju Snežana Bogosavljević (poljoprivreda), Zorana Mihajlović (infrastruktura), Željko Sertić (privreda) i Kori Udovički (državna uprava), dakle osobe koje po priznanju samog predsednika vlade izgleda ne umeju da obave posao.

Setićemo se sad kako je predsednik svoju vladu najavljivao kao najmanju u istoriji, misleći pri tom na broj ministarstava, a ne na učinak, iako se tek ovo drugo pokazalo kao tačno. Treba strepeti da će i sa dodata četiri paralelna resora ta vlada u smislu učinka i dalje ostati ubedljivo najmanja u istoriji. Povrh toga, predsednik svoju vladu u senci kabineta pravi u trenutku kada se širom zemlje razmenjuju dopisi, brojevi i liste za smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, a sve pod nadzorom njegove formalne vlade. Mnogo je već bilo reči o famoznih 6,5 odsto koji kruže Srbijom, ali zaobilaze premijerov kabinet. Dok svi ostali rukovodioci moraju da otpuštaju, predsednik vlade širokom rukom zapošljava. Umesto da se drži uputstva koje je dala njegova vlada, i prvo otpusti onaj broj ljudi koji je jednak broju profesionalaca koje namerava da primi, on će pored svojih ministara za isti resor zaposliti najmanje još jednog profesionalca sa čitavim timom saradnika.

Pa i samog koordinatora četiri „diliveri junita“ možemo videti kao repliku predsednika vlade lično. To što se planira da koordinator bude iz tima bivšeg britanskog premijera koji je našem predsedniku i „prodao“ ideju „junita“ možemo razumeti i kao posledicu čvrstog uverenja našeg predsednika vlade da mu među Srbima nema ravnog.

Na pitanje šta će premijeru pored žive vlade još i „diliveri juniti“, mogu se dati dva odgovora. Prvi bi pošao od sklonosti predsednika vlade da se postavi iznad prava i zakona zemlje na čijem je čelu. Dok izbor ministara za formalnu vladu mora odobriti parlament, za formiranje kabinetske vlade nije potrebna nikakva formalna saglasnost. Tu se radi o svojevrsnom izmeštanju izvršne vlasti izvan polja institucionalne kontrole. Zbog načina na koji su izabrani, ministri su makar i formalno dužni da polože račune za svoj rad pred parlamentom; kabinetska vlada ne polaže račune nikome do samom premijeru, koji se tako izdiže iznad parlamenta umesto da mu je potčinjen. Koliki se prostor za zloupotrebu otvara uvođenjem ovog dvovlašća, ostaje nam da naslućujemo, jer je očito da će izostati pravno sankcionisanje ovog paralelnog sistema vlasti.

Drugi odgovor bi se mogao naći u spekulacijama o mogućim skorim izborima. Podsetimo se: ova vlast formira vladu, pa je rekonstruiše, pa raspiše izbore – i sve to za dve godine. Već mesecima se priča o rekonstrukciji tekuće vlade, što je – iz iskustva to znamo – uvod u nove izbore. Moguće je da je premijer svestan da više ni blizu ne stoji tako dobro kod glasača kao što je pre stajao, pa sad mora igrati na dve karte. Rekonstruisaće vladu i time zamazati oči biračima na kratko vreme, ali će istovremeno napraviti i paralelnu, kabinetsku vladu. Uoči izbora, za sve loše rezultate svaliće odgovornost na formalnu vladu, koja je osujetila kabinetsku vladu da postigne vidljiviji uspeh. Na umesnu primedbu da je on vodio obe vlade, premijer bi kao odgovor mogao da iskoristi već oprobani manevar – dok se on upinjao da stvari popravi sa svojom pravom, kabinetskom vladom, formalnu vladu vodila je osoba koja je falsifikovala njegovu ličnu kartu.

***

Naravno, neko bi sad mogao da kaže da formiranje posebnih izvršnih jedinica nije nikakva novina te da je taj sistem upravljanja već oproban tamo gde je i izmišljen – u Velikoj Britaniji. Uveo ga je bivši tamošnji premijer Tony Blair i navodno zahvaljujući tim jedinicama postigao opipljive rezultate. Blair je nedavno svoje pozitivno iskustvo podelio sa našim premijerom, da bi potonji taj recept bez oklevanja prihvatio, shvativši kako je to u stvari pravi izlaz za Srbiju. Na stranu sad što ovdašnji predsednik vlade ostavlja utisak da je vrlo povodljiva osoba, sklona da očas poveruje u laka rešenja. Potpredsednik švajcarske vlade pomene dualno obrazovanje, i eto nama u Srbiji dualnog obrazovanja kao spasa već od 2016. Blair pomene „diliveri junit“ i Srbija odmah dobije pozicionu vladu u senci (ili kabinetu, svejedno).

