Prošlost je moćna. Ali njena moć počiva na zaboravu autentičnih kodova istorije, ili na njihovom postupnom utilitarnom preobražaju. Tumačenje prošlosti genotipom sopstvenog vremena otvara mesta manipulacijama kojima se činjenice prilagođavaju potrebama budućnosti, i u svakom smislu se relativizuju. Prošlost je neiscrpno nadahnuće porukama koje ispunjavaju strahom ili mržnjom. Ona, u tom smislu, osporava saznajni proces istorije. Sećanje koje se ugrađuje u arhitekuturu usmenog predanja i pseudonaučne tradicije ubedljivije je od tumačenja nauke, teško dostupnih, nerazumljivih ili nedovoljno privlačnih. nauka, ako ništa drugo, nije sklona da povlađuje sopstvenom vremenu. Politička svrha izmišlja, ali se na njih oslanja, tradicije, masovnu kulturu i kolektivne mentalitete.

Raspad druge Jugoslavije, koji se do tad već mogao pratiti kao stvaran i složen proces, odigrao se na samom izmaku reganovsko-tačerovske epohe, i na počecima nestanka istočnog komunističkog bloka i sovjetske imperije. Svršetak hladnog rata, stvarni ili prividan, ukrupnjavanje i ekspanzija korporacijskog poslovanja, informatička revolucija i opšte ubrzanje istorije, u stvari kompresija vremena, prostora i činjenica, jedna u svemu nova istorija učinila je velike ideologije prethodnog razdoblja nefunkcionalnim, time i prevaziđenim. Bili su potrebni hitri i jasni odgovori. U dekompoziciji starog sveta, i integrisanju i restrukturiranju jednoga novog trebalo je tragati i za okvirima novih kolektivnih identiteta. Do toga vremena se i suočavanje sa kataklizmom svetskog rata, holokaustom i zločinima odigravalo u okolnostima različitih političkih sistema i ideoloških tradicija.

Nedoslednost ili ograničeni dometi prevladavanja prošlosti dodatno su relativizovani novim potrebama. Kako su se istočnoevropska društva otvarala, a svedočanstva i podaci postajali dostupniji, nametala se i mogućnost, i potreba, preispitivanja nasleđa levog totalitarizma. Prošlost je trebalo razmatrati i u perspektivi nastavka i intenziviranja evropskih integracija, i, uopšte, postavki novog izgleda međunarodnih odnosa. U međuvremenu, kao da je marginalizovan kontinuitet antifašizma koji je imao nezgodan politički prizvuk, ne samo u kontekstu nemačkog ujedinjenja. Za dubinsko suočavanje nije bilo dovoljno vremena niti unutrašnjih snaga. Postacistička Evropa ionako nije bila moguća bez utilitarnog, gotovo sporazumnog potiskivanja. Suočavanje s holokaustom kretalo se usporeno, i ono je pripalo naknadnim generacijama. Vili Brant se žrtvama holokausta poklonio dve decenije, i više, posle otkrića Aušvica i ostalih mehanizama holokausta. Na Zapadu je samo razmatranje komunističkih zločina teško probijalo otpor političke korektnosti koju je nametala dominantna leva inteligencija. Verovatno je odocneo i Soljženjicinov Gulag. Emocije su, u novim društvima, budili samo retki dokumentarni snimci. Boljševički i, potom, Staljinov teror, i zbivanja sa one strane gvozdene zavese, sve je to, do kraja osamdesetih, ostalo pod velom tajne ili, u najboljem slučaju, neverice. Bile su očigledne samo neke od neposrendih posledica. Hana Arent je kod zapadnih Nemaca otkrila i izvesnu sentimentalnost tokom suđenja Ajhmanu. Mada su, opet, ponekad bili dovoljno rečiti arhivi tajnih službi.

Perestrojka je pokrenuta u društvu koje je, u preterano dugom razdoblju totalitarizma, i pod teretom posledica svetskog rata i ideoloških zločina, izgubilo unutrašnju energiju i ravnotežu. Neobičnom igrom sudbine simbol levog totalitarizma srušen je upravo u Berlinu. Ali je, uopšte uzev, građansko društvo na Zapadu, i ono koje je nastajalo na Istoku, zaokupljeno svakodnevicom, bilo ravnodušno prema prošlosti koja zahteva nezgodna preispitivanja.

Istovremeno je demokratizacija javnog diskursa, uz nesporno učešće medija, dala podstrek novim pristupima prošlosti. Suočena s prednostima informatičke tehnologije, istorija se odrekla poimanja i samoograničenja istorijske distance. Istoričari su postali legitimni tumači sopstvenog vremena, da bi istovremeno istraživanje prošlosti, a naročito tekuće istorije, prevazišlo akademske barijere.

