To što je jedan nedvosmislen tekst Rastislava Dinića („Na čijoj strani“, 13.05) pogrešno interpretiran (Jovana Gligorijević, Vreme) kao apologija nasilja, još jedan je znak da u našem društvu opasno rastu tenzije. Naravno da je strašno što je čovek pretučen nasred ulice, bio on pomoćnik ministra, prodavac ili pekar. Gnusno je ako su napadači obavljali ‘posao’ za nečiji račun, kao u mafijaškim filmovima. Ali, dani prolaze, a niti su napadači otkriveni, niti je slučaj rasvetljen. Zato je, uz rizik da se i ovo ‘ali’ pogrešno interpretira, još važnije jasno reći da su porast nasilja i posezanje za batinom kao sredstvom za postizanje ciljeva samo logičan ishod politike koja se u ovoj državi vodi u svim oblastima. I zato, mada suština slučaja Šuvakov jeste problem nasilja, objašnjenje ovog incidenta leži u očajnoj politici svih ministarstava – od unutrašnjih poslova i pravosuđa, preko državne uprave, kulture i informisanja, do prosvete i nauke. Stoga je potpuno neprihvatljiv, štaviše, i vrlo opasan, način na koji su najpre ministar Verbić (N1, 07.05), zatim i sam pomoćnik Šuvakov (Politika, 11.05), i, konačno, deo javnosti (Miljana Radivojević, Pešćanik) interpretirali ovaj nasilni incident.
Nije jednostavno u ovom trenutku usprotiviti se onome što su ministar i pomoćnik kazali, jer se u svetlu samog događaja to čini nekako neumesnim, kao odsustvo dobrog ukusa i vaspitanja. Međutim, činjenica je da su upravo ministar i pomoćnik ovaj događaj iskoristili za promociju Ministarstva prosvete i nekih njegovih imaginarnih epohalnih rezultata u reformi obrazovanja, a poslate poruke suviše su važne da bismo ih ignorisali. Naime, ministar Verbić na sednici tek izabranog novog saziva Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, a zatim, za one koji nisu shvatili nagoveštaj, i sam pomoćnik Šuvakov u autorskom tekstu (Politika, 11.05), ispalili su topovsko đule veličine fudbalskog stadiona na čitav sistem visokog obrazovanja, onako paušalno, bez trunke oklevanja, i bez ikakve ograde.
Prvo je ministar izneo tvrdnju da je dr Milovan Šuvakov „napadnut zbog posla koji obavlja u sektoru razvoja obrazovanja… verovatno zbog nečega što radi da bi svima bilo bolje, a to je… razvoj obrazovanja i visokog obrazovanja“ (N1, 07.05). Dakle, iako policija i danas tvrdi da nisu poznati ni počinioci ni motivi napada, ministar je, uz sasvim malu formalnu ogradu da „ne može da kaže da sumnja na bilo koga“, označio kao počinioce čitavo obrazovanje i visoko obrazovanje. Tu je tezu dalje razvio smestivši ovaj slučaj u kontekst dva ranija nasilna događaja u akademskom miljeu – napad na člana Komisije za akreditaciju pre osam godina, i napad na dekana FPN-a novembra prošle godine, dakle, dva događaja koji nikad nisu do kraja rasvetljeni, bar ne pred javnošću, i za koje se nikad nije utvrdilo da su međusobno povezani. Pritom ministar nije postavio osnovno pitanje – zašto za ta dva slučaja počinioci nikad nisu kažnjeni, mada jeste bilo hapšenja, već je, veštom jukstapozicijom, insinuirao da je visoko obrazovanje u celini opasna i kriminalizovana sredina u kojoj se za nasiljem poseže redovno i lako. I, da ne bude zabune, ministar je kategorično odbacio mogućnost da bi motiv napada mogao da leži u bilo kojoj drugoj sferi, jer se „Šuvakov bavio naukom pre dolaska u ministarstvo i jedini suparnici bili su mu recenzenti i izdavači“. Time je dodatno potkrepio svoju tvrdnju da je motiv napada upravo dobar i požrtvovan rad Ministarstva, odnosno, „zalaganje Šuvakova za reforme u obrazovanju“.
