Generalni sekretar NATO, Jap de Hop Šefer, bio je neprijatno iznenađen što su Makedonci odbili njegovu ponudu da hitno doputuje u Skoplje, objasni “suštinu” bukureštanske odluke da se Makedoniji uskrati poziv za članstvo i umiri javnost da se time praktično “ništa strašno nije desilo”. Šok i atmosfera potpunog razočarenja što je zbog grčkog veta Makedonija na duži rok ispala iz voza evroatlantskih integracija, ali i ponižavajući tretman prema makedonskim zvaničnicima na samitu NATO, bili su glavni razlozi što je “Šefer (za sada) nepoželjan.”

Ovaj potez bio je jasan signal da su stvari oko Makedonije krenule nizbrdo. Desio se najgori scenario: Makedonija se osetila kažnjenom i žrtvom zato što je bila spremna na kompromis, ali nije htela da prihvati najekstremnije grčke ucene oko naziva države, pa sada mora da ispašta. Naročito se osetila tako zbog utiska vodećih evropskih zvaničnika da je najvećim delom ona sama kriva što se nije našla u društvu sa Hrvatskom i Albanijom. I prve posledice su je već sustigle: država je u stanju apsolutne rezignacije, komunikacija sa Briselom (privremeno?) prekinuta, a kruna svih nevolja je što je i makedonska politička garnitura odgovorila najgorom mogućom odlukom, samoraspuštanjem parlamenta i padom vlade Nikole Gruevskog.

Dok je američki predsednik Buš, koji se svojski trudio da i Makedonija bude pozvana, ovih dana preko svojih posrednika insistirao da se pregovori sa Grčkom odmah nastave i za nekoliko nedelja završe i Makedonija uđe u NATO, a Havijer Solana apelovao da se odluke donose “hladne glave”, usledio je hladan tuš iz Skoplja. Ukratko, Makedonija je učinila ono što je ponajviše priželjkivala sama Grčka, a Evropa je posle bukureštanskog fijaska dobila još jedno balkansko krizno žarište. Makedonija, koja je godinama važila kao uzor, oaza miroljubive politike i uspostavljanja mostova sa susedima, odjednom postaje teren za jačanje najekstremnijih nacionalističkih snaga Makedonaca i Albanaca, mesto aktiviranja snažnog antizapadnog raspoloženja i svih ideoloških i nacionalnih sporova između samih makedonskih partija i političara i između njih i albanskih lidera. Opšti konsenzus oko prijema u NATO i EU srušio se k`o kula od karata.

Makedoniji sada predstoji razdoblje izrazite nestabilnosti, u kojem neki komentatori prepoznaju pogodno tle za obnavljanje starih balkanskih antagonističkih “ideja” o podeli njene teritorije.

Još u Bukureštu se mogao primetiti svojevrstan apsurd. Osim Buša, koji je stao na stranu Skoplja, uz rizik da mu Grčka svojim tvrdim stavom i vetom odalami šamarčinu, svim evropskim zvaničnicima su grčki motivi (i veto) bili važniji od mogućih, sada već vidljivih, reperkusija po balkansku stabilnost. U isto vreme, ti isti političari su se naprosto utrkivali ko će više i srdačnije podeliti komplimente Srbiji, poručiti joj da su joj vrata NATO otvorena, ako Koštunica i Tadić makar suspenduju odluku o “vojnoj neutralnosti” Srbije. Zbog Kosova, a i straha da bi Srbijom posle 11.maja ponovo mogle da zagospodare političke snage Miloševićevog režima, pojačane partijom Vojislava Koštunice, nastavljena je politika dvostrukih aršina.

S jedne strane, čak pomalo snishodljivo, Srbiji se i bez Mladića u Hagu i sa svakodnevnim konfrontacijama sa Evropom i SAD, nudi (doduše, nezvanično) da 28.aprila potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, nagrađuje se država koja je svima priredila jednoipodecenijski košmar i u kojoj je upravo u toku zaglušujuća antizapadna kampanja. S druge strane, kažnjava se jedna mala balkanska država, koja je bila jako kooperativna sa NATO u vreme bombardovanja Srbije, koja je primila na stotine hiljada albanskih izbeglica i prognanika sa Kosova i koja se trudila da uspostavi mostove sa svim svojim susedima. To je valjda i bio glavni motiv komentatora na jednom beogradskom popularnom blogu da se zapita – zna li Evropa uopšte šta radi i da li je svesna da svojim potezima ohrabruje logiku da se zločin, u krajnjoj liniji, isplati.

Nikoga u Bukureštu, osim upornog Slovenca Jelka Kacina, koji nije krio svoju ogorčenost što Evropa tako lakonski žrtvuje Makedoniju, po svemu sudeći nije zanimalo zašto se Grčkoj, izrazito kleronacionalističkoj državi, koja ima sporove sa svim susedima (Bugarskom, Turskom, Albanijom i Makedonijom), koja sebe smatra ekskluzivnim vlasnikom i tumačem helenske civilizacije i kulture, toleriše otvorena destrukcija. Pored ostalog, da pod plaštom evropskih standarda ona ne priznaje da na njenoj teritriji, osim Grka, žive i pripadnici drugih nacionalnosti. Ujedno, dozvoljava joj se da stalnom pretnjom vetom “kumuje” nazive, određuje nacionalnost, jezik i istoriju drugima. Svojom iracionalnom opsesijom da je ustavno ime susedne države “njeno istorijsko nasleđe”, Grčka je dugotrajni spor sa Makedonijom uzdigla na nivo opštenacionalnog (grčkog) prioriteta, ali i dovela do tačke kada će biti još teže, možda i nemoguće ga rešiti. Grčki trijumf u Bukureštu dao joj je novi impuls da zauzme još tvrđi stav i pripreti “Skoplju” da će – ne pristane li na ucenu da joj Atina odredi ime – vetom zaustaviti svaki dalji makedonski napredak ka EU – od viznog režima, preko određivanja datuma za početak pregovora, do samog prijema.