Istočnoevropska tranzicija otkrivala je i vitalnost nomenklatura. Taj kontinuitet odigrao se usled ograničenog dometa demokratskih prevrata. Preživelim slojevima starih režima pridružili su se tranzicioni gubitnici. Samim tim su, u izvesnom smislu, relativizovani, ako ne amnestirani, i levi totalitarizam i zločini levog totalitarizma. Kontinuitet je podrazumevao konverziju ideoloških ekstremizama. Druga Jugoslavija je ponovo bila izuzetak. I ne samo njen nasilan nestanak, mada su etnički šovinizam, ratovi i zločini doveli konverziju do apsurda. Ispostavilo se da je nacionalizam postao primamljiva podvala dominantnih elita. Raspad Jugoslavije, ili nestanak u postojećem obliku, to nije bilo ništa novo, on se osećao i štaviše najavljivao već tokom sedamdesetih. Probuđeni nacionalizmi, i sve glasnija politička emigracija, nagoveštavali su, međutim, i provalu etničkog nasilja. Ali stvarni kraj Jugoslavije, s početka devedesetih, nije imao ničega zajedničkog, ili nedovoljno, sa onim koji se odigrao pola veka ranije, mada se takvim reminiscencijama slobodno i glasno manipulisalo.U odnosu na ostatak evropskog komunističkog sveta, druga Jugoslavija nije dopustila da se u njoj razviju oblici nezadovoljstva koji bi pozivali na duboke strukturne promene. Na redizajniranje i stvarnu demokratizaciju imovinskih odnosa, političkih sistema i kolektivnih identiteta. Uprkos svojim većinskim antifašističkim raspoloženjima, bez obzira na ideološka polazišta, pod pritiskom nomenklature koja je pozivala na ubrzano etničko pomirenje, koje je u sebi nosilo i elemente političkog nasilja, druga Jugoslavija nikad nije dubinski denacifikovana. Tome su doprineli i crkve, politička i ekonomska emigracija, i samo nepostojanje otvorene, javne rasprave. Kako su vremenom, naročito od početka osamdesetih, pritisci s vrha slabili, konzervativne elite su, sve otvorenije, čeprkale po prošlosti iz koje su izvlačile obavezujuće poruke koje su dubinama društva tumačile u smislu poziva na etničke obračune. Mada suština nasilja, u njegovom pokretačkom jezgru, nije bila etnička, trebalo je sačuvati nomenklaturu. Dominantna srpska elita raspolagala je i dovoljno moćnom ideološkom (Akademija, crkva) i izvršnom silom (vojska, policija, organizovani kriminal). Da bi naposletku ratove koje je pokrenula protiv etničkih suseda, nastavila i protiv sopstvenog društva. Posle pada režima, obnovila ih je ubistvom premijera Đinđića (2003).

Prevladavanje totalitarizma, koji se smatrao mekanim i dovoljno tolerantnim, a možda i upravo zbog toga, u drugoj Jugoslaviji zamenjeno je krivotvorenjem istorije i etničkom homogenizacijom. Osetivši, pre nego je razumevajući, dominantne elite su tekuću istorijsku prekretnicu smatale sudbinskim izazovom sopstvenog opstanka, možda i pojedinačne odgovornosti. U čitavom prethodnom razdoblju osporavani, ili ućutkivani u vladajućem konceptu međunacionalne sloge, nacionalizmi su postali sigurnosni ventil svih društvenih napetosti. Nova epoha pripremljena je u neskladu s čitavom tekućom istorijom postkomunističke tranzicije, u proizvodnji etničkog ekskluzivizma i izmišljenih tradicija. Ukoliko je postojalo kao jedinstvena celina, jugoslovensko društvo ionako nije bilo u stanju da se sa samim sobom ideološki i politički sporazumeva. Politički pluralizam, i to je bio jedan od paradoksa, doprineo je nestajanjuj ideologije koju je zamenila kultura sećanja i evolucija političkih mitova i stereotipa. Drugu Jugoslaviju nije uništila etnička mržnja. Nju je srušilo nepostojanje ideologije i stvarne, upotrebljive demokratske i liberalne tradicije.