Treba se setiti da je dr Milovan Šuvakov na mesto pomoćnika ministra za visoko obrazovanje postavljen tek pre dva meseca. Mada su neki mediji spremno podsetili da se upravo on „izborio za zakonske izmene prema kojima fakulteti na sajtu treba da navedu kako se formira cena školarina i kako se taj novac troši“, i za „uvođenje velike mature koje bi najverovatnije dovelo do ukidanja prijemnih ispita, što se fakultetima nije svidelo, jer bi na taj način izgubili značajan deo prihoda” (Blic, 08.05), Šuvakov zapravo na tom radnom mestu nije ni imao prilike da uradi išta konkretno, osim da najavi korake kao što su novi Zakon o visokom obrazovanju, rangiranje studijskih programa, ili uvođenje velike mature.
Utoliko je manje shvatljiva tvrdnja ministra Verbića da „napad na Šuvakova pokazuje koliko je proces reforme visokog obrazovanja težak, ali da to neće zaustaviti promene“ (Tanjug, 07.05). Ministar je dodao i da „ima mnogo moćnika i tajkuna u obrazovanju koji žele da ostvare svoje ciljeve, da budu izvan sistema i iznad zakona“, i završio sledećim rečima: „Mogu da obećam da nas ovaj napad neće zaustaviti, ako je akreditacija do sada bila oštra, mora da bude još oštrija, ako su kriterijumi za standardizaciju nekog programa bili strogi, treba da budu još strožiji (sic!)“ (Tanjug, 07.05). Možete već da zamislite kako je lako ovakva izjava u drugoj vrsti medija prevedena u naslove kao što su „Tajkuni prebili saradnika“, „Moćnici u obrazovanju kopaju rukama i nogama da ostvare svoje ciljeve“, „Zamerio se prosvetnoj mafiji”, i slično.
U čemu je problem sa ovakvim izjavama, ako se svi, bar donekle, slažemo da je visoko obrazovanje u dubokoj krizi, da zaista postoje tajkunske grupe, moćnici i lobiji koji su iznad zakona, da je sve više skandala, korupcije, nepotizma, i neakademizma svake vrste, te da i ovaj, još uvek daleko manje korumpiran sistem od ostalih u državi, ipak sve više podseća na biznis, gde točkove okreće novac, i sve se vrti oko novca?
Zapravo, problem i nije u onome što je ministar rekao, već u onome što je prećutao – da je za krizu u visokom obrazovanju odgovorna upravo državna politika koju već godinama sprovodi Ministarstvo prosvete. U poslednjih dvadeset godina to ministarstvo uglavnom je služilo kao sitna moneta za namirivanje političkih koalicija pri deobi vlasti, i zgodan poligon za političko i interesno delovanje (o tome je ovde već pisano: Branislav Dimitrijević, Kolektivno besvesno ministra prosvete; Dejan Ilić, Šminkanje obrazovnog ‘mrtvaca’; a vidi i Telegraf, 12.02.2014). Dvadeset godina, sa izuzetkom nekoliko za vreme i nedugo nakon premijera Đinđića, država je sama, ‘ničim izazvana’, razarala svoj obrazovni sistem: nikad sa jasnom koncepcijom, nikad sa strategijom koja bi bila u istinskom interesu razvoja društva, a ne interesnih grupa, uvlačila je đake, studente i profesore stalno u nove i nove ‘reforme’, zasnovane na površnom prepisivanju raznoraznih ‘naprednih’ recepata bez imalo sluha za domaći kontekst. Sve su ‘reforme’ zapravo, bile samo zarad realizacije raznoraznih kratkoročnih projekata kojima se ‘namicao’ novac iz raznih fondova, naravno, ponajmanje za obrazovanje, a ponajviše za pojedince bliske vlasti. Naravno, pritom je svaka je vlada bez razlike obrazovanju ‘zavrtala slavinu’ i pravila ‘uštede u budžetu’ preko leđa obrazovanja. To što se prosveta danas davi u administraciji, pretrpanim programima i odeljenjima, besmislenim i beskrajnim birokratskim procedurama – sve to nisu ‘slabosti’ i ‘problemi’ obrazovanja koji su se sami stvorili, već su direktne posledice koruptivne, kratkovide i neodgovorne državne politike u obrazovanju. Ma ko bio na vlasti.
