Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nema odgovora na pitanje zašto su Srbi sa severa Kosova izašli iz institucija i potom bojkotovali izbore. Samo što to nije najgore pitanje bez odgovora. Nema objašnjenja za proteste Srba posle bojkota izbora, kada su na čela opština stali izabrani kandidati Albanci. U tim protestima ozbiljno je stradalo više vojnika međunarodnih snaga na Kosovu. Samo što ni to nije najgore. Najgora je prošlogodišnja akcija u Banjskoj. Ne samo zato što su u njoj život izgubile četiri osobe. Već pre svega zato što, prema sopstvenom priznanju, kreator i organizator te akcije i dalje ne trpi nikakve posledice zbog besmislenih pogibija.

U poređenju sa svim tim, to što se sad i na severu Kosova voze kosovske tablice, i što će uskoro evro da istisne dinar iz takozvanih srpskih institucija na Kosovu – nebitno je. (Pobogu, pa evro je maltene zvanična valuta i u Srbiji.) Kao što su bedne i nebitne kritike na račun Vučića zato što tobože ispunjava obaveze is sporazuma Srbije i Kosova iz… izaberite godinu koju god hoćete od 2013. naovamo, jer smo bezmalo svake godine imali neki novi sporazum, sve do ovog nesrećno i pežorativno nazvanog „francusko-nemački“. A zapravo je sporazum bio i ostao samo jedan – onaj davni, od pre deceniju i po, Marttija Ahtisaarija. Svi ostali – francuski, nemački, evropski, američki, kako god hoćete – samo su bili izvedenice iz tog osnovnog sporazuma na kome stoji i Ustav Kosova. I svaka od tih izvedenica bila je lošija od originala.

Decenija i po srpske (srpske bez navodnika, jer koji god Srbin da je pregovarao, svi su se ponašali isto bez obzira na svoje partije i ideologije) politike na Kosovu ili, preciznije, prema Kosovu tako se da opisati kao razaranje jednog dobrog predloga i to na sopstvenu štetu. Vučić bi se morao kritikovati zbog izlaska iz institucija, zbog nasilnih protesta i besmislenih barikada, zbog akcije i pogibija u Banjskoj i zaštite odgovornog za ta ubistva; morao bi se kritikovati zato što nije ni hteo, ni mogao, ni znao da se vrati na Ahtisaarijev plan – ali beskrajno je glupo kritikovati ga kada realizuje makar mrvice iz tog plana. Opozicija bi, kao što je to odmah učinila Stranka slobode i pravde, pa posle to zaboravila, morala da podrži sporazum između Srbije i Kosova makar ga potpisao i Vučić.

A samog Vučića treba kritikovati ne zbog toga što potpisuje sporazum i zbog sadržaja samog sporazuma, već zato što sporazum realizuje na najgori, najskuplji mogući način i po Srbe na Kosovu i po Srbiju. Mogli su Srbi na Kosovu da u ovoj 2024. imaju iza sebe već deceniju mirnog života posle sklapanja sporazuma iz 2013. Možda bi danas i Oliver Ivanović bio živ, da se Srbija držala tog sporazuma javno onako kako ga je realizovala s kašnjenjem i krišom te na veliku štetu tamošnjih Srba. Jer kad god Vučić ispuni neku od obaveza iz sporazuma (bilo kog), tamošnje Srbe napravi magarcima. Prvo ih je gurnuo u rat za tablice, dizao u vazduh „srpska“ kola s kosovskim tablicama, a onda ih postrojio i svima im na kola zalepio kosovske tablice.

Grubo i bez razloga izgurao ih je iz institucija na severu Kosova, onda ih bacio pred noge vojnika iz međunarodnih snaga da ih ovi mlate nemilice, da bi ih na kraju opet postrojio pred specijalnim kosovskim snagama kao pred streljački stroj. I posle svega toga, poređao ih u kolonu da potpisuju peticiju, neophodnu prema kosovskim zakonima, da bi mogao ponovo da ih izvede na izbore, da bi se vratili u kosovske institucije. Kada se podvuče crta, bespotrebno je izgubljeno par godina, nešto više života a dobilo se – ništa, odnosno sve ono što se moglo dobiti i 2007, ili barem 2013, ili… Hoću da kažem, sve što će dobiti kada predaju peticiju, Srbi na Kosovu su već imali ili mogli dobiti mnogo ranije. To je taj „naš“ veliki šahista, žrtvuje nemilice figure i srlja u poraz.

Umesto da su svi ostali živi i zdravi i da se sporazum prihvatio kao pobeda zdrave pameti nad… zaista nad čim. Kako bismo mogli opisati samoubilački sprski nacionalizam. Kao manifestaciju nagona za smrću. Kao čistu autodestrukciju. Kao nedostatak razuma i višak iracionalnih… ne, ne, to smo već pokrili nagonom za smrću. Treba se iz sve snage nadati da će evro proći brže i bez ozbiljnijih posledica barem u poređenju s tablicama. I ako Vučić kaže – neka bude evro. Odgovorimo – neka bude. Ali, neće reći. Već je počeo da cinculira, da drami, da otvara prostor za nove pogibelji. A mi, je l smo mi do sad nešto naučili. Mada, pustimo nas. Da li su Srbi na Kosovu nešto naučili? Sudeći prema slikama, gde ih vidimo kako disciplinovano staju u red da potpišu peticiju, dok ih nadgledaju kolaboranti (Vučićevi a ne Kurtijevi) iz srpske liste – očigledno je da nisu.

I opet će ih Vučić napraviti magarcima. I ne, nije mi ni na kraj pameti da ih vređam kada to kažem. Zapravo me boli kada to gledam. Jer u njima vidim nas. Svaki put kad neko ovde kaže da Vučić izdaje Kosovo jer se drži sporazuma, ja čujem samo – njakanje. Nije stvar u tome što srpski nacionalizam ne mari za ljude, čak i kada su oni Srbi, njemu je još manje stalo do magaraca.

Peščanik.net, 19.01.2024.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).