Takve okolnosti doprinele su pojavi autoritarnih ličnosti. U Srbiji to nije bio samo Milošević. U stvari je režim uspeo da iz sebe iznedri jedan privid pluralizma. Pripadnici istovetne kamarile bili su i, tobož, monarhisti, demokrate liberali, rasporedivši se po medijima, institucijama, političkim partijama. Svi zajedno, uspeli su da se nametnu kao tobožnji nosioci diskontinuiteta koji je trebalo da zajednicama vrati njihova kolektivna prava. Relativizacija demokratskih i individualnih vrednosti, ruralna stuktura i imovinska neravnoteža regiona i društvenih slojeva, sve je išlo naruku opstanku nomenklature. Dovedene su u pitanje vrednosti antifašizma i etničke tolerancije. Obesmišljena je ideja monarhije. Poruke su bile duboke i ubedljive, gotovo arhetipske. Srpska propaganda je prilagođavanje novih državnih oblika potrebama militarističke strukture, koju je gotovo u celini preuzela, tumačila državnim kontinuitetom. na drugoj strani, Hrvatska se bavila velikosrpskom agresijom. Sve dovoljno poznato.

Novi nacionalizmi posmatrali su se sa one druge, suparničke strane, takođe u kontekstu novih stereotipa. Zvanična Srbija je Hrvatsku i Hrvate vezivala za rimokatolički i germanski ekspanizionizam, sa asocijacijama na međunarodne odnose koji su se uspostavljali, pola veka ranije, oko sila Osovine. Tome je naročito doprinela zvanična podrška Vatikana, Nemačke i Austrije hrvatskom osamostaljenju. Isto tako, Bošnjaci, potom i kosovski Albanci, postali su deo zamišljene tzv. zelene transferzale, islamskog fundamentalizma i terorizma. Srbi su, za one druge, simbol militarizma, istočnjačke despotije i zločinačkog boljševizma, kontinuiteta ruske autarhije od carističkog doba, preko Lenjina i Staljina, do Putina. Mada je, zaista, lutanje i posrtanje Srbije u poslednja dva veka njene istorije nemoguće tumačiti bez razumevanja njenog ruskog mita. Štaviše, delovi svake od postjugoslovenskih zajednica, naročito ratni i tranzicioni gubitnici, bili su skloni da sami sebe poistovete sa istovetnim stereotipima. Naročit podstrek davala je negativna tradicija zločina iz Drugog svetskog rata s kojima su se neobrazovani bezperspektivni slojevi rado identifikovali. Posledice te identifikacije, ispostavilo se, postale su ozbiljnije od stvarnih trauma ratnih zločina, patnji i razaranja. Ksenofobija i samoljublje nisu nestali u tekućem procesu hrvatske evropeizacije, ni posle rušenja autoritarnog i kriminalnog režima u Srbiji, ni nakon decenije mirovnog procesa u BIH, niti u toku osamostaljivanja Kosova od Srbije.

Poreklo zločina moglo bi se potražiti i u nesposobnosti društva da se emancipuje od države, od nomenklature i tradicionalnih ustanova, pre svega od crkve. Kolektivistički otpori apstraktnoj jednakosti građanskog društva bili su okvir nacionalizmima, koji su generisali rat i zločine. Iz prokletstva malih razlika ponikla je satanizacija etničkih grupa. Ili omalovažavanje njihovih kultura. Kolektivi su se istovremeno vezivali za dominantne kulturne obrasce čiji je, u Srbiji, zajednički imenitelj, kako je vreme odmicalo, postajala zabrinutost, uglavnom uobražena, za rešavanje srpskog pitanja. U odnosu prema susedima, nudile su i primamljive paradigme o neidentitetu. Izvornost kolektivnog obrasca ostala je privilegija sopstvene zajednice.

Holokaust je, uostalom, tekovina građanskog društva. Obnovljena monarhistička, aristokratska, legitimistička i klerikalna devetnaestovekovna Evropa je, osporavajući vrednosti prosvetiteljstva, iznosila kolektivističke fantazije o rasi, krvi i tlu. Smišljeni zločini dobijali su i svoje teleološko i svoje naučno opravdanje. Ali istorijsko poreklo zločina nije jedino objašnjenje njihovog endemičnog karaktera. Proces suočavanja je preosetljiv, opterećen potrebom opšteg političkog, etičkog i intelektualnog konsenzusa. Kolektivi, opet, po svojoj prirodi nisu skloni takvom preispitivanju, koliko moralni ili preosetljivi pojedinci. Lakše je održavati predrasude, zasnovane na slobodnom uopštavanju, nego prodirati u suštinu pojava. Put od predrasuda do zločina je kratak, a onaj koji sledi, gubi se u beskraju utilitarnog pravdanja ili samosažaljenja. Ne postoje jasne nagrade za suočavanje, niti kazne za oklevanje ili izostanak. Suočavanje teško prodire u obrazovni proces. Čini se da je drukčija i metodologija suočavanja političkih pobednika i političkih gubitnika. Ponekad je pobedniku teže, nego gubitniku, da prihvati deo sopstvene krivice. Tradicionalne elite nastoje da i u tom smislu preuzmu dominantnu ulogu. Aktuelna srpska vlada zaista sarađuje sa sudom u Hagu, ali ona osumnjičene šalje po istovetnom zadatku koji su nekad imali da obave u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu.