U visokom obrazovanju, ovaj haos na čije se gorke plodove žali ministar Verbić, posledica je isto tako državne politike. Ne savršen, naravno, ali stabilan i akademski pristojan državni sistem razoren je prvenstveno uvođenjem privatnih univerziteta, a bez jasnog definisanja pravnog okvira koji bi povukao čvrstu granicu između interesa države i društva, i interesa privatnog kapitala. Relativizovanje pravila i njihova nedosledna primena, namerno zamagljivanje granica između državnog i privatnog interesa, te konačno već i krojenje pravila po meri privatnih interesa (naravno, govorim o čuvenoj Strategiji 2020), dakle, sve je to godinama bila zvanična državna politika Ministarstva prosvete. Praćena, naravno, i ‘uštedama’ u budžetu preko neplaćenih materijalnih troškova, rezanja sredstava za nabavku opreme, knjiga i razvoj bilo koje vrste. Pravo je čudo da su državni univerziteti uopšte i opstali.
Međutim, u svom gnevu povodom napada na pomoćnika Šuvakova, ministar Verbić sve to je propustio da kaže. Ni pomoćnik Šuvakov u svom autorskom tekstu (Politika, 11.05) nije se potrudio da jasno kaže na koje „interesne grupe“ misli kada kaže da pružaju otpor reformama „jer usled promene sistema gube deo privilegija“, već je javnosti ostavio da tumači po svom nahođenju ko to „pravi štetu“ kroz „lobiranje na raznim nivoima, pretnje, medijsku hajku“, pa, eto, na kraju i nasilje. Tako je pomoćnik Šuvakov samo detaljnije elaborirao teze koje je ukratko izneo ministar Verbić, da napad „predstavlja rezultat onoga što je urađeno u godinu dana rada”, i da je bilo ko iz tog mafijaškog legla koje zovemo visoko obrazovanje mogao da bude nalogodavac batinaša.
Ali, to je savršena zamena teza. Nije visoko obrazovanje puno tajkuna i mafijaša koji su se u tom sistemu ‘izlegli’ prirodno i spontano, usled nekakvih inherentnih slabosti samog sistema, nego je država svesno i namerno dovela tajkune i mafijaše u visoko obrazovanje. I ne samo da ih je dovela, nego im je dala sto metara prednosti nad državnim fakultetima, a ovima vezala ruke na leđima, i tako ih gurnula u ono što danas licemerno naziva ‘tržišnom utakmicom’. Drugim rečima, umesto da ustroji sistem i zakonsku regulativu tako da se privatni univerziteti bore da dostignu državne po kvalitetu, standardima, akademskim i naučnim dostignućima, pa i etičkom kodeksu, država je učinila sve da visokoškolske institucije, stare po pola veka ili čitav vek, odgura na nivo novokomponovanih izgovora za štampanje diploma kao što su Megatrend i njemu slični.
Ministarstvo dr Srđana Verbića vodi politiku koja se u tom pogledu ama baš ni po čemu ne razlikuje od prethodnih. Uveliko se piše akcioni plan za realizaciju Strategije 2020, koja, zato što je doneta administrativno, bez učešća akademske i šire javnosti, u akademskoj zajednici ima, najblaže rečeno, kontroverzan status i ograničenu podršku. Realizuju se započeti i započinju novi isti takvi projekti, koji čas ukidaju čas uvode nepotrebne i potpuno neopravdane promene u neke delove obrazovnog sistema, a bez jasne predstave o tome čemu te promene uopšte treba da služe i kakve će posledice imati za ostatak obrazovnog sistema. Kao što je neki prošli ministar dekretom i na mala vrata uveo obaveznu mastersku diplomu za posao nastavnika u svim školama, bez trunke svesti o tome šta to znači za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, tako isto i ovo Ministarstvo licitira idejom o uvođenju državne mature umesto prijemnih ispita, a da i ne pomišlja da se obrati profesorima srednjih škola, roditeljima, učenicima, niti pak fakultetima na kojima će oni studirati, i da napravi neku makar i najpovršniju analizu mogućih efekata tog poteza. Kao i svi prošli, tako se i ovaj sastav Ministarstva bavi samo perifernim i površnim zahtevima studenata, kao što je plaćanje prijave ispita (koja je, uzgred budi rečeno, na mnogim fakultetima iznosila oko 300 dinara!), dok se i dalje ni jedan jedini dinar ne ulaže u projekte koji bi osnažili visokoškolske ustanove i zaista pomogli da se poboljšaju kvalitet i uslovi studiranja, kao što je izgradnja studentskih domova i menzi, rešavanje nedostatka prostora na državnim fakultetima, ili barem najbanalnija obaveza koju ni ovo Ministarstvo ne ispunjava, kao što je plaćanje troškova struje, vode i grejanja.
