česma
Foto: Predrag Trokicić

To je sad već farsa: od priznavanja prava drugima da žale za svojim žrtvama i zahteva da se isto to pravo prizna i „Srbima“, reditelj „Dare iz Jasenovca“ lako je stigao do tvrdnje (istina, nije je on izrekao, ali je u TV studiju spremno klimnuo glavom na nju) da „tuđe“ žrtve uopšte nisu bile žrtve. Reći da su Bošnjaci za vreme rata u Bosni i Hercegovini bili zatočeni u logorima otvorenog tipa pod kontrolom srpske vojske, te da su tamničari utamničene tu zapravo dovodili na oporavak, da ih zaštite i izgladnele uhrane – gnusna je laž, pored toga što je poricanje zločina.

Ako se tako odnosi prema „tuđim“ žrtvama, kako reditelj može zahtevati priznanje i razumevanje za suze koje štedro lije nad žrtvama koje doživljava kao svoje? Sve što je reditelj imao da zameri poricateljima istrebljenja u Jasenovcu, sam je ponovio negirajući zločine u logorima iz devedesetih. Tako je konačno potvrdio ono od čega se sve vreme branio – da je njegov film zloćudna propaganda u funkciji da se zataškaju, a ako to nije moguće, onda opravdaju zločini srpskih oružanih jedinica u ratovima na prostoru Jugoslavije.

To ne znači da je i film sam po sebi propaganda, ali se reditelj i finansijeri filma od samog početka kampanje praktično ni ne trude da sakriju motive za njegovo pravljenje: ti motivi su propagandni – da se promeni loša slika o „Srbima“. Naravno, niko od njih neće zastati i pomisliti: da li možda ta loša slika stoji na činjenicama? Jer, činjenice su reditelju od drugorazrednog značaja, što je on otvoreno demonstrirao u TV studiju, kada se sasvim namerno poveo razgovor o logorima u kojima su „drugi“ stradali od takozvane srpske ruke.

Pitanje je jednostavno: kako se istovremeno činjenice mogu isticati i odbacivati? Kako se može (etnički) selektovati istina? Umesto refleksije i razboritosti, reditelj i finansijeri njegovog filma demonstriraju svojevrsnu magijsku svest: za njih, kao da Jasenovac ima moć da oblikuje stvarnost mimo činjenica. Čitalac zna, afera oko filma uopšte se ne tiče samog filma. Reč je isključivo o tome kako je dat novac za snimanje i promociju filma, te kako je film mimo pravila ušao u trku za Oscara.

Na te prigovore, reditelj i finansijeri filma odgovaraju pitanjem: a Jasenovac? Na novu suvislu primedbu – kakve veze ima Jasenovac sa kršenjem pravila o podeli novca i biranju kandidata, oni tvrdoglavo ponavljaju: Jasenovac. U govoru reditelja i finansijera njegovog filma, reč Jasenovac se pokazuje kao svojevrsni pečat pod kojim se stvari koje im ne odgovaraju stavljaju pod tabu. Treba imati moć i nemati obzira da bi se reč Jasenovac lepila na svinjarije. Već smo to gledali.

Poređenje je grubo i verovatno preterano, ali u osnovi jeste ista matrica. Na istinu o zločinima srpske strane iz devedesetih, odgovaralo se: Jasenovac. Kao da izvlačenje (iz rukava) Jasenovca briše činjenice o zločinu. Ili čini da zločin ne bude zločin. Čitalac sa dobrim pamćenjem seća se kako se u osamdesetima oko Jasenovca plela svojevrsna magijska formula. Svoju snagu da zamagli istinu, ta je formula pokazala u devedesetima.

Kada neko danas kaže da je vreme za istinu o Jasenovcu ili da se o Jasenovcu do sada nije govorilo, taj krije tragove prošlih zločina. Govorilo se i te kako, a ponajčešće pogrešno, kao što to danas rade reditelj i finansijeri njegovog filma. Samo što se u ovom svežijem primeru mnogo jasnije vidi veza između Jasenovca i – novca. U nekom smislu, zapravo će biti utešno ako se pokaže da je taj njihov „Jasenovac“ u stvari sve vreme bio – plagijat.

Peščanik.net, 26.02.2021.

JASENOVAC

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965) je bio urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i časopisa Reč. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. U Fabrici knjiga objavio je zbirke eseja Osam i po ogleda iz razumevanja (2008), Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer (2011), Škola za „petparačke“ priče. Predlozi za drugačiji kurikulum (2016), Dva lica patriotizma (2016), Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: sf, horror, fantastika (2020). Objavio je i knjige Srbija u kontinuitetu (Peščanik, 2020) i Odrastanje u Srbiji. Izlazak iz komfora nezrelosti (XX vek, 2025). Sarajevski Centar za obrazovne inicijative 2025. ponovo je objavio Školu za „petparačke“ priče i Fantastičnu školu, a s njima i njegovu novu, treću knjigu u istom nizu Škola za bogove i superjunake. Još priloga za drugačiji kurikulum. Od 2004. je saradnik Peščanika gde piše redovne komentare na tekuće (političke) događaje.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965) je bio urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i časopisa Reč. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. U Fabrici knjiga objavio je zbirke eseja Osam i po ogleda iz razumevanja (2008), Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer (2011), Škola za „petparačke“ priče. Predlozi za drugačiji kurikulum (2016), Dva lica patriotizma (2016), Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: sf, horror, fantastika (2020). Objavio je i knjige Srbija u kontinuitetu (Peščanik, 2020) i Odrastanje u Srbiji. Izlazak iz komfora nezrelosti (XX vek, 2025). Sarajevski Centar za obrazovne inicijative 2025. ponovo je objavio Školu za „petparačke“ priče i Fantastičnu školu, a s njima i njegovu novu, treću knjigu u istom nizu Škola za bogove i superjunake. Još priloga za drugačiji kurikulum. Od 2004. je saradnik Peščanika gde piše redovne komentare na tekuće (političke) događaje.