5. tribina (ukupno 24-a) u drugom ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 31.10.2019. pod naslovom „Čas anatomije: Mapiranje savremene destrukcije Beograda“. Govore Branislav Dimitrijević (Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti), arhitektica Ksenija Radovanović, Dušan Čavić i Dušan Šaponja (Inicijativa građana #NeDamKej); moderator Nenad Makuljević (Filozofski fakultet UB). Integralni snimak

Nenad Makuljević: Oni su ti koji zagađuju, oni su ti koji ometaju prevoz, oni su ti koji grade i ruše širom ovog grada. Vidimo da se popločavanje Trga predstavlja otprilike kao zidanje piramide. To je neverovatan graditeljski poduhvat, koji se nikako ne završava. U najavi je podizanje različitih novih skulptura. Stiže skulptura Stefana Nemanje, negde iz Rusije. U isto vreme, vidimo neverovatnu zapuštenost u različitim delovima grada. Savski kej je jedan od primera, Zemunski kej je drugi primer. Ko šeta Zemunskim kejom, može da vidi da je započeta nezakonita izgradnja luke. Gardoš je i dalje razvaljen.

Neposredno pred ovu tribinu, tražio sam knjigu jednog, sad poznatog autora o Beogradu. Pogledao sam knjigu i iznenadio se. Nikad ne bi rekao čovek šta može da vidi u toj knjizi Gorana Vesića. Ovo su podaci koje je on napisao: na primer, da je trenutno u toku obnova Đumrukane na Savi, na predlog Nikole Selakovića. Tako tamo piše. Da će biti spomenici uglednim profesorima na Studentskom trgu, na predlog Milovana Vitezovića. Da je u liniji revolucionara, od Ajfela do Gorana Vesića, uvek bio trnovit put. Neverovatne su to stvari, ali je dobro da sve to tu piše jer će za buduće istraživače knjiga biti izvor gde se tačno vidi kako to ide, da možemo da ucrtamo barem neke tačke na toj mapi grada i shvatimo šta se dešava.

Branislav Dimitrijević: Imamo situaciju poslednjih nekoliko godina, ne samo u Srbiji, nego i u mnogim drugim autoritarnim zemljama u Evropi, od kojih su neke i članice EU – kao što je recimo slučaj u Hrvatskoj i u Mađarskoj – koju odlikuje hiperprodukcija spomeničke plastike. U Hrvatskoj je, od osamostaljivanja, ukupno izrađeno 33 spomenika Franji Tuđmanu; ovaj podatak je od pre par godina, sad ih možda ima i više. S obzirom da ovo vreme uvek poredimo s onim vremenom, za koje su nam rekli da je bilo totalitarno i autoritarno, reći ćemo da, za razliku od tih 33 spomenika Franji Tuđmanu, niti u centru Zagreba, niti u centru Beograda, niti u centru Ljubljane nikad nije bio nijedan spomenik Josipu Brozu Titu.

Danas je lako praviti skulpture; postoje tehnologije koje mogu da simuliraju tradicionalnu formu i to se u mnogo čemu koristi. To čini prvu karakteristiku ove spomeničke skulpture, a o kojoj ću najmanje govoriti, koja spada u domen koruptivnosti. Nema nikakve sumnje da se koristi to što je proizvodnja takve vrste plastike relativno jeftina u odnosu na novac koji se u to ulaže. Druga karakteristika – da pođem od nekih osnovnih – svakako je ta autoritarnost, u smislu donošenja odluka o tome koji će se spomenik i gde podići. Ta autoritarnost je sada transparentna, potpuno otvorena. Mi vrlo dobro znamo da spomenik Vudrou Vilsonu, američkom predsedniku, predstavlja inicijativu Aleksandra Vučića. Mi znamo da je Aleksandar Vučić čak rekao da mu se neke zgrade u centru grada ne sviđaju, da ih treba srušiti – možda će i to da se desi. Sećam se kad je pre nekoliko godina prvi put imao te estetske izlive, rekao je da je zgrada Generalštaba ružna – Dobrovićeva čuvena zgrada – i da nema veze što je NATO srušio. Čak mislim da je NATO avijacija obavila neku vrstu raščišćavanja terena za ovu vrstu izgradnje. Na tim mestima gde je bilo bombardovanje upravo se gradi. Tu gde je bio savezni SUP sad se zidaju neki ogromni soliteri… Skylimit! Sky is the limit.