Zato ministar Verbić i pomoćnik Šuvakov ili laskaju sebi ili obmanjuju javnost navodeći da su na meti nasilnih napada visokoobrazovne mafije zbog svojih dostignuća u ‘reformama’. Ti ‘reformski potezi’ u visokom obrazovanju kojima se diče nisu bili usmereni na sređivanje privatnih visokih škola, već na podrivanje državnih univerziteta. Na primer, stalno se ponavlja da su jesenas ‘naterali’ fakultete da transparentno pokažu šta pokriva školarina, i kako se formira cena školarine. Ali, naravno, to se odnosilo samo na državne, ne i na privatne fakultete; štaviše, privatni su često isticani kao primer za ugled! To što je školarina koju plaćaju samofinansirajući studenti državnih fakulteta dva do tri puta manja od iznosa koji država daje za budžetskog studenta – to se, dabome, ne spominje. To što takva školarina samofinansirajućih studenata ne može da pokrije ni deo stvarnih troškova funkcionisanja fakuleteta, jer se formira prema socijalnom a ne ekonomskom principu, odnosno, zavisi isključivo od stepena do koga je država uspela da razori privredu u regionu gde se univerzitet nalazi – ni to se ne spominje. Stoga je isticanje ovakvog ‘reformskog’ poteza u najmanju ruku licemerno, jer je sračunato da kod roditelja koji plaćaju školarinu stvori revolt prema državnim univerzitetima, dok se, zapravo, radi o tome da država obaveze koje sama treba da ispunjava prebacuje na teret studenata i njihovih porodica. Povrh toga, ističući upravo državne školarine i prijemne ispite kao ‘reforme’ zbog kojih su se našli na udaru, ministar i pomoćnik insinuiraju da se upravo u državnom sektoru, ne u privatnom, kriju tajkuni, mafija i lobisti kojima te famozne ‘reforme’ ugrožavaju ‘privilegije’.
Konačno, pomoćnik Šuvakov je u svom tekstu prebacio i javnosti i medijima da se bave nevažnim temama, kao što su smanjenje plata i otpuštanje u prosveti ili zahtevi studenata, dok se ministarstvo bavi suštinskim pitanjem – „sistemskim i stručnim redefinisanjem pravnih okvira“ obrazovnog procesa. Time pomoćnik zapravo potvrđuje zapažanje Dejana Ilića (Šminkanje obrazovnog ‘mrtvaca’) da je sve jača i očiglednija namera države da u vrhovnoj vlasti centralizuje svo odlučivanje o obrazovanju, tako da komunikacija teče isključivo jednosmerno, od vlasti ka nastavnicima kao nemim i poslušnim izvršiocima naloga koji stižu ‘odozgo’. Ista tendencija sve je očiglednija i u visokom obrazovanju, jer ideje Ministarstva o ‘reformama’ pravnog okvira visokog obrazovanja izgleda da podrazumevaju upravo to – prenošenje ingerencija, ovlašćenja i odlučivanja iz nezavisnih akademskih tela u administrativna tela Ministarstva i Vlade, odnosno, gušenje autonomije naučne i akademske zajednice.
