U zapadnim medijima kolaju različite glasine o zdravstvenom i mentalnom stanju u kojem predsednik RF Vladimir Putin donosi odluke koje se tiču rata i mira, života i smrti miliona ljudi. Medicinske dijagnoze se postavljaju u rasponu od mogućih mentalnih poremećaja i demencije do navodnih simptoma karcinoma i začetaka Parkinsonove bolesti. Uz ove fiziološke poremećaje navodi se učestalo i još jedno patološko stanje, naime Putinova opsednutost istorijskom geografijom i nekritičkim narativima o ruskoj istorijskoj veličini, slavi i nepravdi koja se nanosi ruskom narodu. Već u jednom intervjuu iz 2019. Putin se bavio opravdanim i neopravdanim etnogenezama naroda, iskonskim i konstruisanim identitetima u rasponu od 12. veka do danas. Ovoj ezoteriji je navodno u užem krugu saradnika bio naročito izložen tokom dugotrajnog karantina u koji se dobrovoljno sklonio za vreme aktuelne pandemije. Jedna patologija je tako hranila ovu drugu, a evropski kontinent je iz kolektivne neuroze izazvane pandemijom upao u stanje opšte anksioznosti koju je pokrenula ruska vojna agresija na Ukrajinu.
Sve bi ovo u uslovima reaktivirane hladno-ratovske konfrontacije moglo da prođe kao propagandno klevetanje istorijske nauke i neutemeljeno nagađanje zapadnih think-tank-ova, eksperata i medija, da se na oficijelnoj internet stranici ruskog predsednika ne nalaze Putinovi poslednji govori u kojima sve vrvi od gore pomenutog misticizma i okultnog bavljenja istorijom. U kvazi-profesionalnom kapacitetu istoričara predsednik RF se tu poziva na arhivska dokumenta i „istorijske činjenice“ sa namerom da dokaže veštački karakter ukrajinske nacije nasuprot primordijalnog karaktera ruskog naroda, kao i efemernost ukrajinske državnosti u odnosu na neprikosnoveni integritet carsko-ruske i sveobuhvatniji koncept sovjetske državnosti. Ovo se naročito odnosi na jednočasovno Putinovo obraćanje javnosti tri dana pre otpočinjanja „specijalne vojne operacije“ 21. februara ove godine. Prva polovina ovog obraćanja, dakle 30 minuta monotone priče u kontinuitetu, bila je gotovo u potpunosti posvećena istoriji ruskog etničkog i sovjetskog državnog projekta od 17. veka do danas. Druga polovina govora bila je koncentrisana na događaje iz bliže prošlosti ukrajinsko-ruskih odnosa uz brojne ekskurse u dalju prošlost.
Francuski predsednik Makron je naveo da je i njega zaprepastilo kada je prilikom jednog ranijeg razgovora sa Putinom morao da sluša takođe polučasovno predavanje na temu etnogeneze Ukrajinaca, istorije Ruskog carstva, SSSR-a itd. Putinov interes za istoriju podudara se sa značajnim publicističkim razmahom Ruskog istorijskog društva čiji je predsednik Sergej Nariškin, direktor Spoljne obaveštajne službe RF-a i jedan od njegovih najbližih saradnika još iz KGB dana. Predsednik Istorijskog društva, koji je ujedno i jedan od glavnih operativaca državne bezbednosti, Nariškin, možda na najbolji način personifikuje ovu (ne)prirodnu spregu, tj. instrumentalizaciju istorijske nauke od strane aktuelnog državnog aparata u Rusiji. Detalji ove sprege neodoljivo podsećaju na međuodnos sadržaja oficijelne istoriografije i njene zloupotrebe u svrhe spoljno-političkih i (ranije) vojnih aspiracija Srbije. Naime, negiranje državnosti i identiteta Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca, čak i Hrvata-štokavaca jedna je od stalnih preokupacija mnogih srpskih istoričara već decenijama unazad.
