Prizren, foto: Milan Bogdanović
Prizren, foto: Milan Bogdanović

Razumljivo je to što ima opozicionih stranaka, pokreta i grupa koje ne smatraju da je bojkot najbolje, pa možda ni najmanje loše rešenje. Rizici politike bojkota su jasni – ako ne dovede do skorih prevremenih i slobodnih izbora, postoji mogućnost da će ova politika protivnike režima ostaviti na margini političkog polja, bez sredstava, institucionalnog uticaja, pa i minimalnog pristupa medijima.

Dilema je, dakle, stvarna, i nije sporno ukoliko je različiti opozicioni akteri budu razrešili na različite načine. Sporno je, međutim, kada se ovaj izbor pravda ad hoc racionalizacijama, poput one koju nudi Aleksandar Olenik iz Građanskog demokratskog foruma. U situaciji u kojoj vlasti u Beogradu i Prištini crtaju mape za etničko razgraničenje, namigujući i ka mogućoj razmeni stanovništva, za Olenika „blokiranje sporazuma o Kosovu… predstavlja nastavak fašističkog orgijanja devedesetih koje su sprovodili Milošević, Šešelj, Vučić… na taj način se ta politika devedesetih produžava“. Dakle – pomozimo istim onima koji su devedesetih sprovodili fašističke orgije da danas – šta? – okončaju fašističko orgijanje. Kako? Potpisivanjem sporazuma. Kakvog sporazuma? Ne znamo.

Ali tu nije kraj: kao još jedan razlog za podršku aktuelnom režimu, i nelegitimno izabranom predsedniku u nedefinisanom „rešavanju problema Kosova“, Olenik ističe značaj evro-atlantskih integracija i dodaje: „Ako se Srbija opredeli za zamrznuti konflikt? Srbija sa Evroazijskom unijom potpisuje ugovor 25. oktobra. Svaki korak bliže Evroazijskoj uniji jeste tri koraka dalje od Evropske unije i evroatlantskih integracija… Ako želimo da preživimo kao društvo i država, moraćemo doslovno da preslikamo EU vrednosti. Ali zbog Kosova nam sve stoji – i ljudska prava i sloboda izražavanja, neslobodni mediji, korupcija, kriminal, ekonomija“.

Prvo, tvrdnja da nam „sve stoji“ zbog Kosova ne zvuči naročito uverljivo. Zapravo, stanje ljudskih prava i medijskih sloboda, baš kao i korupcija i kriminal, uopšte „ne stoje“, već se aktivno pogoršavaju. Uzrok ovog pogoršavanja nije „Kosovo“, već aktuelni uzurpatorski režim, koji koristi Kosovo (ali ne samo Kosovo) kako bi kupio stranu podršku za svoj projekat uzurpacije. Drugo, čak i ako prihvatimo tvrdnju da „sve stoji“ zbog Kosova, predlog da obustavimo borbu protiv uzurpatorskog režima kako bismo omogućili rešenje kosovskog pitanja, samo je još jedan primer zloupotrebe kosovskog pitanja za uvođenje svojevrsnog vanrednog stanja i odlaganje demokratskih reformi. Mitrovdanski ustav, donesen iza zatvorenih vrata, sporazumom partijskih elita i bez ikakve javne rasprave, sada bi trebalo staviti van snage, ili „deaktivirati“ na isti način – suspenzijom demokratije, konsenzusom elita i blokiranjem demokratskog procesa. U oba slučaja, međutim, Kosovo je pitanje svih pitanja i opravdanje za kršenje demokratskih principa.

I kao što „kosovski mit“ ima svog mitskog neprijatelja – „Zapad“, ili EU – tako i ovaj izvrnuti kosovski mit ima svog mitskog neprijatelja – Evroazijsku uniju, koja, evo, samo što nije u potpunosti progutala Srbiju i pretvorila je u rusku guberniju. Na izvestan način, priča o svemoćnoj Rusiji koja samo što nije uspostavila punu kontrolu nad Srbijom, prirodno se nadovezuje na priču o Rusiji koja sa lakoćom „hakuje“ američke izbore i stoji iza svih brljotina aktuelnog američkog predsednika. Razlika je samo u tome što je aktuelni američki predsednik u ovoj priči bez ostatka „ruski čovek“, dok se s druge strane, u aktuelnom nelegitimno izabranom srpskom predsedniku, sukobljavaju njegove dve prirode – evropska i ruska, zapadna i istočna – i cela je mudrost u tome da se podrži ona prava. Borba za evropsku dušu Srbije, istovremeno je i borba za dušu samog nelegitimno izabranog predsednika.

S onu stranu mitova, međutim, pitanje Kosova je bilo i ostalo samo jedno, nikako najvažnije, pitanje srpske politike. Ni ovo, niti bilo koje drugo pitanje ne mogu se rešiti povoljno po građane Srbije tako što će se dati podrška uzurpatorskom režimu. Već trideset godina, Kosovo se koristi kao izgovor za učvršćivanje vlasti, obespravljivanje građana, razaranje demokratskih institucija, te prikrivanje pljačke javne imovine i uništavanje javnih dobara, a sada se isto radi sa pričom o (odvratne li fraze) „konačnom rešenju“ ovog pitanja.

Peščanik.net, 01.10.2019.

TEMA – KOSOVO