Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Jeremy Corbin je nedavno izjavio da laburisti razmišljaju o uključivanju minimalnog garantovanog dohotka u svoj partijski program. Naglašavajući odgovornost vlade da „zaštiti građane“ od neizvesnosti umesto da je povećava, predložio je minimalni garantovani dohodak kao moguće rešenje za rizike globalizacije, ali tek posle detaljnih istraživanja i testiranja. To je dobar pristup, jer se ne zna šta sledi kada počnete da delite novac za „nerad“. Ovaj eksperiment smo videli u Manitobi u Kanadi, nešto slično imamo i u Finskoj, Oklandu i Kaliforniji, ali ova iskustva nisu primenjiva na Britaniju sa njenih 65 miliona stanovnika, koja je 6. ekonomija sveta.

Zašto se onda levica zanosi idejom minimalnog garantovanog dohotka za sve građane? Zeleni su ovaj predlog već uključili u svoj program na poslednjim britanskim izborima. Corbin ga pominje u smislu osiguranja u slučaju nezaposlenosti, ali pravi uzrok njegove privlačnosti je briga zbog „tehnološke nezaposlenosti“: kada roboti i algoritmi preuzmu poslove, sve više ljudi će biti bez posla ili će imati slabo plaćene poslove. Mašine će proizvoditi sve više, a sve manje ljudi će moći da kupi ove proizvode. U zdravoj ekonomiji kapitalizma 20. veka, rast je bio posledica visoke zaposlenosti i porasta zarada, što je značilo da radnici mogu da kupe robu i usluge koje proizvode. Sada se većina komentatora slaže da je taj model zauvek potrošen i da će ga zameniti tzv. sekularna stagnacija.

Zagovornici minimalnog garantovanog dohotka misle da su našli odgovor na ovaj problem: ljudski rad se sve više udaljava od proizvodnje, pa bi isto trebalo da važi i za zarade. Ako mašinama više nisu potrebni ljudi, onda ni ljudima više ne treba da bude potreban plaćeni posao. Kapitalizam je dobrim delom zasnovan na prinudi radnika da prodaju svoju radnu snagu kako bi preživeli, pa bi narušavanje ovog principa bilo zaista revolucionarno.

Minimalni garantovani dohodak su predlagali i mislioci sa druge strane spektra, kao što su Milton Friedman i F. A. Hayek. Fridman je smatrao da bi to smanjilo troškove birokratije, u smislu da tržištu treba prepustiti usluge koje trenutno obavlja država. On univerzalni dohodak nije shvatao kao protivotrov za ekscese kasnog kapitalizma, kao što su niske zarade, slabi sindikati i hegemonija tržišne dogme, već kao sredstvo daljeg širenja kapitalizma.

Minimalni garantovani dohodak ima smisla samo ako je praćen velikim reformama sektora stanovanja, obrazovanja i zdravstvenog osiguranja, koje bi trebalo povući sa tržišta i učiniti besplatnim i dostupnim svima (kao što je sada slučaj sa većim delom usluga britanskog zdravstvenog osiguranja). Ako plaćate stanarinu koja vam odnosi pola plate ili godišnju školarinu na fakultetu od 9.000 funti plus troškove življenja, onda minimalni garantovani dohodak ne pomaže, već pre dovodi do dalje erozije socijal-demokratskih dostignuća. Univerzalni dohodak bi mogao da nas oslobodi, pomeri ravnotežu snaga u korist rada, obezbedi zaradu za rad u porodici kao što je briga o deci i starijima, omogući razvoj eksperimentalnih poslovnih modela i preuzimanje poslovnih rizika, ali samo ako je reč o širem pokretu kojem pravo na slobodno vreme nije važnije od uslova stanovanja, obrazovanja i zdravlja.

Aaron Bastani, London Review of Books, 23.09.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 01.10.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Robotizacija: propast ili spas

Branko Milanović – Strah od robota

Social Europe – Kapitalizam kaput?

Milutin Mitrović: Utopija – plate bez rada

Milutin Mitrović – Levica među zupčanicima

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU