Prošlje nedelje, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio je analizu doktorske disertacije guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, koju je ona odbranila 2011. godine na Fakultetu za uslužni biznis Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici. CINS je do disertacije došao tek po obavezujućoj odluci poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, jer je do te odluke Univerzitet Educons odbijao da im disertaciju pruži na uvid. Detaljna i argumentovana analiza pokazala je da je gđa Tabaković plagirala značajan deo doktorata, koristeći tuđe reči i ideje bez citata i navođenja izvora, počinivši intelektualni ekvivalent krađe.
Gđa Tabaković je državni službenik plaćen novcem poreskih obveznika. Ona je na zahtevnu funkciju guvernera NBS izabrana, između ostalog, zbog svoje navodne stručnosti, a ključni element te stručnosti bio je i njen doktorat. Tako je, na primer, u pismu kojim je za tu dužnost predložena predsednik Republike nju nazvao „dr Jorgovanka Tabaković“, a ona se tako i potpisala u izjavi kojom je kandidaturu prihvatila. U svojoj propratnoj biografiji navela je kako je diplomirala i magistrirala na Ekonomskom fakultetu u Prištini, te da je doktorsku disertaciju odbranila u maju 2011, ne navodeći pritom ime univerziteta na kome je to učinila jer ga se, možda, onako malko stidela. Kad ćemo već o stidu, ili nedostatku istog, na stručnost gđe Tabaković pozvao se i tada samo magistar i predsednik Narodne skupštine, a ubrzo doktor nad doktorima i ministar baš svih unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, rekavši da „čak ni predstavnici opozicije ne mogu da ospore stručnost Tabakovićeve“. Eto toliko. I u drugim prilikama gđa Tabaković dičila se svojim doktoratom, pa i u jednom TV duelu sa nenadmašnim Palmom (Tabaković: „Ne pravim trafike čoveče, ja sam doktor ekonomije, bavim se monetarnom politikom“. Palma: „Pa doktore jel ste napravili neku ordinaciju?“).
Dok je nekad o svom doktoratu pričala, sada, posle CINS-ovog članka, guvernerka Jorgovanka ćuti. Daleko strašnije od njenog ćutanja je ćutanje onih koji bi u ovakvim slučajevima trebalo da budu najglasniji – navodno nezavisnih, slobodnih i profesionalnih medija. Koliko sam mogao da pretragama utvrdim (i uz izvinjenje ako sam nekoga propustio), vest o CINS-ovoj analizi, koja se nesumjivo bavi pitanjem od opšteg društvenog značaja, tj. o kvalifikacijama nosioca jedne od najvažnijih državnih funkcija čiji su osnovni parametri nezavisnost i stručnost, prenela je šaka medija. Od TV stanica to su učinile samo N1 i RTV (obratite posebnu pažnju na botovske komentare), ali to se nisu usudili ni RTS kao javni servis, ni nekada slobodni B92. Štaviše, B92 je u četvrtak bez trunke ironije preneo autorski tekst gđe Tabaković pod naslovom „Guverner: NBS = poverenje“. Od dnevnih novina CINS-ovu analizu preneo je jedino Danas, uprkos tome što je Beta o tome imala agencijsku vest. Ni uvažena Politika, koja se pre dve godine intenzivno bavila aferom lažnih doktorata, ni manje uvaženi ali čitaniji Blic, ni još čitaniji tabloidi, o doktoratu Tabakovićke nisu smeli ni da zucnu. Ako je dobronamernim evropskim komesarima potreban dokaz o postojanju (auto)cenzure u Srbiji, ova gromoglasna tišina bi valjda trebalo da bude dovoljna.
