Razgovor vodila Ivana Mastilović Jasnić

Izbori se održavaju u teškoj situaciji sa rđavim bilansom, pre svega ekonomskim i socijalnim, i zbog toga su moguće različite akcije. Neko može reći „neću da glasam”, ali Srbija je zemlja bez demokratskih tradicija. U svojoj novijoj istoriji imala je jednopartijski sistem. Treba biti realističan – kaže u intervjuu za „Blic” istoričarka Latinka Perović.

Ona ističe da je zemlja u situaciji kakvoj je, da je ponuda zaokružena i da nema radikalno nove političke opcije.

Pretpostavimo da ćemo svi odbiti da glasamo, i šta onda? Zemlja je već u jednom stanju anarhije, mi ne možemo napraviti zemlju u kojoj će njome vladati neka inteligencija – ne znam kakva. To je realno srpsko društvo i treba da se oslobodite mitova o njemu.

Da li će vama biti lako da se opredelite?

Nikad mi nije bilo lako i u isto vreme jeste. Imam pojam opšteg dobra. Trudim se da podržim ono što je najracionalnije i što je u sazrevanju. Ne čekam gotove ljude, oblikovane po mom projektu. Znam kakvo je društvo i ako vidim da se ljudi menjaju, sazrevaju – ja to podržavam i pomažem.

Ima li takav stav veze sa glasanjem za „manje zlo”?

Svaki čovek bira manje zlo. Bitno je da se trudimo da ne idemo nazad, jer će nam za povratak biti potrebno mnogo energije. Okolnosti su loše: mladi odlaze u svet, mnogo je siromašnih, neuverljiv je međunarodni kredibilitet, ali niko ne treba da se zaluđuje da postoji jedan čovek koji sve to može odjednom da reši. Tu je bila odgovornost Zorana Đinđića, znao je društvu da stavi ogledalo, da suoči ljude same sa sobom.

Kako ocenjujete dosadašnji tok kampanje?

I ovi izbori su opet izbori o orijentaciji Srbije. Svaki izbori ovde su istorijski, običnih nema. I sada je pitanje da li ćete imati samo evropsku retoriku koja je manje-više dešifrovana ili ćete dati uverenje da zaista idete na unutrašnje reforme, ne zbog Evrope, nego zbog sebe. Mislim da bi cela kampanja morala da ima aktere sa većom odgovornošću. Prazna obećanja jako degradiraju birača i mislim da bi ljudi koji učestvuju u toj utakmici morali da imaju odgovornost. Da ne obećavaju uprazno, već da saopšte koje su njihove platforme. Veliki problem su i zaostalost i siromaštvo, time stranke dosta manipulišu.

Nedavno ste predstavili knjigu Zorana Đinđića „Subjektivnost i nasilje”. Zašto je bitno da te beleške budu objavljene?

Mislim da bez njegovog pisanog dela nije moguće razumeti ni njegovu ličnost. On je bio energičan premijer, političar koji je govorio neprijatne istine s namerom da se društvo posle traumatičnog perioda pomeri. Ljudi govore o njemu po utisku, sećanju, dosta sami kreiraju, ali pisano delo objašnjava odakle je on intelektualno krenuo, do čega je došao, kako je gledao na društvo, zašto je ostao tako markantan. Đinđić je vratio interesovanje za liberalnu misao o pojedincu, državi i politici, i zbog toga su važna njegova dela.

Kako je on to gledao na društvo?

Uzimao je princip slobode kao ključni. Njegov politički angažman otkriva dve stvari. Đinđić je imao pojam opšteg dobra i on je bio filozof sa distancom prema sebi i prema svetu. Nije bio samo politički pragmatik. Imao je viziju, možete da rekonstruišete oko koje tačke je on razvio svoje političke ideje i pokušao da praktično deluje u zemlji koja je bila potpuno razorena i bez institucija.

Rekli ste da je Đinđić bio opsednut modernizacijom.

Dobro je shvatao da je glavni problem novije istorije Srbije što ona, kako je govorio, 200 godina pravi državu, a ima srednjovekovno društvo. Prioritet je zaokruživanje srpskog etničkog prostora i tom prioritetu se sve žrtvuje, uključujući unutrašnji razvoj. Smatram ga u tom pogledu najlucidnijim čitaocem naše istorije. On je kao svoj prioritet imao modernu državu, zasnovanu na vladavini prava, koja se privredno razvija, težište stavlja na prosvećenost, koja teži nekakvom racionalnom pogledu na svet oko sebe i teži da živi u svetu kao subjekt, a ne kao parija.

Koliku je podršku za to imao?

Nije imao široku podršku u biračkom telu, ali se probijao s idejom moderne države. Znao je da treba da se probije kroz zaostalost i mitologiju. Osim toga, on je vrlo dobro poznavao sredinu. Smatrao je da Srbija ne može ostati na margini istorije, da ne možete gledati na istoriju samo kao na istoriju vlasti, da ne možete rešavati probleme u 21. veku koji nisu rešeni u 19. Đinđić je lako mogao biti doveden u pitanje na izborima, mogao je biti diskreditovan kao što je bio, ali to nije bilo dovoljno. Trebalo ga je fizički ukloniti da bi se reklo da Srbija ne može da ide u tom pravcu.

Da li je vaš utisak da je devet godina kasnije ideja Zorana Đinđića izneverena?

Trebalo bi da pre toga ideja ima brojne vernike da bi bila izneverena. Ona ih nije imala. Ne bih rekla ni da je poražena. Zaustavljena je, blokirana.

Šta ste pomislili kada ste čuli vest da je Srbija dobila status kandidata za EU?

Konačno neki priključak. Pomislila sam na napor da se zemlja stabilizuje, uhvati korak sa svetom, s okruženjem. Zabrinjava me što je u svim izbornim govorima kandidatura u drugom planu, a to može lako da se isprazni. Ona zavisi od obaveza koje smo preuzeli. Ako neko misli da su naši pregovori sa Prištinom samo fasada, mislim da se prevario. To je nešto na osnovu čega će se ceniti naš kredibilitet i na osnovu čega ćemo mi biti uverljivi ili ne.

Blic, 18.03.2012.

Peščanik.net, 18.03.2012.

TEMA – BELI GLAS