U drugoj deceniji našega veka kinematografija na Balkanu doživela je neočekivanu, idejno, produktivno i umetnički zrelu novu školu filma, koju zasada čine pretežno filmske radnice – režiserke, scenaristkinje, producentkinje i glumice iz Kosova. Školovane su uglavnom prvo na Fakultetu umetnosti u Prištini, a zatim na stranim univerzitetima. Njihovi – većinom prvi – filmovi žanju nagrade po festivalima u svetu. Tematsko jezgro, duboko društveno angažovano, jesu upravo žene, njihov današnji položaj u Kosovu i, bez razlike, očajanje zbog takvog položaja i takvog društva. Svi ti filmovi su koprodukcije, koje dodatno svedoče o evropskoj povezanosti i o zajedničkim potrebama i interesima Balkana, posebno balkanskih žena.
Prvi kosovski film koji je režirala žena (i napisala scenario) je Svadba Blerte Zećiri iz 2017. Tema je homoseksualnost: na svadbu dolazi čovek koga mladoženja još uvek voli. Gde je Venera Norike Sefa takođe obrađuje traumatične doživljaje seksualnosti u patrijarhalnom društvu. Režiserka je iz „praške škole“ i sa tim svojim prvim filmom dobila je posebnu nagradu na filmskom festivalu u Roterdamu. Blerta Bašoli je sa svojim filmom Košnica na Sandens festivalu dobila sve tri glavne nagrade 2021: Fahrije, junakinja filma, bori se za preživljavanje svoje porodice posle nestanka muža u ratu, ali njena patrijarhalna okolina više voli bedu i mučenje žena i dece nego napredak. Kaltrina Krasnići, sa filmom Vera sanja o moru (opet prvi dugometražni film, 2021) odnela je čitav niz nagrada na festivalima po svetu. Vera, na početku starosti, sa profesijom, supruga, majka i baka, gubi muža koji se ubio iz nejasnih razloga. Uz ritualno, propisano ponašanje, muški rođaci bi da je liše njene svojine na osnovu „tradicije“ da žene ne mogu biti naslednice, i u tome se ne libe prevare i kriminala. Vera ne veruje institucijama, koje joj sigurno ne bi pomogle, i upušta se u borbu sama, sa neizvesnim ishodom. Luana Bajrami sa svojim prvim dugometražnim filmom Brdo na kojem lavice riču (2021) nastavlja svoju već potvrđenu glumačku karijeru u Francuskoj, a za svoj prethodni kratki film dobila je nagradu Sezar.
Svi ovi filmovi su me oduševili, ali Brdo na kojem lavice riču je možda najoštrije politički usmeren i duboko tragičan, jer se zapravo tiče najvećeg dela balkanske omladine danas. To nisu Thelma & Louise i još jedna: to su tri mlade devojke u selu blizu Prištine, koje leto provode zabavljajući se, smejući se i sasvim malo divljajući po okolini. Sve tri žive u nezavidnim okolnostima, izložene patrijarhalnom nasilju, prinuđene da pomažu i nose porodične terete, čak i kad imaju razumevajuću majku. Sve bi želele nešto drugo, i studiranje izgleda kao prvi spasilački korak. Prvi prelomni trenutak je kada sve tri budu odbijene za upis na fakultetu. Ponašanje fakultetskog službenika pokazuje sve – klasnu, patrijarhalnu i nepotističku prepreku. Mogućna prijateljica i saveznica, koja je došla da letuje kod svoje bake, i koja čita Zolinu Nanu, uništava do kraja nadu: „tamo“ nije ništa bolje nego „ovde“, „ovde“ se možda lakše može preživeti. Ništa od prijateljstva, devojke su ogorčene i shvataju da je jedini izlaz rušiti sva pravila. Započinju krasti i pri tome se ludo zabavljaju, odlaze na more na kojem, za razliku od Vere, ne vide nikakav sanjani izlaz, i konačno se vraćaju u realnost izopštenja i potpunog gubitka. Nije reč o besciljnosti, naprotiv: novi red na Balkanu omladini je grubo istrgnuo ciljeve, sve dok se ne prikloni perverznim pravilima novih društava. Ključna scena filma zato je svadba: kamera kruži oko neveste, koja stoji kao najtužnija lutka, dok oko nje svi pevaju, igraju i viču. Tek kad se pojavi raspojasani ON, koji je do tada pio i lumpovao sa jaranima, ona se pokrene, osmehne i pokloni, i sa gestovima punim ljubavi pripaljuje mu cigaretu.
Filmska poetika svih ovih filmova sledi – istorijski – neorealizmu, oslanja se na naturščike, i bez sumnje na filmove Šantal Akerman i Anjes Varda, dakle na evropski feministički film. Prepoznaje se doslednost, u svim pomenutim filmovima: to je dekonstrukcija kulturnog kolonijalizma, etno-mračnjaštva, kapitaliziranja patnje, kolonizovane lukavosti. To nije postignuto nekim čelnim otporom i prisvajanjem kolonizatorskih stereotipa, već naprotiv, razumevanjem konteksta i nužnom, radikalnom kritikom tog konteksta. Kosovski ženski filmovi su filmovi otpora, nikako samo kosovskog. Prvi u mnogo čemu, internacionalni jer je to jedino mogućno, ovi filmovi daju Evropi, ali i svetu dobar uvid u razmišljanje koje se može završiti samo planiranjem temeljnih društvenih promena. Hajde, da ne pomenem pravu reč.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