Ćuti tako Jorgovanka, ćute i zastrašeni mediji. Ali još je poraznija ćutnja i apatija u srpskoj akademskoj zajednici, koja se pokazala potpuno nemoćnom da stane na put nepošteno stečenim doktoratima i devalvaciji svih zvanja i diploma. Ta zajednica donekle se ustalasala i mobilisala posle osporenih doktorata Stefanovića, Jovanovića, Malog i Šapića. Ali danas, dve godine kasnije, glavni akteri te afere ostali su nesankcionisani. Univerzitet Megatrend/„Džon Nezbit“ stavio je tačku na slučaj doktorata ministra Stefanovića, koji je (na stranu primeri plagijata u tom radu) odbranjen pred komisijom od pet članova, od kojih je jedan bio njegov famozni i dubiozni mentor Mića Jovanović, jedan nije bio prisutan, a dvoje su bili stranci (Francuz i Koreanac) koji Stefanovićev rad nisu mogli ni pročitati. U pogledu doktorata Aleksandra Šapića, koji (podsećam) nije „kraduckao“, već je od drugih autora prepisao čitava poglavlja, Univerzitet Union je imenovao tročlanu komisiju. U svojim preliminarnim izveštajima, dvoje članova te komisije našlo je da je Šapić prepisao 73%, odnosno 66% teksta, ali je komisija prestala sa radom pošto je rektor Univerziteta negativno komentarisao rad trećeg člana komisije, koji u svom delu teksta navodno nije našao ništa. U međuvremenu je fakultet na kome je Šapić doktorirao izašao iz okvira Univerziteta Union, što Šapića ne sprečava da sada drsko i lažno tvrdi kako je komisija potvrdila da je njegov doktorat validan.
Niti je situacija na državnim univerzitetima suštinski bolja. Na Beogradskom univerzitetu već dve godine traje birokratski ping pong o tome ko je nadležan, i u kom postupku, da oceni validnost doktorata Siniše Malog – i ništa. A taj doktorat isti je kao Šapićev po besramnom obimu intelektualnog lopovluka – Mali je tako preuzeo celokupan pregled literature i teorijske osnove svog rada o privatizaciji u Srbiji iz jedne disertacije o privatizaciji u Eritreji. Za utvrđivanje ovakvog plagijata ne treba vam ni komisija, ni stručnost u konkretnoj oblasti; potrebne su vam oči i pola sata vremena. Kada bi neka komisija rekla da Mali nije plagirao svoj doktorat, to bi bilo kao kada bi utvrdila da nebo nije plavo, ili da trava nije zelena, ili da je Megatrend Harvard.
Za sve to vreme, i uz časne izuzetke poput profesora Teodorovića, ogromna većina akademske zajednice u Srbiji ćuti, i ćuti, i ćuti. Gleda svoja posla, gleda da se ne zameri i pretvara se da su ovi doktorati izolovani slučajevi a ne vrh ledenog brega – setimo se samo već devet godina nerazrešene kragujevačke afere Indeks. Za to vreme, kako je u svom prvom ekspozeu dobro primetio tadašnji mandatar Aleksandar Vučić, „Srbija je treća u svetu po broju školovanih mladih ljudi koji iz nje zauvek odlaze. Školovani kadar koji ostaje, u velikoj meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom sistemu“. (Da budem sasvim jasan, za obrazovni sunovrat Srbije nije kriva isključivo Srpska napredna stranka, mada mu je ona dodala gas – to je jedan zaista ekumenski proces koji traje više decenija, i na svim nivoima).
A šta bi to srpski akademski građani mogli da urade? Pa mogli bi, barem, da prestanu da ćute. Mogli bi da kažu svojim univerzitetima da neće držati nastavu i ispite dok se sporni doktorati ne razreše. Mogli bi, možda, i da svojim studentima primerom pokažu kako su neke stvari vredne rizika. Ako neće oni, ko će? A ako neće sada, kada će?
Pred akademskim građanima Srbije, kao i pred svim njenim građanima, jasan je izbor. Da li hoćete da vas leče ljudi koji su kupovali ispite na Medicinskom fakultetu, da vam lekove prave oni koji to isto radili na Farmaceutskom fakultetu, da vam puteve, mostove i kuće zidaju ljudi koji su nepošteno stekli saobraćajne, građevinske ili arhitektonske diplome, ili da vam takvi ljudi obrazuju decu? U kakvom društvu želite da živite? U društvu u kome su činjenice i struka stvar objektivnih merila, ili u društvu u kome svaka vlast ili politička struktura sa svojim legijama botova stvara sopstvenu stvarnost? U društvu u kome nosioci javne vlasti moraju da zadovoljavaju barem goli minimum ličnog morala i poštenja, ili u simulovanoj demokratiji u kojoj je svaki građanin zapravo tlačeni, svakodnevno poniženi podanik lokalnih lopova i lažova? Drugim rečima, da li želite da živite u nečemu što zaista vredi zvati društvom, ili da tonete u ovakvom (i sve dubljem, i sve tišem) mulju? Izbor je vaš – ali naravno, ako vam je dobro, onda ništa.
Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Notingemu.
Peščanik.net, 27.12.2016.
Srodni link: CINS – Doktorat Jorgovanke Tabaković
PLAGIJATI