Zato, hajde da pogledamo šta je zaista bio učinak Blairovih jedinica. One su – sasvim očekivano u realizaciji jednog neoliberalnog političkog programa – bile zadužene za reforme u javnom sektoru: u školstvu, zdravstvu, transportu, borbi protiv kriminala te službama za rad sa imigrantima. Tokom Blairove vladavine svi ti sektori doživeli su temeljne promene. Nije tu bila reč samo o njihovom restrukturiranju; izmenjena je i svrha njihovog postojanja, kao i način razmišljanja o njima. Razlog za reformu bio je tobože zdravorazumski – građani izdvajaju novac i imaju pravo da znaju na šta je njihov novac potrošen. Od javnih službi zahtevaju se merljivi rezultati baš kao da je reč o privatnim kompanijama čiji je cilj stvaranje profita. Sledeći „zdravorazumski“ argument je glasio – ne može se novcem građana raspolagati kao da je to ničiji novac; naprotiv, javni sektor taj novac mora tretirati kao što privatne kompanije tretiraju vlastiti kapital.

Od javnog sektora se dakle tražilo da pruži dokaze o svojoj efikasnosti i da novcem iz budžeta raspolaže kao da je reč o privatnom kapitalu, što je naposletku značilo da se i taj sektor mora okrenuti ka stvaranju profita ili ka samoodrživosti. Naravno, bio je to prvi korak u povlačenju države iz javnog sektora i urušavanju prosvetnog i zdravstvenog nacionalnog servisa, koji su delom bili privatizovani (pored onog što je već bilo privatno od ranije), a delom su propali.

Na čelu jedinice koja je trebalo da reformiše obrazovni sistem nalazio se Michael Barber (tvorac „diliveri nauke“). On je smatrao da britanske državne škole ne obavljaju dobro svoj posao, da rasipaju novac i da se u njih mora uvesti red. Uvođenje reda sastojalo se u oblikovanju „preciznih“ načina za merenje učinka i profesora i đaka: redovnim testiranjem i rang listama škola. Reformom je trebalo napraviti razuđeni i fleksibilni školski sistem koji istovremeno odgovara i prilagođava se promenljivim potrebama i učenika i privrede.

Rezultat je bio oprečan: dobijen je krut, centralizovan školski sistem. Porastao je procenat đaka koji odustaju od daljeg školovanja. Došlo je do još oštrijeg raslojavanja. Linija podele po bogatstvu pratila je rasne i etničke podele. Sve veću štetu trpeli su učenici sa posebnim potrebama. Umesto da ublaži, školski sistem pojačao je segregaciju i diskriminaciju.[2] To je bio rezultat Blairove „diliveri junit“ za reformu obrazovanja koju je vodio Barber.

Možemo se sad zapitati zašto se obrazovnom reformom nije bavilo nadležno ministarstvo u Blairovoj levičarskoj vladi. Odgovor se može izvući iz jednog živopisnog detalja. Mathew Taylor, jedan od bliskih Blairovih saradnika, kaže da je na pitanje zašto u njegovoj politici nema više levičarskih ideja i više brige za siromašne, Blair obično odgovarao:

„Nije moje da o tome brinem, pošto o tome govore svi drugi u Laburističkoj stranci, i svi u Kabinetu takođe o tome govore; o tome priča i Gordon Brown i sve je to u redu. I ja ću im to prepustiti, jer će oni na to potrošiti sve svoje vreme. Oni ne žele reformu javnog servisa, njih ne zanima sticanje bogatstva, oni o tome neće da razmišljaju, oni se nakostreše na sam pomen tih pitanja. Zato je moj posao da zainteresujem široke mase ljudi za pitanja za koja Laburistička partija u načelu nije zainteresovana.“[3]

Dovitljivi Blair se dakle dosetio kako da izigra svoje stranačke kolege s kojima je formirao vladu i vršio vlast. Stvorio je paralelne jedinice vlasti (diliveri junit) i zaobišavši i izneverivši program svoje stranke, izvršio reformu javnih servisa sa dalekosežnim negativnim posledicama. Nije neobično što se recept britanskog „prevaranta“ dopao našem „prevarantu“. Reći sad da je jedan izigrao vlastitu stranku i glasače, a da će drugi izigrati čitavu zemlju, ne pravi razliku. Bitno je da i jedan i drugi skupo koštaju svoje sugrađane.

Peščanik.net, 11.03.2015.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Usmereno dualno obrazovanje

Stefan Aleksić – Švrća na traci

———–    

  1. Delivery Unit, pojedinac ili tim ljudi koji po svaku cenu postiže zacrtane ciljeve (Education Delivery Institute).
  2. O ovim rezultatima vidi Michael Apple, „Proizvodnja razlike: neoliberalizam, neokonzervativizam i politika reforme obrazovanja“.
  3. Owen Jones, Chavs. The Demonization of the Working Class (London: Verso, 2011), str. 100-101.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).