Četiri trubača fotografisana dok sviraju
Foto: Predrag Trokicić

Može li virus da se dresira, kao što se dresiraju psi, recimo? Utisak je da je Vučić dresirao Koronu. Kada joj Vučić kaže – budi smešna, Korona šeni. Kada joj kaže da bude opasna, Korona podivlja. Onda joj on kaže, smiri se, i ona se smiri. Onda je pusti s lanca i kaže – sada besni. I Korona besni. Što se žitelja Srbije, pak, tiče, oni ne traže dresuru, pokorni su kao ovce. Vučić kaže – policijski čas, i svi sedimo po kućama. Vučić kaže, opasnost prošla, i svi izađemo na sunce. Onda on kaže, opasnost se vratila i svi podignemo maske na lice.

Sa dresiranom Koronom i pokornim podanicima, nije teško biti – Vučić. Recimo, raspišete izbore, birači vas bojkotuju, vi izbore pokradete, ali pustite Koronu na birače u bojkotu i zabranite im okupljanje. Kako se poziva na ulične demonstracije pod Koronom? Ako ljude pozovete na ulicu, ispašće da ne marite za njihovo zdravlje. Ako ih ne pozovete, ispada kao da se mirite sa hirovitim autokratom. Nema dobrog rešenja, tako izgleda. Međutim, kada Vučić pozove na stadion ili na izbore, to kao da nije opasno ni za čije zdravlje, jer on istovremeno kontroliše i Koronu.

Naravno, ne kontroliše Vučić Koronu, on kontroliše takozvane stručnjake. Oni šene kako im on kaže. Ima li stručnjaka u opoziciji? Da li u ovom trenutku u bilo kojoj opozicionoj stranci postoji ijedan lekar koji može nešto da kaže o zarazi? Ako ne u opozicionoj stranci, ima li u Srbiji lekara koji je lojalan svojoj struci, pa je stoga opoziciono nastrojen spram prevarnog režima i korumpiranih stručnjaka? Dobro, ostavimo lekare na miru, znamo da im nije lako. Ima li u Srbiji tužioca lojalnog pravu, koji bi, kako je to objasnila Sofija Mandić, s dobrim razlozima podigao optužnicu protiv lekara iz kriznog štaba koji su lagali?

Dobro, pustimo i tužioce na miru, oni su nam odavno stavili do znanja da od njih više ništa ne treba da očekujemo: oni su se predali autokrati, stavili se u njegovu službu, kao uostalom i lekari. Ako ne računamo na lekare i tužioce, ima li nekoga na Univerzitetu, ko ih je školovao i ko bi sad podigao glas da ih opomene da ih nije tome učio? Nema, znamo. Odavno na Univerzitetu niko ne podiže glas, izuzev kada autokratu treba zamoliti za šaku dinara. Dobro, ne baš niko. Ima pojedinaca, ali visoka prosvetna struka, kao struka, zamukla je u svojim institucijama.

Da li smo iznenađeni mukom? Da li nas je začudila nova pretnja vanrednim stanjem i policijskim časom? Ne, i ponovo ne. Sve smo to znali i očekivali smo, ne samo zato što smo već iskusili, nego smo i čitali o tome. Recimo, kod Vojina Dimitrijevića, u njegovoj knjizi Strahovlada. Tamo gde kod Dimitrijevića u tekstu stoji sila države, čitalac mirno može da čita Korona. Korona bi bila nešto sasvim drugo u Srbiji da nema Vučića i njegove strahovlade, to jest da ima lekara (tužilaca…) odanih svojoj struci a ne Vučiću. Neka čitalac pogleda Dimitrijevićevu knjigu: sve on to već zna, ali Dimitrijević je to što znamo fino poređao i objasnio.

Recimo, pita se Dimitrijević, kako je moguće da se ljudi mire sa poretkom u kome će, znaju to pouzdano, pre ili kasnije izgubiti glavu. I odgovara – uzdaju se u ono „kasnije“. U strahovladama, svaki novi dan je kao poklon. Režim koji skida glave u toj naopakoj vizuri postaje milosrdan jer je pogubljenje odložio za sledeći dan. Za tu milost odloženog gubitka života, ljudi su bili spremni da se odreknu svake časti i ljudskosti – ne da bi preživeli, nego da bi poživeli još jedan dan. Taj stav prema životu (i smrti) svojstven je bio i logorašima. Dobro ga je opisao, recimo, Imre Kertész, u romanu koji je Aleksandar Tišma preveo pod naslovom Besudbinstvo. Ima ga jasno artikulisanog i u prozi Prima Levija.

Život pod strahovladom, život je u logoru. Giorgio Agamben je o tome pisao jasno i ubedljivo. Slično Agambenu, a pre njega, pisao je dakle i Vojin Dimitrijević.

Hoću li ja to da kažem da je Vučić od Srbije napravio logor u kome žiteljima/logorašima radi šta god mu padne na pamet? A dresirana Korona mu služi samo kao izgovor za to. Bilo bi to preterano poređenje, ali ne i sasvim lišeno smisla. Ako baš i nije reč o životu i smrti, svakako je reč o elementarnoj slobodi. Dok su se logoraši i podanici totalitarnih režima nadali de će dočekati živi novi dan, mi se odnedavno nadamo da ćemo taj dan dočekati – slobodni. Nije mala razlika, ali nije ni suštinska.

Peščanik.net, 27.06.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)