Odličan primer je upravo predloženi Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatanosti, u kome je evidentna namera da se donošenje odluka o svim najvažnijim pitanjima (koja se, naravno, tiču prvenstveno novca) premesti u državne ruke, tako da ili vlada, ili ministar lično, ili neka tela koja on imenuje, preuzmu ingerencije koje bi, u skladu sa principom autonomije, morale da ostanu na akademskim telima koje bira sama akademska zajednica. Ako je suditi po ovom Nacrtu, možemo da očekujemo da će novim Zakonom o visokom obrazovanju, koji se piše u dubokoj tajnosti iza zatvorenih vrata Ministarstva, verovatno biti predložena slična ‘sistemska i stručno definisana rešenja’, na primer, da rektore državnih univerziteta i dekane fakuleta imenuje Ministar, ili da o izboru u nastavnička zvanja odlučuje neka komisija koju obrazuje Ministarstvo, a ne veća fakulteta i senati univerziteta. Sve će to, verovatno, biti obrazloženo potrebom da se pod kontrolu stave lobiji, tajkuni i interesne grupe koje vladaju visokim obrazovanjem – argument koji je uveden na scenu povodom slučaja pomoćnika Šuvakova. Umesto da se donesu rešenja koja bi zaista u akademskim telima onemogućila uticaj privatnog kapitala na štetu akademskog integriteta i društvenog interesa, gušenjem autonomije akademske zajednice i prenošenjem ovlašćenja na administrativne državne organe samo se otvara još šire polje za korupciju, političko odlučivanje, uticaj privatnih finansijskih interesa i potpuni gubitak kontrole nad trošenjem budžetskog novca namenjenog obrazovanju i nauci.
Ovi primeri jasno pokazuju da se politika ovog Ministarstva prosvete ne razlikuje niti od politike Vlade u ostalim resorima, niti od prethodnih politika u resoru prosvete, visokog obrazovanja i nauke. Naprotiv, u proteklih nekoliko meseci, kada je u toku štrajka prosvetnih radnika Ministarstvo pokazalo svoje nenašminkano lice i očigledan prezir prema prosvetnim radnicima, a zatim i sada, kada su povodom napada na pomoćnika Šuvakova i on sam i ministar Verbić jasno rekli šta zapravo misle o čitavom soju profesora univerziteta i naučnika, sve je jači osećaj već viđenog. Na stranu pitanje otkud kod naučnika Verbića i Šuvakova takav animozitet prema zajednici iz koje i sami potiču, moramo se suočiti sa mnogo važnijim pitanjem. Da li nas sve ovo upozorava da će nas novi Zakon o visokom obrazovanju koji Ministarstvo sprema konačno vratiti u 1998. i u vreme Šešeljevog zakona o univerzitetu? U ono vreme kada je današnji premijer bio Ministar informisanja, kada je, kao i danas, nasilje kojim su se vlasti poigravale izmaklo kontroli, i kada su intelektualci i profesori bili uglavnom ili saterani u društveni zapećak ili progonjeni kao državni neprijatelji, uz jedan broj sramnih izuzetaka – onih koji su bili spremni izvršitelji te strašne i pogubne politike, kao, na primer, sadašnji savetnik predsednika države.
Zato će mi profesor Dejan Popović, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, oprostiti što ne mogu da se složim s njegovom izjavom povodom napada na pomoćnika Šuvakova, da je „došao trenutak da akademska javnost stane uz Ministarstvo“. Ja bih rekla da je krajnji čas da ovo Ministarstvo odluči da li će konačno da stane uz prosvetu, ili će produžiti da radi protiv nje, a u korist interesa političkih, državnih i finansijskih moćnika; da stane uz univerzitete čiji je osnivač, i, za početak, bar da prestane da im ruši ugled u javnosti optužujući ih da se protive ‘sjajnoj’ ideji velike mature iz čiste pohlepe; da prestane da trpa u isti koš i plagijatore i vrhunske naučnike, i tajkune i svetski priznate profesore, samo da bi, u maniru cele vlade, što bolje prikrilo svoje prave ciljeve, pogubne posledice svoje politike, i, konačno, granicu između odgovornih za posledice loše politike i onih koji te posledice trpe.
Peščanik.net, 18.05.2015.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU