Ruska stepa, foto: Ivtorov/Wikimedia Commmons
Ruska stepa, foto: Ivtorov/Wikimedia Commmons

Tako ponekad deluje. Krajem januara objavila sam na Peščaniku pokušaj podsećanja i aktiviranja mirovnog pokreta zbog pretnje ratom u Ukrajini, i tu navela Jevtušenkovu pesmu „Hoće li Rusi rat?“ u malčice pretećem izvođenju sovjetskog armijskog hora. Juče me je prijatelj obavestio da je negde u Rusiji uhapšen čovek koji je glasno puštao ovu pesmu… Optužena je i profesorka engleskog u srednjoj sportskoj školi negde u Rusiji, zato što je učenicima – mladim sportistima – objasnila da ne mogu ići na predviđeno takmičenje u Mariupolj, jer je on zbog bombardovanja nedostupan i neupotrebljiv. Tu mladi sportisti zašilje olovke, pljunu na srce (olovke) i napišu telegram policiji zbog profesorkinih lažnih vesti. Njoj preti do 10 godina zatvora. Njima nepravično kašnjenje medalja. Neke od sličnih vesti mogu se naći na disidentskom ruskom portalu Meduza (ima i englesku verziju), koji pogledam posle svakog gledanja CNN-a. Sve su to tipični gestovi stanovnika onog velikog dela Evrope kojem svakodnevno objašnjavaju šta se dešava: jedno je westsplaining, objašnjenje zapadnog sveta, a drugo je eastsplaining; westsplaining kod žrtava ovog drugog neopravdano nosi titulu alternativnog i opravdanijeg. U svakom slučaju, postoje dve glavne verzije koje su u sukobu, a objekti tumačenja i objašnjavanja, kao i zatupljivanja, smo mi u sredini, širokoj kao rusko-ukrajinske stepe i visokoj kao dinarsko-alpske planine. Mi, bednici, koji ne umemo da se samotumačimo. A osnovni problem dve velike strane je pre svega to što ne poznaju sve te male i komplikovane jezike kojima se govori između Baltika i Egejskog mora, što im je istorija svakog od tih manjih žrtvenih naroda nepoznanica a i nevažna. Drugi, ne manje važan problem je to što sasvim retko primećuju i poštuju unutarnju kritiku, negiranje nacionalizma i identitarnih fantazmi onih koji su njihove neposredne žrtve. Samotumačenje dakle postoji, kritičko je, uspešno dekonstruiše lokalnu ludost i u takvoj je suprotnosti sa pojednostavljenim shemama i kalupima, da mu se ne posvećuje mnogo pažnje – a i teško je to sve naći. Drugim rečima, westsplaining isključuje one najartikulisanije i najpouzdanije koji bi mogli pomoći pri razumevanju, a eastsplaining ih verbalno i drugačije istrebljuje.

Vratimo se pesmi. Reč je o onoj koju su obnovili starci iz Pink Floyda muzičkom pratnjom, a peva je popularni ukrajinski pevač. I inače je svet/internet pun rodoljubivih ukrajinskih pesama sa mnogo Oj!, sokola, slave Ukrajini i sličnog. Sokolske pesme, zajednička tradicija većine slovenskih kultura koje su imale sokolska društva sve od druge polovine 19. veka pa do drugog svetskog rata, uglavnom nisu kontaminirane nezgodnim dodatnim sadržajima, kod drugih pesama preporučuje se uzdržanost. Sve ukrajinske pesme koje se sada pevaju dakle treba podvrgnuti bar osnovnom istraživanju. Primera i poređenja radi, prelepa i osećajna popularna ruska pesma o Stenjki Razinu kojem konj proriče smrt (pevana u basu, i naravno počinje sa Oj!), ne odaje ostatak priče o ovom inače ukrajinskom junaku, koji je persijsku ili tursku princezu, ženu u svakom slučaju, bacio u reku zbog dva uverljiva razloga: 1. drugovi su mu zamerili što joj posvećuje više pažnje, 2. bacivši je u reku platio je dug rečnom božanstvu, koje u odgovarajućoj pesmi ima ime i prezime. Još je gore kada se ispostavi da je pesma povezana sa ukrajinskim junacima koji su, uz borbu za ukrajinsku državu, izvodili pogrome nad Jevrejima ili docnije učestvovali u holokaustu. Ili ih je u dijaspori srela KGB, ili su dobili spomenike, neki i jedno i drugo. KGB je izvodila posao putem cijanid-spreja, otrovnog gasa, čak i otrovanom bombonjerom. Ukratko, u svakoj pesmi treba poznavati kontekst, koji može biti specifičan i kratak. O pesmi koju pominjem važno je znati da je imala značaj i smisao jedva 4 godine, od 1914-18. Sastavio ju je Stepan Hamecki 1914, bila je namenjena još jednom sportskom društvu, Sič, odnosno njihovim strelcima, koji su se iz austrijske vojske izdvojili da bi se borili za republiku Ukrajinu – jednu od 3 koje su u to vreme nastale. U međusobnim borbama austrijske, poljske, bele ruske, crvene ruske i nekoliko ukrajinskih vojski, ukrajinski Sič strelci su nestali, pesma je ostala. Izgubila je toliko značenja da je sasvim podnošljiva, posebno sa ženskim glasom. Zanemarite reklame pre pesme i parole posle nje.

Šta je dakle to što navodi da se jedna dirljiva i lepa pesma u izvrsnom izvođenju podvrgne istraživanju konteksta, odnosno da se proverava da li je politički korektna, ili je napojena ukrajinskim nacionalizmom? No, to nije zato što su zemlje i zemljice koje su objekt westsplaininga i eastsplaininga posebno sklone sumanutom nacionalizmu više od svih drugih, već zato što se sumanuti nacionalizam pojavljuje na vrhu liste njihovih primenljivih i primenjenih političkih sredstava. I zato što je kritika nacionalizma jedna od najređih pojava u kulturama tih društava. Obavesti se, dakle, pre nego što se rasplačeš.

Peščanik.net, 15.04.2022.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)