I da apsurd bude kompletan, Grčka je u međuvremenu dobila još jedan neočekivani “dar”. Padom makedonske vlade dalji pregovori o nazivu (iako su oni u nadležnosti šefa države Crvenkovskog) postaju potpuno neizvesni, a, po mnogo čemu, i besmisleni. Intenziviranje političkog konflikta unutar makedonskog prostora, pak, daje joj dodatnu argument za staru tvrdnju kako je “skopska država” veštačka, neozbiljna i neodrživa komunistička tvorevina. Zato iz Atina stiže, pomalo “blagonaklona”, a mnogo više podrugljiva poruka “da će sve biti dobro ako se Skoplje odrekne teritorijalnih pretenzija prema Grčkoj (kao da su makedonske horde već krenule u osvajanje Soluna), drugim rečima, ako ona zaboravi svoje ime, nacionalni identitet, jezik, istoriju. Mogu biti Sloveni, Vardarci, Skopljanci, ali Makedonci nikako.

Nesposobnost evropske birokratije da se suoči sa bilo kakvom kriznom situacijom, pa i da obuzda grčku nacionalističku osionost i bahatost (mnogi misle da je Grčka, zapravo, ruski Trojanski konj u redovima NATO i EU), ojačala je njen trijumfalistički (ucenjivački) nastup i potencijal i učinila da Makedonija ostane lak plen i moneta za potkusuruvanje. Biće, naravno, jako zanimljivo posmatrati kako će se “stara dama” ponašati ako se Makedonija u međuvremenu, voljom drugih, vrati na pozicije “balkanskog bureta baruta” ili “jabuke razdora.”

Čak i ako to nije planirala i priželjkivala, vrhuška NATO podgrejala je stare balkanske antagonizme, vratila na scenu retoriku i ideje iz vremena balkanskih ratova s početka prošlog stoleća, kada su upravo Bugarska, Grčka i Srbija rasparčavali ovu teritoriju nakon raspada turske imperije. Iz Bugarske već stižu “dobronamerne poruke” Skoplju “da povede računa o istorijskim realnostima i činjenicama”, pre svega da su “Makedonci cvet bugarske nacije, a njihov jezik bugarski dijalekat”, Grčka ne priznaje ni ime, ni nacionalnost, ni jezik, ni državu, ni crkvu, Srbija je jako nezadovoljna što Makedonija pregovara sa Hašimom Tačijem oko demarkacione linije, što nagoveštava da bi nezavisno Kosovo uskoro moglo biti priznato, a srpska nacionalistička matrica ne odstupa od velikodržavne opsesije da je Vardarska Makedonija njeno (ratno) vlasništvo – “Stara Srbija” Dušanovog carstva. Hronični srpsko-makedonski crkveni spor u tom kontekstu je samo epizoda, čiji se rasplet ni ne nazire.

Sada se tom “horu” priključuje i albanski politički korpus, ohrabren prijemom Albanije u NATO, proglašenjem nezavisnog Kosova i činjenicom da u svakom trenutku baš oni mogu da parališu makedonsku državu. Tu velika zasluga pripada i makedonskom premijeru, Nikoli Gruevskom (VMRO-DPMNE), koji je uprkos upozorenjima iz Brisela i Vašingtona i molbama šefa države Branka Crvenkovskog (SDSM), oberučke prihvatio incijativu lidera dve najjače albanske partije (DPA i DUI) Menduha Tačija i Ali Ahmetija, da se ide na vanredne izbore. Ugledni makedonski komentator, Erol Rizaov (Utrinski vesnik), smatra da je Gruevski povukao najgori mogući potez računajući da mu je rejting posle Bukurešta toliko narastao da će u junu, uz pomoć albanskih partnera, dobiti još jedan mandat i postati apsolutni gospodar Makedonije. Na pravom dobitku će, u stvari, biti samo Ahmeti (jedan od albanskih vođa kratkog makedonsko-albanskog rata s početka ovog veka), jer se u postojećoj konstelaciji snaga Makedonija ubrzano kreće ka krajnjem albanskom cilju – podeli teritorije. Rizaov pad vlade smatra antidržavnim aktom: nije, naime, nikakva tajna da je makedonskim Albancima stalo do daljih zaoštravanja sporova unutar makedonskog nacionalnog bloka, stvaranja konfuzije u kojoj neće biti veliki problem da sadašnja prikrivena federalizacija Makedonije postane i zvanična. Ima i daljih opcija, ali – o tom potom.

U Skoplju se posle ove samobilačke odluke o samoraspuštanju parlamenta pomalo sarkastično komentariše da je ona naručena iz – Grčke. Izbori će neminovno pojačati tenzije i konfuziju, udaljiti još više Makedoniju od evroatlantskih integracija. Strahuje se i od radikalizacije i ponovnog “dramatičnog prebrojavanja izdajnika i patriota, onih kroz čije vene teče krv puna ponižavajućih slovenskih gena i onih kroz čije vene struji uzvišena krv Aleksandra Makedonskog.”

Previše za jednu malu i siromašnu državu, zar ne? Naročito ako prevlada utisak da Makedonija “i pored brojnih prijatelja zapravo nema nijednog saveznika”. A da joj je Evropa u tom lancu, po svemu sudeći, najslabija karika.

 
Peščanik.net, 13.04.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply