Nekoliko hiljada Albanaca 10. maja je bučno marširalo centralnim ulicama Skoplja demonstrirajući zbog, kako je isticano, diskriminatorskog odnosa makedonske vlasti prema njima. Skandiralo se „UČK“, „Stop diskriminaciji“, „Etnička Albanija“, „Hoćemo pravdu“, policajaca je bilo skoro koliko i demonstranata, sve je, ipak, na kraju prošlo, kako je i najavljeno, mirno, bez incidenata.

Tako, međutim, nije bilo nekoliko dana pre i posle demonstracija, na makedonsko-kosovskoj granici. U dva navrata makedonska policija je imala „vruć“ susret sa švercerima oružja. U razmeni vatre poginula su četvorica Albanaca, makedonskih i kosovskih građana. Hronično neuralgična tačka, granica na Skopskoj Crnoj Gori, samo nekoliko kilometara od strogog centra Skoplja, ponovo je postala predmet žustre debate o stanju makedonsko-albanskih odnosa.

Ti događaji, reklo bi se, zasenili su i ovih dana pojačanu dilemu makedonske političke i medijske javnosti – hoće li Makedonija narednog meseca konačno od Evropske unije dobiti datum za početak završnih pregovora o učlanjenju ili će je novi grčki ultimatum oko imena države ponovo gurnuti dva-tri koraka unazad.

Raspoloženja su ispomešana. Dok jedni smatraju da se sve što se dešava na makedonskoj političkoj, društvenoj, i naročito međunacionalnoj sceni, ne može posmatrati van konteksta prilično pesimističke debate o evroatlantskim perspektivama države, drugi su uvereni da je spoticanje Makedonije na putu ka Briselu samo alibi za suštinske sporove između te dve nacionalne zajednice i najnoviji „visok napon“ u njihovoj „komunikaciji“. Tako se, posle dužeg razdoblja relativno mirne i podnošljive makedonsko-albanske kohabitacije, pre svega u strukturama koalicione vlasti (Nikola Gruevski – VMRO DPMNE, Ali Ahmeti – DUI), opet dospelo do kritične tačke kada se odnosi između Makedonaca i Albanaca ocenjuju kao alarmantno napeti. Verovatno bi bili još izraženije uznemirujući da nema konstantnog pritiska međunarodnih krugova na domaće političare da obuzdaju svoje zahuktale ambicije, odnosno destrukcije.

Na meti makedonskih i albanskih „kritičara“ i „analitičara“ je, zapravo, suštinski dokument, koji reguliše njihove odnose posle albanske pobune i kratkotrajnog rata sa makedonskom državom 2001. godine, Ohridski sporazum. Devet godina kasnije, u delu makedonskog bloka partija (u vlasti, pre svega) sve glasnije se govori da ovaj dokument nije ispunio očekivanja, da se pokazalo da su ga (ratne) okolnosti nametnule, pa je, prema tome, neostvarljiv, da su zahtevi i ultimatumi makedonskim Albancima preforsirani, previše im se daje, a samim Makedoncima neopravdano mnogo oduzima. Ukratko, prevaziđen je, što znači da mu je potrebna temeljitija revizija.

Kada ga, pak, problematizuju (dovode u pitanje) albanski politički lideri, i oni govore o njegovoj prevaziđenosti, ali uz sasvim drugačiju motivaciju i argumentaciju, ističući, pre svega, svoju neravnopravnu zastupljenost u državnim institucijama i javnim preduzećima, probleme himne, upotrebe jezika, zastave, dakle, nacionalne heraldike. Da bi se, na kraju, stiglo do ključne „dobronamerne sugestije“ da je potrebna nova forma sporazuma, koja bi težište sa lokalne samouprave prebacila na globalni državni nivo. Drugim rečima, revidirati Ohridski dogovor tako da on bude bliži ostvarenju strateškog (u ovoj fazi) cilja makedonskih Albanaca, prekrajanje Makedonije u nekakvu federaciju dva nacionalna entiteta. Sve što se 10. maja čulo na protestnom skupu u centru Skoplja – koji su zvanično organizovale albanske „nevladine organizacije“, a nezvanično političke partije makedonskih Albanaca, koje nisu u koaliciji sa Gruevskim, ali imaju snažan uticaj na albansku populaciju – moglo bi se lako uklopiti u spisak zamerki i zahteva koji Albanci ispostavljaju na račun Ohridskog dogovora.

Najnovije međuetničke tenzije, posebno obostrano „kritičko problematizovanje“ sporazuma, koji je svojevremeno zaustavio rat, neki u Skoplju pripisuju, pre svega, zamoru koji je proizvelo predugo (i jalovo) čekanje makedonskih i albanskih političkih grupacija da se desi ono što su, navodno, svi još poodavno priželjkivali: ulazak u završnicu evroatlantskih integracija. Makedonija je država sa vremenski dugim statusom kandidata za članstvo u EU (punih pet godina), a spor sa susednom Grčkom, kome se, uprkos nekim najavama, još ne nazire kraj, preti da predugo putovanje Makedonije ka Briselu potpuno obezvredi, a samu državu gurne u još dublju političku, ekonomsko-socijalnu i krizu njenog međunarodnog položaja.

Dok je etničkim Makedoncima bilo kudikamo teže, jer bi im pristajanje na besmislene grčke ultimatume obesmislilo i nacionalni identitet, jezik, kulturu i istoriju, etnički Albanci su bili u mnogo komotnijoj poziciji: složili su se sa Makedoncima da je najvažnije da država što pre uđe u NATO i EU, s tim što su se njihovi motivi unekoliko razlikovali od makedonskih. Procenili su da bi evroatlantskim integracijama Makedonije „objedinjavanje svih albanskih nacionalnih prostora“ na Balkanu (posebno u trouglu Albanija, Kosovo, Makedonija) dobilo „novi kvalitet“, što će reći, bilo bi jednostavnije u tzv. „Evropi bez granica“.

Dakle, neki oblik Velike Albanije, njihovog istorijskog cilja, ali uz međunarodnu verifikaciju i legitimizaciju. Pokazali su, doduše, „dozu razumevanja“ za brige i frustracije Makedonaca zbog grčkog podmetanja noge severnom susedu, ali kad je postalo jasno da Makedonija ubrzano gubi tempo u evroatlantskim integracijama, poručili su da je „njihovo strpljenje pri kraju“. Ili će Makedonija pristati na sve ne bi li uskočila u evropski voz ili će se (što se u nekom obliku već isporučuje kao zahtev) tražiti neki drugačiji oblik državnog ustrojstva (federalizacija). Sve učestaliji „nesporazumi“ Alija Ahmetija, lidera partije DUI i vođe albanske pobune 2001, u komunikaciji sa svojim koalicionim partnerom (na vlasti) Nikolom Gruevskim, zapravo su neka vrsta kontrareakcije na evidentan porast makedonskog nacionalizma i homogenizacije zbog grčke destrukcije, posebno kad je reč o tzv. procesu antikvizacije Makedonije, odnosno napuštanja slovenskog i potrage za antičkim poreklom iz vremena Aleksandra Velikog i Filipa Drugog.

Taj oblik de fakto obostrane nacionalne homogenizacije neki ugledni skopski analitičari prepoznaju i kao pokušaj makedonskih i albanskih političkih lidera da pojačavanjem populističkih kampanja brzo steknu dodatne političke poene, što je, u stvari, najpouzdaniji indikator da će se Makedonija, umesto pred šalterima NATO i EU, uskoro naći pred vanrednim parlamentarnim izborima. U tom smislu, obostrano „problematizovanje“ Ohridskog sporazuma jeste svojevrstan manevar ne bi li se ponovnim igranjem na kartu „ugroženosti“ (i makedonske i albanske) nacije, zauzele što bolje (pred)izborne pozicije u podeljenom biračkom telu. Uprkos sve učestalijim upozorenjima iz međunarodnih krugova, a i nekih domaćih analitičara i eksperata, da bi eventualno obaranje Ohridskog sporazuma imalo teške posledice. Makedonija bi ušla u novu etapu međuetničkih konfrontacija, put u EU i NATO bi bio nepopravljivo zaustavljen, a dokazalo bi se i da je svaki demokratski iskorak u izgradnji multietničkog i multikulturnog društva u regionu, pa i šire u Evropi, gubljenje vremena, odnosno neuspešan eksperiment.

Kolumnista skopskog Utrinskog vesnika Erol Rizaov ne bez valjanih razloga i povoda upozorava da i Makedonci i Albanci treba da shvate da je Ohridski dogovor, onakav kakav je danas, zapravo njihova neiskorišćena komparativna prednost. Bar u meri u kojoj su i samo Ohridsko jezero i najveća makedonska reka Vardar.

 
Peščanik.net, 14.05.2010.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply