Uzorak obraćanja narodu bivšeg predsednika, pri čemu ne računam učestalost, koja je stabilno određena brojem dana u godini, sastoji se iz tri dela: 5-7 min usporenog obraćanja najmudrijeg u državi, 12-15 min obraćanja u drugom licu množine sa nabrajanjem grehova i zločina, isprekidano kratkim „nije ni važno“ formulama, i najzad kraće drečanje, do 15 min. U poslednjih nekoliko dana drečanje je postalo duže. Drečanje, koje prepoznajemo kao preovlađujući stil vučimedija, u potpunosti odgovara onome što entiteti u dotičnim medijima zovu sećanje: kulturu sećanja po njima je isti bivši predsednik uveo u Srbiju. Sintagma kultura drečanja podudara se dakle sa realnim stanjem stvari.
Kultura drečanja ovoga puta odnosi se na Generalštab i žalosnu sudbinu blizanačkih zgrada, poklonjenih budzašto čoveku sa pouzdano najgorim ukusom među svetskim moćnicima. Svako sa jačim stomakom to može da proveri na internetu, od njegove kule u Njujorku, do kazina u Atlantik Sitiju i rezidencije u Floridi. Dodajem da sam uživo videla zdanja u Njujorku i Atlantik Sitiju, i da je to mnogo gore nego na slici.
O Generalštabu, za koji me vežu drage uspomene na moju majku i njenu ljubav prema životinjama, već sam pisala. U poslednje vreme moglo se pročitati mnogo stručnih mišljenja o arhitektonskoj vrednosti, o istorijskom značaju sadašnjeg stanja i o povezanim temama. No istinski značaj Generalštaba za Beograđane ključno se oblikovao tek kada je kompleks fatalno ugrožen – tačnije, kao da je već počeo da nestaje iz vidnog polja: svi vide nakaznu skalameriju koja će stajati naspram glavnih upravnih zgrada države. Time je Generalštab dobio građansko pravo i postao deo kolektivne pobunjene svesti. Prekoputa skupštine klonje za ćacije, prekoputa vlade kazino – kopija Tadž Mahala: visoki strani gosti imaće uistinu šta da vide tokom zvanične posete glavnom gradu.
Kultura drečanja iznela je svoje argumente za uništenje Generalštaba, i zvučali su posebno odvratno kad ih je, kao eho, ponovio naizgled kultivisani glavni gradski urbanista. No najvažniji su oni iz drečanja bivšeg predsednika.
– Najam od 99 godina, svega tri do četiri generacije. Toliko je Jugoslavija imala pravo u solunskoj luci, toliko je trajao Hong Kong pod Englezima. To je ogromno mnogo vremena. Kome će i u kakvoj budućnosti, možda srpskoj a možda i ne, biti potrebne Trampove kičerice? Koliko će vremena uopšte služiti, i čemu? Sa optimističkom vizijom države budućnosti, jedino što se može zamisliti je da kompleks sruše dan posle 99 godina. Ako to doživi, naravno.
– Građani će uživati u luksuzu. Kazino i kladionice već su danas izvor ozbiljnih socijalnih problema u Srbiji. Ako je Beograd na vodi pustoš i mrak, okolina kazina biće leglo kriminala. Posebno je pitanje koji će to građani pohrliti u hotele i ostalo – pustite mašti na volju, pokvarite sebi dan…
– Kakav to muzejski prostor može da opstane u takvom ambijentu?
– Koja to budala može da poveruje finansijskom proračunu bivšeg predsednika? To je uvredljivo i za školsku decu nižeg uzrasta.
– Šta još reći o parlamentu koji navrat-nanos izglasava zakon u korist novčanih malverzacija najužeg vrha vlasti, a nije doneo lex specialis o neuporedivo važnijim stvarima u poslednjih godinu dana? Ništa, jedino zamisliti poslanike/ce vladajuće stranke kako kod onih klonja ispred skupštine čekaju autobuse da ih prebace na prvih 48 sati istražnog zatvora.
Generalštab bi mogao biti kap preko ruba čaše, zato što je afera tako providno koruptivna i tako potpuno besmislena. I još je u samom središtu nikad ozbiljnijih pitanja o značenju i smislu građanske savesti, u trenutku kada se bivši predsednik bez senke sumnje ili dvoumljenja kocka sa životima ljudi. Uostalom, povučena je i crvena linija.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
