Agresivna kampanja kojom se uteruju u red korisnici javnog prevoza u Beogradu nije zanimljiva samo zato što će pokazati koliko su građani voljni da se pognu pred bahatim vlastima. Od toga je naime zanimljivije što ta kampanja već pokazuje kako ljudi u toj vlasti razmišljaju i o sebi i o građanima. Dobro, znamo da razmišljaju glupo, ali – kako i koliko glupo?

Građanima Beograda koji se ovih dana voze u gradskim autobusima postavljena su dva zanimljiva pitanja: „Dugo ste čekali?“ i „Gužva je?“ Onaj ko je pitanja postavio odmah zna i odgovor, pa hitro nudi i objašnjenje: to je zato što ne plaćate kartu. Nećemo se ovde baviti ovim tipom komunikacije u kojem navodno postoji više sagovornika ali u stvari jedna osoba postavlja pitanja, daje odgovore i obrazlaže ih. Ko god sebe vidi u poziciji jedne takve osobe jasno je pokazao i šta misli o onima kojima se obraća.

Zabavno je što se pretpostavljenim odgovorima u stranu potiskuju jedini mogući odgovori koji odmah obesmišljavaju postavljena pitanja i razgolićuju onoga ko ih je postavio. Dakle, tačan odgovor glasi – i do sad smo čekali i gurali se u autobusima. Već decenijama čekamo i guramo se u autobusima. I to nema nikakve veze sa plaćanjem ili neplaćanjem karata.

No, onaj ko je postavio pitanja kao da je podrazumevao nešto drugo. Gradski prevoz je savršen, i da bi ostao savršen mora da se održava od novca koji se dobija naplatom usluga. Pošto ne plaćamo karte, sami ćemo snositi posledice pogoršanja usluga. To je, razume se, bezočna laž, pa postoji i rezervno objašnjenje. Gradski prevoz bi morao biti bolji, i mi ćemo ga učiniti boljim ako vi plaćate karte. To više liči na poziv na zajedničko delovanje vlasti i građana. Ali, da nije reč o takvom pozivu jasno je iz načina na koji su postavljena pitanja.

Jer, na kraju, to nisu pitanja nego otvorene pretnje. Sadržaj tih pretnji je sledeći: mi odlično radimo svoj posao, sve smo vam dali, ali vi ste stoka najobičnija, ne umete to da cenite, pa ćemo vas kazniti kako stoci i dolikuje. Sve je onda tu – i sposobna i odgovorna vlast i takvoj vlasti neprimeren, prostački narod. Autobusi gradskog prevoza tu onda ispadaju kao nekakvi biseri koje gradske vlasti bacaju pred svinje.

No, ne budimo na kraj srca. Možda je ovo zaista poziv koji vlasti upućuju građanima da zajedno pokušaju nešto da poprave. Dobro, ko su onda ti građani i šta se od njih očekuje? Logika je otprilike sledeća: mi znamo da gradski prevoz ne valja, ali nemamo novca da ga poboljšamo; molimo vas, plaćajte karte, jer ćemo s tim novcima kupiti još autobusa i popraviti usluge prevoza; konačno, jedino je ispravno da se plati usluga koja se koristi. Izgleda da je tu sve u redu.

Ali, ako se pogleda pažljivije, vlasti traže od građana da unapred plate za usluge za koje im se garantuje da će jednom biti bolje. Zašto bi građani plaćali unapred? I zašto bi verovali vlastima? I otkud bilo kome ideja da građani za to imaju novaca? U zemlji sa razvaljenom ekonomijom, niskim standardom, ogromnom nezaposlenošću neko se sad usuđuje da od građana traži da ulažu u vlast koja je upravo i odgovorna za – razvaljenu ekonomiju, nizak standard, ogromnu nezaposlenost. I bar da je taj neko u stanju da kaže – molimo vas, dragi građani, verujte nam ovaj put.

Ni traga od molbe; građanima se brutalno preti. Ako ne budete plaćali, ukinućemo vam prevoz. Mogli bismo se sada osvrnuti  na knjigu Naomi Klajn „Doktrina šoka“, u kojoj se objašnjava kako se korporacije kao pijavice kače na ustanove od javnog interesa i koristeći državni monopol isisavaju profit izrabljujući ucenjene građane. Nešto slično, može se tvrditi, dogodilo se i sa gradskim prevozom u Beogradu. Ali, niti je knjiga Naomi Klajn pouzdano štivo za jednu takvu analizu, niti bi nas ta analiza dovela do nekog relevantnog zaključka. Nešto drugo je tu bitno.

Bitna je logika koju upravo sada, u Beogradu, demonstrira gradska vlast – ako nemate da platite, umrite. Pre par dana na tu pogubnu logiku je na svoj način na e-novinama ukazao Petar Luković. No, nije na odmet da se još jednom ponovi, jer je reč zaista o pitanjima života i smrti. Vlasti kažu, morate da platite za to što se vozite, bez obzira što se vozite kao stoka. Jer, ako platite, jednom ćete početi da se vozite bolje. A ako nemate da platite, nećete se uopšte voziti. Dovoljno je sad da pomislimo a zašto se neko u vlasti nije zapitao zašto građani nemaju da plate kartu. I da li bi možda trebalo da krenemo odatle, da omogućimo građanima da nešto zarade, pa da ih onda teramo i da za nešto plate?

Nema sad uopšte smisla objašnjavati zašto je gradski prevoz ustanova od javnog interesa i zbog čega ne sme biti pod uticajem tržišta i privatnih interesa. Taman posla da neko iz ovdašnjih vlasti shvati da je za bilo kakav posao nužno da se ljudi kreću, po mogućstvu ne samo peške. Tekuća kampanja u Beogradu pokazuje nam u stvari kako visoki funkcioneri stranke koja se izdaje za socijaldemokratsku vide suštinu socijalnog programa – neka crknu svi koji ne mogu da plaćaju nesposobnu vlast.

Peščanik.net, 19.07.2012.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)