Autoritarnost se ne postiže samo bronzanim i kamenim spomenicima, nego i tim velikim bilbordima kao što je onaj koji ste sigurno videli na gradi Generalštaba, sa citatom Živojina Mišića i jednom jako atraktivnom mladom potporučnicom koja tu treba da služi kao neka vrsta reklame za takozvanu namensku industriju. Imate milion tih primera, gde mi ne znamo ko donosi doluke, na koji način se one donose i zašto se donose. Kolega Makuljević je napisao nekoliko odličnih tekstova na Peščaniku upravo o tome, između ostalog i o spomeniku Stefanu Nemanji, gde on postavlja upravo to pitanje: zbog čega se podiže spomenik Stefanu Nemanji? Zašto je baš on izabran kao ta ličnost?

Naravno, odgovor na to pitanje bi mogao da bude vrlo jednostavan i banalan: pre svega zato što se predsednik Aleksandar Vučić želi poistovetiti s nekim ko se doživljava kao osnivač prve srpske države. To, naravno, istorijski nije tačno i da sam nacionalista, ja bih se pobunio, pošto je poznato da ipak kod Konstantina Porfirogenita piše da je to bio župan Vlastimir. Bili su i neki u XIX veku za koje se može reći da su možda ti prvi koji su osnovali kakvu-takvu državu. Znači, čak i te stvari nisu sasvim tačne, a da ne govorim o ikonografiji koju je i kolega Makuljević dobro opisao, koja zaista nema nikakve veze s nečim što bi možda mogao da bude tradicionalni okvir spomenika. Ali namera je jednostavna: vođa hoće da se poistoveti sa Stefanom Nemanjom.

Treća karakteristika na kojoj bih se malo duže zadržao, jer mi je posebno interesantna, jeste neka vrsta kolonijalnog ili autokolonijalnog momenta u izgradnji spomenika u Beogradu. Uz svo nacionalno busanje iz kojeg je ispala ova sadašnja politička garnitura, mi trenutno imamo situaciju da kada se neka strana država pojavi u Beogradu sa kešom i idejom da se podigne neki spomenik, njima se izlazi u susret. To su te reči, najčešće, „izašli smo im u susret“. Naravno, kao i mnogi drugi fenomeni koje ovde opisujemo, i ovaj je počeo za prethodnoga vakta. Jezgro onoga što će eksplodirati danas, imali smo u prethodnom režimu. Primer je onaj čuveni spomenik Gajdaru Alijevu, koji je zapravo prvi spomenik jednom totalitarnom vođi u Beogradu. Mislim da u Beogradu nikada nije postojao spomenik totalitarnom vođi, upravo zato što čak ni Tito, koji je za neke – za mene nije, ali za neke je bio totalitarni vođa – čak ni on nije imao spomenik u centru grada. Tako vi sad imate Alijeva na ulazu u Tašmajdanski park, pored spomenika Miloradu Paviću, jednom svakako zaslužnom književniku. Opet, kako god ko mislio i kakvi god bili ukusi oko njegove literature. Njih dvojica vas uvode u Tašmajdanski park zašto što je država Azerbejdžan, odnosno sin Gajdara Alijeva, koji je aktuelni predsednik te države, odrešio kesu i doneo taj projekat, i ovi su rekli, naravno, može.

Nije to jedini, usamljeni primer. Rusija je najaktivnija: imate spomenik caru Nikolaju, za koji se isto ne zna iz kog razloga je podignut usred centra grada, s pogledom na Skupštinu. U krajnjoj liniji, i spomenik Stefanu Nemanji je očigledno ruska inicijativa. Oko tog spomenika upravo postoji vrlo jasna dokumentacija gde se vidi da je jedan od članova žirija, Miodrag Živković, jedan od veoma poznatih skulptora iz socijalističkog doba, autor nekih od čuvenih spomenika kao što je onaj na Tjentištu, Kadinjači i tako dalje – on je, dakle, izašao iz te komisije kad se ispostavilo da je ona sastavljena od devet članova od kojih su pet političari, a četvoro su ljudi navodno iz struke, koji su naravno bili preglasani. Selaković je vodio komisiju, u ime ruskog interesa. Zato ja kažem da je to kolonijalni model – mi sad imamo tu garnituru koja u ime stranog interesa donosi određene odluke. Mađarski interes je takođe prisutan, dobili smo Sibinjanin Janka. Mađarska je vrlo aktivna pa imate primere bukvalno u svakom selu u Slovačkoj u koje je nekad neki Mađar ušao ili, ne daj bože, umro, tu je mađarska država platila izgradnju spomenika.

