Bilo je to 24 sata nade za Ukrajince. I 24 sata agonije u Srbiji. Ukrajince razumemo, pomislili su da bi rat mogao brzo da se završi jednom kada Prigožin stigne do Moskve ili uđe u nju. U najmanju ruku, nešto vojske i oružja morali bi Rusi da povuku s fronta u Ukrajini ne bi li zaustavili pobunjene jedinice plaćenika u maršu ka Kremlju. Ali, zašto je Srbija bila u agoniji, to je, na razne načine, mnogo manje jasno. I da se odmah razumemo, kad kažemo Srbija, mislimo uglavnom na režim i velike delove opozicije, te na jedan veći broj domaćih medija.
Agoniju bismo mogli opisati kao kockarsku. Jeste, Srbija se kocka, kladi, igra – recite to kako god hoćete – na Putina. Napadom na Ukrajinu, Putin je oživeo domaće nade u revanš za poraze u devedesetima. Manje-više potisnuto, gurnuto pod tepih, zaboravljeno, sve najgore iz devedesetih je na Putinov podstrek ponovo ovde isplivalo na površinu. Ako su se Ukrajinci nadali protekla 24 sata, Srbija se nadala proteklu godinu i po. Da bi nade, kako se u jednom času učinilo, razvejao jedan plaćenik i ratni kriminalac – Prigožin. Čudovište je ustalo protiv svoga tvorca – tako se opisivao kratki sukob bez jasnog kraja između Prigožina i Putina.
Književna referenca u ovom opisu je jasna i stiže iz sveta horrora. Čitalac zna, Mary Shelley ispričala je priču o doktoru Frankensteinu i njegovom pobunjenom čudovištu. U savremenoj ruskoj preradi – nažalost ne fikcionalnoj – poznate horror priče, Putin je dakle tvorac, a Prigožin, sasvim prikladno, čudovište. Roman Mary Shelley jedno je od najuticajnih književnih dela. Mnogo je razloga za to. Shelley je, recimo, među prvima uspela da artikuliše nelagodu i strah od razvoja nauke i pomisli da bi ljudi mogli postati kao bogovi. Njen roman bio je romantičarski odgovor na prosvetiteljski optimizam.
Priča je prerađena mnogo puta. I mahom je u tim preradama čudovište privlačilo više pažnje od svog tvorca. Čak i kada se samom doktoru otvori dovoljno prostora da elaborira svoje motive, kao na primer u seriji „Penny Dreadful“, čudovište se opet pokaže kao više ljudski i privlačniji lik.
Neka mi čitalac oprosti za ovu digresiju o petparačkoj stravi. Izlet u popularnu kulturu trebalo je da pokaže kako se shvatanja i tumačenja događaja – izrazito dramatičnih i sa potencijalno dalekosežnim posledicama – često savijaju prema narativnim obrascima preuzetim iz „jeftine“ žanrovske literature. A ponekad se to čak i ne čini na štetu poznatih činjenica. Činjenica je da je Putin „stvorio“ Prigožina i njegovu plaćeničku vojsku. Činjenica je da je ta vojska u stvari paraplaćenička, odnosno da finansijski i na svaki drugi način zavisi od države za koju obavlja prljave poslove širom sveta. Kao što je činjenica i da smo u pomenutih 24 sata gledali unutrašnji sukob nakaradnih ruskih vojnih struktura.
Spekulisati tu o stranom uticaju, kako je to požurio da uradi naš tumač istorijskih događaja – sa uvek i obavezno pogrešnim interpretacijama – naprosto je smešno. Pored našeg kvazistručnjaka, samo je još Lavrov progovorio o umešanosti stranih sila u Prigožinovu pobunu. Ali, Lavrov je sebe sam već diskvalifikovao, recimo onda kada je rekao da je opšte poznato da je Hitler bio Jevrejin u pokušaju da Zelenskog predstavi kao nacistu.
Kroz Prigožinove ruke curio je ruski (državni) novac i on je svoju moć crpeo, odnosno ona mu se davala, iz državnih ruskih resursa. Na delu smo imali odmetnuti deo nakaradne države u jurišu na samu sebe. Kružile su vesti da je Putin brže-bolje odleteo avionom iz Moskve ne bi li izbegao neprijatni susret sa svojom kreaturom. U to je teško poverovati. Ali, Putinova reakcija svakako nije ostavila utisak o moći, uključujući tu i sinoćno kratko obraćanje najavljivano kao istorijsko, presudno… kako god. Ničega tu nije bilo sudbinskog, Putin se pojavio i prepričao događaje od prethodnog dana. Što je bila demonstracija slabosti ravna glasinama da je pobegao iz Moskve.
Osvrt na Frankensteina Mary Shelley ima ovde još jednu svrhu – malo koji čitalac ili gledalac poželeće da se identifikuje s doktorom/tvorcem. Čudovište je, tako je vešto Shelley sklopila priču i izgradila karaktere, mnogo privlačnije. Publika se istovremeno plašila čudovišta i saosećala s njim, ako se nije baš i poistovećivala. Ali, ako je trebalo birati figuru identifikacije između doktora i njegovog stvorenja, odluka je padala na stvorenje. Izuzev u slučaju Srbije, gde Putin ostaje i dalje kopča za privrženost i identifikaciju. Eto, to je ono što ostaje nejasno.
Kakav god da je – a već smo rekli da mu u popularnoj uobrazilji odgovara lik čudovišta – Prigožin je pokazao kakav takav integritet kada se pobunio protiv Putina. Pa čak i kada je podvio rep i od pobune odustao, i to je bila demonstracija nekakve ljudske slabosti i straha za vlastiti život. Na kraju, koliko god da je moći dobio ili prisvojio za sebe, u poređenju s Putinom on je ipak izgledao kao David spram Golijata. Ali, u Srbiji se opet navijalo za jačeg, za Golijata dakle, odnosno za Frankensteina, ako vam je tako draže. Eto, to zbunjuje, ta potreba da se identifikujemo s čistom silom. Čak i u situacijama kada je potpuno očigledno da je ta sila samo privid i da je u stvari nema.
Peščanik.net, 27.06.2023.
UKRAJINA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