U Srbiji je još uvek u zvaničnoj upotrebi udžbenik istorije u kojem se preci današnjih Bošnjaka smatraju za nacionalne otpadnike, poturčenjake i konvertite, uz slične uvredljive komentare na račun drugih susednih naroda. Negacije identiteta gore pomenutih etničkih grupa jedna je od stalno prisutnih tema razgovora istaknutih srpskih istoričara u (o)kultnoj emisiji Ćirilica. Nedavno je u toj emisiji jedan ugledni istoričar, univerzitetski profesor, najpre pomirljivo rekao da prihvata da je pitanje identiteta stvar ličnog izbora, ali je odmah zatim dodao da neko na taj način može da izabere i da bude majmun. Nacionalna emancipacija jugoslovenskih naroda u vreme epohe socijalizma se, dakle, na početku 21. stoleća sa stanovišta struke i nauke može uzimati i kao primer regresivne evolucije čovekolikih primata. Drugi kolega istoričar je u vreme meteža u Crnoj Gori pretio kako će 7 miliona Srba znati kako da se razračunaju sa 100 hiljada izdajnika na Cetinju. U udžbenicima istorije nalazimo i etnicizaciju istaknutih primera herojstva iz Drugog svetskog rata, pa se recimo srbijanski partizan, rodom Dalmatinac i Hrvat srbizira tako da se od Stjepana Filipovića stvara Stevan ili Stevo Filipović. Slučaj Stjepana Filipovića mogao je poslužiti kao srećna spona nacionalnog pomirenja kada bi udžbenici istorije u Srbiji imali svrhu da doprinesu regionalnom pomirenju i stvaranju funkcionalnog društva i odgovornih pojedinaca, a ne obratno.
Nisam nikada do kraja prihvatao ocenu Bore Krivokapića o Srbiji kao „demonskoj replici Rusije“, međutim u poslednje vreme mi se čini da se na tragu instrumentalizacije istorijske nauke takva relacija uspostavlja između naše i ruske istoriografije i njihovog odnosa sa predstavnicima političkih elita. U prvom redu se to vidi u preuzimanju kvazi-profesionalnog kapaciteta istoričara koji govore u ime države i naroda i državnika koji govore u ime istorijske struke i istorijskih činjenica. U domenu negiranja etničkih i nacionalnih identiteta susednih naroda oni su zaposleni na jednom projektu koji valjda nikada nikome nije pošao za rukom. Podsetiću da su i neki Nemci 1848. za Čehe govorili da su „izmišljeni narod“. A povodom uticaja koji sugestivna naklapanja o kolektivnoj pravdi, krivici, izdaji i slavi imaju na publiku moram podsetiti da je gimnazijski profesor istorije u Lincu Leopold Peč, inače posvedočeni rasista, antisemita i šovinista bio jedini nastavnik čija predavanja je sa oduševljenjem pratio Adolf Hitler i kome se budući diktator kasnije beskrajno zahvaljivao na stranicama Majn Kampfa.
„Zloupotreba autoriteta nauke“ (Olivera Milosavljević) je kod nas bila i jeste modus operandi oficijelne istoriografije. Pri tom, u Srbiji u poslednje tri decenije uglavnom nije postojala komandna odgovornost ili ideološki uticaj vlasti na istoričare. Istoričari su sami birali put: većina je izabrala etno-nacionalizam i nekritičke i etno-centrične narative konflikta, dok se manjina opredelila za kritički odnos prema sopstvenoj prošlosti i za istorijske narative koji doprinose integraciji manjina, izgradnji funkcionalnog društva i dobrih regionalnih odnosa. Izbor profesionalne orijentacije istoričara u Srbiji je, dakle, bio slobodan i utoliko je njihova lična odgovornost veća od one njihovih kolega u Rusiji. Dok kod nas postoji svojevrsna sinergija neodgovorne istoriografije i populističkih elita na vlasti, u Rusiji je taj odnos više u formi prepotčinjavanja.
Aktuelni rat u Ukrajini još jednom nas upozorava da razmišljamo o karakteru i upotrebnoj vrednosti istorije kao humanističke discipline kako je ne bismo uvek i iznova pronalazili među uzročnicima ili vinovnicima šire društvene patologije. Preliminarni rezultati projekta koji Centar za istorijske studije i dijalog sprovodi na Kosovu ukazuju na to da su tzv. obični, mali ljudi, pripadnici albanske i srpske zajednice u trenucima konflikta i poremećenih međunacionalnih odnosa često pokazivali veću meru građanske hrabrosti i društvene odgovornosti od njihovih političkih i intelektualnih elita. I pored dugogodišnjeg negativnog uticaja medija, istoriografije i politike, ljudi su u svojim sredinama pronalazili formu suživota, solidarnosti i ispomaganja. Ne bih da propagiram nekakav anarhizam, ali barem u domenu institucionalizovane istoriografije kakva se neguje u Republici Srbiji čini se da su spontane forme kolektivnog pamćenja bile manje destruktivne od ovih koje nameću intelektualne i političke elite.
Autor je zaposlen na Institutu za noviju istoriju Srbije.
Peščanik.net, 29.03.2022.
UKRAJINA