Spomenik Sibinjanin Janku na Zemunskom keju me dovodi do četvrte karakteristike – izuzetno loš kvalitet spomeničke plastike, u čemu prednjači spomenik Sibinjanin Janku, što već ide u domen komedije i komičnog. Konačno, peta i možda glavna karakteristika jeste da ne postoji apsolutno nikakva svest, nikakva želja i nikakva potreba da se način razumevanja uloge spomenika u javnom prostoru, ili uopšte onoga što zovemo umetnost javnog prostora, oslobodi logike totema. Trenutno postoji jedan jedini oblik spomeničke skulpture – a to je forma totema. To je erektivni, falusoidni oblik koji predstavlja neku važnu ličnost, u 99% slučajeva to je muškarac koji treba simbolički nešto da predstavi. Inače, spomenik Stefanu Nemanji će biti visok 28 metara. Razmišljao sam koji je najveći figuralni spomenik u Srbiji u ovom trenutku i najverovatnije je to spomenik Stjepanu Filipoviću Vojina Bakića koji se nalazi iznad Valjeva, na brdu gde njegova veličina ima itekakvog smisla. Sad, zamislite da usred centra grada imate nešto visoko 28 metara.

Ksenija Radovanović: Sada je već potpuno očigledno da se grad, odnosno delovi grada posmatraju kao izvor zarade, izdvajaju se od ostatka grada. Praktično, njima se trguje kao robom koja je za investitore vrlo konkretan izvor zarade. Tu se svaki kvadratni ili kubni metar premerava, zna se njegova vrednost, dok je za vlast tradicionalno svaki taj komadić u stvari izvor kratkotrajne zarade, skok u budžetu koji može fino da se podvuče na kraju godine i da se prikaže da smo negde napredovali. Institucije koje bi trebalo da daju kontekst svakom tom parčencetu zemljišta, u smislu prošlosti i njegove vrednosti za budućnost našeg grada, sada su svedene na puke izvršitelje ekonomskih interesa jedne vladajuće elite u sprezi sa privatnim kapitalom.

Možemo da pratimo razvoj tih događaja od prvih talasa privatizacije. Kad su se one istrošile, usledio je Beograd na vodi. Tu je upregnut čitav državni aparat, jer nije postojao drugi način da se to otme, da jedan od najvrednijih delova obale Beograda postane privatno vlasništvo. Ne samo da je pronađen novi model privatizacije javnog prostora, već se tu ispituju i novi modeli upravljanja javnim zemljištem. Čavić se nedavno uverio da na Sava promenadi, kako se to sada brendirano naziva, privatno obezbeđenje kontroliše pristup tom području. U tom konkretnom slučaju, Čavić je prisustvovao situaciji u kojoj privatno obezbeđenje ne dopušta izbeglicama da tu borave. Ranije se dešavalo da su sa tog prostora bili isterani novinari, da su im oduzimane kamere. Ako danas želite da tamo organizujete neki javni događaj sačekaće vas informacija da, osim gradskim institucijama, za dozvolu organizacije javnog događaja na Savskom keju morate da se obratite i privatnoj firmi Beograd na vodi d.o.o.

Nešto što neposredno pogađa veći broj građana jeste popunjavanje svake zelene površine u novobeogradskim blokovima novom izgradnjom. To je takođe jedan vid privatizacije prostora: kako se planovi trenutno razvijaju, u sistemu zapravo ne postoji mehanizam koji bi obezbedio poštovanje javnog interesa. Na primer, na nekom području može da se digne stambeni objekat, ali mora da se doda škola, vrtić, dom zdravlja. Zapravo nije uspostavljen mehanizam kojim ta nova izgradnja kvadrata može da bude uslovljena izgradnjom one infrastrukture koja treba taj novi život da podrži. Sada se dešava da se tu gomilaju novi kvadrati, a da nam je svima sve teže da živimo u tim blokovima, uključujući i nove stanare.

Ne postoji sto za kojim sede i donosioci odluka i institucije, stručna lica, građani i investitori, gde bismo mogli da razgovaramo o tome kako da uskladimo te interese. To sada više liči na švedski sto, gde investitor dođe, pokupi šta mu treba, institucije se polome da mu omoguće sve. Sistem planiranja grada ne svodi se samo na to ko poseduje zemljište, šta će na njemu biti izgrađeno. Činjenica je da kad se zaglavimo u prevozu, to nije samo zato što možda rukovodstvo GSP-a nema baš dobre poslovne sposobnosti, to je i zbog toga što ne postoji infrastruktura koja može da podrži tako veliku izgradnju. Blokovi se sve više popunjavaju zgradama, novim kvadratima, a ne šire se putevi, ne dodaju se novi. Grad je rešio da, na primer, prvu liniju metroa, koja je trebalo da opsluži visokofrekventan pravac od Zemuna do Ustaničke, zameni nekom linijom koja u ovom trenutku treba ide od Makiša do Ade Huje. Tu su sada prazne livade, ali će u nekoj fazi postati polja za ispunjavanje privatnih interesa. Do tada ćemo mi čekati zaglavljeni u prevozu.

Zaglavljeni smo i zbog toga što se brišu biciklističke staze, grade se garaže u samom centru grada. Nedavno je potpisana koncesija sa Kinezima za izgradnju garaža, u tom paketu je i Studentski trg, garaža ispod Trga Republike, u Fruškogorskoj – što je uličica pored spomenika nesvrstanih, pored Brankovog mosta – i u Vlajkovićevoj ulici. Dovođenje novih automobila u centar grada, a da se ne ukidaju parking mesta na površini, takođe samo povećava taj problem i zapravo su to isti razlozi zbog kojih ne možemo da dišemo ovih dana.

Kada se donosi neki planski dokument, postoje samo dva trenutka kada građani mogu u njemu da učestvuju. To je rani javni uvid, gde bi trebalo da se razgovara u nekim opštim crtama. To je jednostrani proces: vi napišete nešto, niko ne mora da vam odgovori. Ne postoji mesto gde se o tome razgovara, i to je to. U kasnijoj fazi postoji javni uvid, koji traje 30 dana. Obe stvari se oglašavaju na sajtu beograd.rs – ne znam koliko je ljudi ikad otišlo samoinicijativno na taj sajt da vidi šta ima novo, da li se možda nešto menja u vašoj ulici. A to je jedino mesto gde možete da saznate tako nešto, i u jednim dnevnim novinama, ne znam koje su u ovom trenutku jer se i to menja. Na sajtu se okače planovi koji su vrlo retko u pdf-u, uglavnom su u nekim formatima koji nisu čitljivi na prosečnom kompjuteru. Neko mora već da poseduje i tehničko znanje da bi tome pristupio, tu su tekstovi koji ipak zahtevaju nekakvo objašnjenje. Konačno, postoji i javna rasprava, što je susret sa komisijom za planove i nema rasprave već su to konsultacije. Nema otvorenih pitanja, to je poslednji korak u čitavom tom sistemu.

Gomila slučajeva koji su u zadnje vreme potresali javnost zapravo su oni slučajevi koji se nikad ne nađu ni u toj jadnoj proceduri – na primer, pretvaranje centra grada u pešačku zonu, rekonstrukcija Trga Republike, rekonstrukcija Gardoša, pa ono što se naziva zeleni bulevar, odnosno ceo potez od 27. marta, Cara Dušana do Kališa – to su sve projekti koji ne prolaze čak ni tu lažnu proceduru. Nemamo nikakvu mogućnost da u njima učestvujemo.

Nenad Makuljević: Sve se svodi na jednog čoveka koji je izvođač radova. Problem nije u njemu, problem je u sistemu, u nalogodavcu, partiji, interesnoj grupi koju on zastupa, a mi često volimo da pojednostavimo stvari i za sve nam je kriv Goran Vesić. Ne, Goran Vesić je samo režimski izvođač. Za nas su važni promena zakona i postupka.

Dušan Čavić: Mi smo zahvalni Goranu Vesiću, zato što nas je on organizovao. Govorim o Inicijativi za nas važni „Ne dam kej“. Pre godinu i kusur dana, Goran Vesić je najavio rekonstrukciju savskog keja u zaleđu novobeogradskih blokova 70, 44 i 45 po ugledu na Sava promenadu. A na Sava promenadi je 80% površina asfaltirano. Stabla se uglavnom sade u one kadice u kojima se dave pri većim padavinama i onda ih menjaju. Njihova funkcija je jedino estetska. Svi mi koji živimo u novobeogradskim blokovima, a nas dvojica smo jedni od tih, živimo u ljutom betonu i stvarno nam je savski nasip jedina preostala oaza. Na našem savskom keju je 80% površina zelenih, travnih površina; stabla su posađena u zemljište, kao što i dolikuje.

Postoji niz drugih problema koji su se pojavili u međuvremenu. Između ostalog, najnovija pojava je da mi praktično više ne možemo da vidimo reku od splavova. Iza bloka 45 do Ostružničkog mosta, na levoj strani Save, postoji nasip i nebranjeni deo ka reci koji sam ja kao dete sa svojim drugarima osvajao na biciklu, putujući iz bloka 70. Tu je bio samo čestar. Početkom 2000-ih tamo su počele da niču prve sojenice i to uglavnom od ljudi koji su projektovali reni-bunare, koji se i tamo nalaze. Beograd se na dva načina snabdeva pijaćom vodom: jedan je prerada savske vode, i ta voda je slabijeg kvaliteta od one koju dobijamo na drugi način, preko nekih 150 reni-bunara koji crpe podzemne vode. Te vode je manje potrebno tretirati u obradi. Mnogi od tih reni-bunara se nalaze upravo duž čitavog savskog nasipa. Da je ostalo na tih 10-15 sojenica niko se ne bi bunio, niko ih ne bi primećivao, ali to je u međuvremenu postala top lokacija za ljude koji su pripadnici elita i kojima je dobra ideja imati vikendicu ili neki objekat odmah na ivici grada, u prirodi.

To je preraslo u eldorado. Taj kraj je poznat po tome što s jednog kraja imate kuću Tomislava Nikolića, s drugog Ljubiše Buhe Čumeta, a između ima svega i svačega. Imamo informacije da su tu ljudi koji su trenutno pomoćnici u ministarstvima, penzionisani načelnici policijskih stanica u Beograd. U startu su svima njima Beogradvode ili Srbijavode dozvoljavali da dižu sojenice, a onda su ljudi počeli da grade kuće od čvrste građe, pa da buše septičke jame. Oni bukvalno vrše nuždu nad drenovima tih reni-bunara iz kojih se snabdevamo vodom. Tu vodu pijemo svi mi, pa i ti ljudi koji tamo prave svoje septičke jame.

Jako je komplikovano kada kontaktirate institucije koje su nadležne i kada im tražite podatke. Na primer, saznali smo da postoji neka procena ili studija o zaštiti Beograda od visokih voda Save i Dunava, pa smo tražili da nam to daju zahtevom za informacije od javnog značaja. U Srbijavodama su nam rekli da ne mogu to da nam daju, to je kao neka tajna: „Možete da dođete pa da pogledate“. Onda smo nas trojica došli, tu su bila dva vodna inspektora koji su nešto s nama pričali, valjda im nije bilo jasno koje smo budale, ili ko je toliko lud da dolazi i da gleda jer mu je toliko stalo do nekog javnog interesa. Na kraju su nas pitali: „A je l’ biste i vi tamo možda vikendice? “ Nije im jasno šta je iza svega, a oni su upravo ti koji bi trebalo da reaguju. Onda čujete da je osoba koja je pre godinu i po ili dve na tom nasipu postavila rampe predviđene za zabranu saobraćaja – smenjena sa svoje funkcije.

Drugi deo priče je taj sa Goranom Vesićem i šta se tu sad dešava, šta mi možemo da očekujemo. Svi smo svedoci kako izgledaju radovi u Beogradu poslednjih godina, bilo da je Gospodska u Zemunu, bilo da je Trg Slavija, bilo da je Trg Republike. To se uradi i posle nekog vremena mora da se sanira. Očajna izvedba radova, sve izgleda kao da nema nadzora. Jeste ludilo, ali ja smatram da u svakom ludilu ima sistema i da je to još jedan način za izvlačenje sredstava iz naših džepova. Svedoci smo autsorsovanja javnih usluga. U parkovima je sav mobilijar – klupe, ljuljaške, asfaltne staze – dugo vremena radilo javno komunalno preduzeće Zelenilo. To preduzeće je 2000. godine imalo 300 zaposlenih građevinaca, koji su samo to radili, i osam administrativnih radnika. Taj broj se 2015. menja na 18 građevinaca i 15 administrativaca.

S druge strane, i dalje imamo problem s javnim uslugama. Na primer, na Novom Beogradu imamo problem sa đubrijerama, onim malim kanticama za đubre po blokovima. To nam je prepuno. Malo je i do mentaliteta, jer tu vole i hoće neki naši sugrađani da frljnu svoje đubre, jer im je teško da mrdnu 50 metara dalje do nekog propisnog kontejnera. Međutim, zahtevom za informacije od javnog značaja smo došli do informacije da je 1.1.2014. posao čišćenja unutarblokovskih prostora na Novom Beogradu radilo 75 komunalnih radnika. To nisu ljudi koji idu s kamionima, nego đubretari-pešaci. Na dan 10.10.2018. isti posao rade 22 komunalna radnika. Znači, oni su za 300% smanjili broj radnika, mi plaćamo iznošenje dubreta isto, a usluga je triput gora.

Nenad Makuljević: Uvek se treba setiti te male činjenice da jedan bivši predsednik ima nelegalno sagrađenu kuću na keju. Izvinjavam se – ima se, može se – ima dve kuće. I živi u tuđoj. Pa ako vam predsednik države to radi, kao uzor, šta onda očekujete od nekog lokalnog predsednika opštine, prvog čoveka iz kraja? Zašto se onda čudimo kad su poplave svakog proleća, kad svi imaju kuće na kanalima i kada je opšta katastrofa u ovoj zemlji.

Dušan Čavić: Živim u bloku 70 i kod mene je SNS prva partija koja je otvorila prostorije pre godinu ili godinu i po. Odbor im se zove Savski kej. Ja idem stalno kod njih i rekao sam im da se ne slažem sa njihovom politikom i sve, ali da me jako zanima šta planiraju za kraj, koje su im ideje i da ću da im skinem kapu za svaku dobru ideju. Uglavnom nemaju nikakve ideje. Ja njima kažem, ranije bi vas u domu zdravlja primali do kraja smene, sada morate da zakažete 10 dana unapred. Dajte, pogurajte tamo da ga prošire, neka se gradi i treći dom zdravlja za Novi Beograd. Tu jedna žena klimne i kad sam opet došao, ona mi kaže: sledeći put kad se razboliš, dođeš kod teta Rade, teta Rada pozove i prime te istog dana.

Nenad Makuljević: Da pogledamo stvari iz drugog ugla i da vidimo šta je moguće drugačije, da li je i kako moguće ovo zaustaviti?

Branislav Dimitrijević: Kao što vrlo dobro znamo, političke okolnosti su takve da promena trenutne političke garniture nije na dnevnom redu. Svima nama je sasvim jasno da se to u nekoj bližoj budućnosti neće dogoditi. Do tada, mi moramo da imamo takozvane skromne predloge i male korake. Mnogi od tih skromnih predloga i malih koraka se ovde već nalaze. Sedim ovde s ljudima koji su neverovatno aktivni u iznalaženju i dovijanju, u pokušajima borbe i otpora i pronalaženja i iznalaženja rešenja. Pridružiti se njima, to je moj predlog – pridružiti se postojećim inicijativama, to je već jako mnogo. Duga stvar koju možemo da uradimo je, naravno, svaka forma protesta, svaka forma reakcije. Ne dozvoliti da se stvari događaju, koliko je god to u našoj maloj moći. Ipak imamo nekih malih učinaka. Slučaj sa gondolom je ipak na neki način usporen, ne zna se šta će se s tim desiti. Reagovala je Evropa nostra, angažovali su se zaista ozbiljni stručnjaci kao što su Irina Subotić i Višnja Kisić. Bez tog angažmana nema ništa.

U titoizmu smo imali jedan vrlo jasan način kako se to radilo. Inicijative su dolazile od društvenih organizacija – to je najčešće bio SUBNOR, ali i neke druge društvene organizacije su pokretale inicijative, a onda bi se formirali stručni odbori. Nije tačno da je Tito odlučivao. Postoje samo dva slučaja gde je Tito zaista umešao svoje prste kad su spomenici u pitanju: jedan je spomenik u Jasenovcu. Smatra se da je zaista on doneo odluku da to upravo bude spomenik Bogdana Bogdanovića, da je njemu tu mesto. Druga stvar je što nije dozvolio da u Užicu bude njegov spomenik na konju; po originalnom planu Kršinićev spomenik u Užicu je trebalo da bude konjanička skulptura. Tito je navodno rekao da to suvše liči na kneza Mihajla i bana Jelačića.

Dakle, šta je rešenje? Rešenje je politizacija javnog prostora – ne političarenje u javnom prostoru, kakvo imamo ovde, nego zaista politizacija javnoga prostora. Da ne zaboravimo i način na koji je javni prostor već klasno podeljen. Apsolutno je u ovom trenutku jasan fokus garniture na centar grada, tu je šminkanje žestoko. Kad odete na periferiju, vidite da te zone sve više postaju geta. Radi se o jednoj ozbiljnoj džentrifikaciji koja je sada u rukama male grupe moćnika i kapitala u čijem interesu ti moćnici rade.

Ksenija Radovanović: Ne sećam se kad sam bila toliko srećna kao kada se većina stručnjaka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika javno oglasila povodom procedure donošenja plana za izgradnju žičare od Ušća do Kalemegdana. Oni su javno istupili i rekli da unutar te institucije nisu ispoštovane procedure, da oni sami nisu bili uključeni. U ovim uslovima, to je zaista hrabar čin. Sigurno je pomogla njihova brojnost, preko 20 ljudi se oglasilo, ali čini mi se i da je učešće javnosti odigralo ulogu. Na kraju krajeva, to jeste bila odluka koju je svako od tih ljudi morao sam za sebe da donese. To je potrebno za našu zajedničku budućnost, ako želimo da od tog švedskog stola napravimo sto za dijalog o razvoju našeg grada, dijalog na kojem se definišu vrednosti i javni interes koji na tim vrednostima počiva – na kraju krajeva, svako od nas mora da donese tu odluku, da skupi hrabrost i da preuzme svoju ulogu u jačanju institucija. Ne može se mnogo učiniti bez institucija i stručnjaka. Ti ljudi su zarobljeni tamo i pate. Treba ih podržati.

Dušan Šaponja: Oni traže podršku s terena, da bi onda unutar institucija mogli možda malo bolje da deluju. Iz nekih neformalnih razgovora sa ljudima iz raznih inicijativa, saznajemo da su im i unutar institucija signalizirali – dajte, napravite protest, napravite pritisak.

Dušan Čavić: Što se tiče savskog keja, odličan model postoji u Beču. Tamo su ‘70-ih godina na prostoru između Beča i Bratislave hteli da prave hidroelektranu. Ljudi su ustali i odbranili to područje i to je sad park prirode koji se zove Donau-Auen. Zabranjeno je kretanje bilo kakvih motornih vozila. Tamo kada je stablo mrtvo i kada padne i isuši se, oni ga ostave zato što takvo stablo privlači određene insekte i ima ulogu u biodiverzitetu. Kod nas na Savskom nasipu seku, obrezuju sami, jer će da im ugrozi te njihove vikendice.

Dušan Šaponja: Recimo, inicijativa „Pešaci nisu maratonci“ sprečila je seču visokog drveća u parkiću na Oblićevom vencu, da to ne bude sad već klasičan betonski plato.

Dušan Čavić: Grad je hteo da napravi skver od parka kod spomenika vojvodi Vuku i izborili su se da im ostane park. Ovi su hteli da im redom cvikuju sva stabla, a ima zdravih stabala. Bila je blokada radova, trebalo je dve godine da ih grad uzme za ozbiljno, da ih uvaži i da sedne s njima da razgovara. Ali to je najnormalnija stvar. Ako radite za nas, našim parama, u našem kraju, red je da nas pitate šta nam treba ili ne treba. Samo ljuto i na braniku otadžbine. Nema druge.

Pitanje iz publike: Žao mi je da govorimo o dekonstrukciji Beograda, a da ne pomenemo tramvajski most i somnabulnu ideju da ga prenesu u park. Kako ćemo to da sprečimo?

Ksenija Radovanović: Branko je pominjao primer uklanjanja partizanskih statua ispred opštine Voždovac. Ovo je sličan model po tome da se odluka o budućnosti starog savskog mosta sada donosi na nekoj elektronskoj anketi gde, prvo, nemaju svi građani pristup takvom vidu odlučivanja, a drugo ima indicija da je i ta elektronska anketa nameštena, kao što je bilo u slučaju na Voždovcu. To je očigledno farsa. Nama se to podmeće, pa će oni izjavljivati na televiziji da su građani to hteli. Mi smo čuli pre mesec dana da smo mi već odabrali da stari savski most bude nasukan u park Ušće.

Jednom kad su mogli da nas pitaju o tome, to je bilo u trenutku kad se donosio Prostorni plan područja posebne namene za Beograd na vodi, jer on uključuje i taj most i jedan deo obale preko puta. U tom rešenju most je bio na svom mestu, uz njega su se dodavale nekakve trake da bi se povećao protok saobraćaja, neophodan da bi opslužio tu grozotu od Beograda na vodi. Ta odluka je onda ukinuta i preinačena, jer bi to bilo preskupo. Glavni gradski urbanista je rekao da ima nekih nelegalnih lokala, pa će oni biti useljeni ispod mosta u parku. To je toliko velika zbrka. Sigurna sam da bismo morali da budemo sposobni da otvorimo to pitanje i da zaista pričamo o tome šta taj most znači i na kom mestu može da znači više, a ne manje za Beograd.

Pitanje iz publike: Ja sam arhitekta Miletić i 30 godina sam radila kao zakonodavac i vođa velikih tendera u Australiji. Urbanizam nije pronađen juče. Rimljani su imali postavljene urbanističke principe i svi znamo zašto: to je sigurnost grada. To je da grad ne sagori. Mi znamo da je u srednjem veku bilo i kuge i raznih oboljenja, baš zato što nije bilo vodovoda, kanalizacije, trotoara, ulica. Beograd je i dalje linearan grad koji urbanistički nije rešavan 100-200 godina i koji mora urbanistički da se reši, jer će jednostavno izumreti kao grad. Gde je ovde pravna služba? Gde su ovde pravnici, gde su ovde zakonodavci da se udruže na ovim tribinama? Oni jednostavno nisu svesni da naša deca neće imati trotoare kuda da hodaju, neće imati čistu vodu da piju. Bruka je i sramota da se sve ne sruši na savskom keju. To je protivzakonito, to je protiv higijene. Skoro sam se vratila i trudim se da se uključim u sve, ali ja ne znam koji je pravni lek ovome. Ovo mora malo ozbiljnije.

Ksenija Radovanović: Ljudi su pokušavali svašta, pokušavali smo istovremeno sve što nam ikad padne na pamet povodom Beograda na vodi – održavali smo proteste i išli na javne rasprave, pisali po dve hiljade primedbi. Ne znam da li se ikad ponovilo da se gradska uprava sretne sa tolikom količinom primedbi koje su pisali stručnjaci. Nije izostala reakcija, ljudi nisu bili neinformisani, bio je vrlo ozbiljan pristup svemu, ljudima je pružena podrška da obrazlože primedbe na stručan način. Pisali smo predloge Republičkom javnom tužilaštvu zbog ozbiljnih povreda zakona, predlog za utvrđivanje ništavosti tog ugovora i ništa od toga nije uspelo u tom konkretnom slučaju. Uspelo je da se tema razvoja i krađe grada prenese u te male blokove, gde se sada trvemo oko par stotina kvadrata zemljišta, a što zapravo može da uspe jer sad imamo primer šta može da nam se desi ako ne reagujemo. Svi dajemo sve od sebe, sve ideje su dobre, svi treba da radimo sve što nam padne na pamet i to je to.

Peščanik.net, 05.11.2019.

Srodni linkovi:

Rodoljub Šabić – Male tajne o velikom spomeniku

Srđan Milošević – Spomenik

Goran Marković – Pismo srpskom prijatelju

Goran Marković – Milicionerova osveta

Rodoljub Šabić – Sitnica

Nenad Makuljević – Megamitomanija kao političko-propagandni i zabavni program: Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu

Nenad Makuljević – Nacionalni spomenik u zabavnom parku: Stefan Nemanja u Beogradu na vodi

TEMA – BEOGRAD NA VODI