Skopje, foto: Peščanik

Skopje, foto: Peščanik

Makedonija je Vučićeva fiksacija. Kako inače objasniti višemesečno neprekidno zatezanje odnosa sa južnim susedom koji su, evo, dovedeni do pucanja. Ne onog, naravno, iz vatrenog oružja iako bi sad Vučić sigurno voleo da poput Slobe može da kaže „mada ni takva nisu isključena“, ali Srbiji je sad preostalo još samo manje ili više žestoko prepucavanje preko plota.

Prve čarke su, da podsetimo, počele u martu, kada je Vučić tokom predizborne kampanje rekao da neće dozvoliti da se u Srbiji ponovi „ukrajinski ili makedonski scenario“, što je bila neskrivena asocijacija na (preteći – u slučaju Makedonije) raspad ovih zemalja. Zatim se sukob nastavio kroz (in)direktnu podršku Srbije sad već bivšoj makedonskoj vlasti u danima kada je ona odbijala da prizna rezultate izbora. Kulminacija te „politike“ bilo je učešće jednog srpskog bezbednjaka, pardon diplomate, u nasilnom ulasku pristalica tadašnjeg premijera Gruevskog i predsednika Ivanova (koje je, uzgred, podržavao i Putin) u makedonski parlament.

Otud se, kada je ovih dana Srbija iz Skoplja (privremeno) u Beograd „na konsultacije“ pozvala svoje kompletno diplomatsko predstavništvo, u prvi mah javila pomisao da je reč o nekoj vrsti revandikacije za tu aprilsku „crnorukašku“ bruku. Ipak, za diplomatske standarde, ovo je (ah te asocijacije) desetostruko jača vatra. Zapravo – dosad je u diplomatskoj praksi to nezabeležena stvar. Dešavalo se, naravno, da „na konsultacije“ bude pozvan ambasador, dešavalo se i da – u slučaju (pred)ratnog stanja – ambasada bude zatvorena, ali da praktično bude povučena čitava ambasada, do zadnjeg čoveka, uključujući i domara, to se, kažu poznavaoci, nikada ranije nije desilo.

Naravno, odmah se postavlja pitanje šta je mogao biti razlog za jedan tako grub, bukvalno neviđeni spoljnopolitički potez. Sam predsednik Vučić je tim povodom izjavio da je od nadležnih obaveštajnih službi „dobijeno dovoljno dokaza o veoma ofanzivnom delovanju protiv organa i institucija Srbije“. O tome u čemu se to „ofanzivno delovanje“ sadrži – ni slova. Ako su dokazi zbilja tako jaki, nameće se logično rezonovanje: zašto nisu saopšteni? Vučićeve reči „mnogo je spekulacija i mislim da će u narednih 10 dana sve biti mnogo jasnije“, koje je trebalo da smire javnost, samo su mogle da pojačaju zbunjenost. Ako je, s jedne strane, „mnogo spekulacija“, a sa druge postoji „dovoljno dokaza“, zar upravo to nije nalagalo da se argumenti saopšte odmah i tako situacija razjasni, a ne da se čeka još 10 dana? Koji, sudeći po otkrivanju fantoma iz Savamale mogu da se lako produže na 10 godina. Pogotovo sad kada je, kako glase najnovije vesti, makedonsko ministarstvo spoljnih poslova demantovalo da je tamošnja „vlada prisluškivala srpske institucije i zvaničnike“.

Manje ili veće obaveštajne igre igraju se oduvek, o čemu uostalom svedoči i Dačićeva poruka Makedoncima: „mi sve znamo“. Kako znamo ako i „mi“ ne špijuniramo? Ali, naravno, poznato je kako se i na kom nivou takve stvari rešavaju. Da se nešto drugo, i krupnije, iza brda valja ukazuje i to što se u ovu priču ubacuje prijem Kosova u Unesko. Ako Makedonija odluči da glasa „za“ – izjavio je naš vicepremijer i ministar inostranih poslova – Srbija može da promeni svoj stav o imenu Makedonije. Čak i da jeste tako – a prema vestima pojedinih makedonskih medija (što, dakle, tek treba da bude potvrđeno) premijer Zaev je promenio svoj raniji „neutralni“ stav i sad najavljuje da će Makedonija glasati kao i većina članica Evropske unije – sasvim je izvesno da ovo „treniranje strogoće“ neće imati nikakvog efekta. Bar ne onakvog kakvog bi Srbija želela da ima.

I to, na kraju, upućuje na zaključak da je ovo pokazivanje patriotskih mišića namenjeno pre svega za unutrašnju upotrebu. Mnoga obećanja, posebno ona o Srbiji kao ekonomskom lideru u regionu, padaju u vodu, a izuzetno važni beogradski (i sa njima verovatno i republički) izbori se bliže. Pa je Vučić, izgleda, rešio da se mane i titule glavnog faktora stabilnosti na Balkanu, te da reaktivira poznatu Miloševićevu maksimu, samo malo prilagođenu novoj stvarnosti, to jest kao: ako ne umemo da radimo, makar umemo da se svađamo.

Peščanik.net, 23.08.2017.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 5

Dejan Ilić – Makedonski scenario, novi nastavci

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 3

Dejan Ilić – Ko ponižava Srbiju

Dejan Ilić – Još malo o makedonskom scenariju

Mijat Lakićević – Makedonski scenario 2

Mijat Lakićević – Makedonski scenario

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.