Istorija kolektivnih mentaliteta nameće i potrebu pretresanja kolektivne krivice. Zločini iz devedesetih dogodili su se posle slobodnih izbora, u kojima možda nije uvek poštovana demokratska procedura, niti su društvene prilike dopuštale promišljanje koje bi u svakom trenutku bilo razborito, međutim, politika zločina nastavljala se i posle ponovljenih izbora. Dovoljno ubedljivo nije bilo ni suočavanje s činjenicama i materijalnim dokazima. Rušenje hrvatskih gradova, etničko čišćenje u Bosni, Oluja, Srebrenica, Kosovo, sve se odvijalo pred očima javnosti, u stvarnom vremenu, i nisu bili potrebni dodatni napori da bi se saznale osnovne konture istine. Tu se zaista postavlja nekoliko ozbiljnih pitanja. Da li tekući sudski procesi od kojih su od najveće važnosti, i privlače najviše pažnje oni koji se vode po komandnoj i političkoj odgovrnosti, prećutno amnestiraju hiljade neposrednih i uglavnom anonimnih izvršilaca, čiji je identitet, kako vreme prolazi, sve teže utvrditi? Da li svaki pojedinac nosi zakonsku i moralnu odgovornost, bez obzira na mesto, formalno ili suštinsko, u komandnoj ili političkoj hijerarhiji? Da li se može pretpostaviti postojanje političke odgovornosti etničkih i društvenih zajednica koje su neposredno učestovale u sukobima i zločinima, ili su ih na različite načine podsticale? Trebalo bi još jednom podsetiti da su se zločini odigrali u Evropi, na kraju dvadesetog veka, da su se otegli u čitavoj deceniji. Jugoslavija nije bila neka udaljena evropska provincija. Bila je aktivan učesnik međunarodnih odnosa, njeni građani su u ogromnoj većini imali mogućnost, ili pravo da slobodno putuju. Razvijala je svoju urbanu kulturu. Njeni pojedinci i institucije bili su u stanju da šalju univerzalne poruke.

Da li postjugoslovensko iskustvo iz devedesetih otkriva i krajnje domete i sposobnosti tradicije evropskog racionalizma i prosvetiteljstva? Inače je gotovo čitava dvadesetovekovna istorija, naročito dugo trajanje istočnog bloka i levog totalitarizma, ukazala na nedovoljno odlučno razmicanje granica evropske kulture, koja podrazumeva i kulturu svake vrste pluralizma. Pobeda nad fašizmom i nacizmom u Drugom svetskom ratu nije značila apsolutnu pobedu nad totalitarizmom, despotijom i političkim varvarstvom. Frustracije neuspešnih zajednica podstakle su prodor lokalnih nacionalizama koji su se hranili postepenim približavanjem totalitarnih nomenklatura i verskih zajednica. Jedan od podstreka zločinima nije bila obnova verskih osećanja nego sama desekularizacija. Uporedo s tim, demokratizacija, mada formalna i ograničena, osporila je elitama prosvetiteljsku ulogu. Opstale su predrasude antisemitizma, predrasude o manje vrednim rasama i nacijama, teorije zavere. Apologija nasilja u istoriji održava se i u školskim sistemima. Pozivajući se na tobožnja prava kolektivnih subjektiviteta, kolektivno nasilje ne osporava samo načela humanitarnog prava, ono potire samu ideju racionalizma, prosvetiteljstva, slobodnog tržišta, volje pojedinca. Etničko nasilje je ishodište, i opravdanje, svih oblika monopola i marginalizacije društvene većine.

Da li je Zapadni Balkan ukleti kazamat? Gde svaki kažnjenik ima svog tamničara, svaka žrtva ima svog dželata. Tolika mistifikacija tajnih službi, vojske, policije, ideološke i duhovne žandarmerije. Na stranu pretpostavke o kolektivnoj odgovornosti, zločinci moraju dobiti svoj stvarni identitet. Ukupna problematika suočavanja sa zločinima pri tom ukazuje i na pretpostavku da su i Hrvati i Srbi, i njihovi balkanski susedi, sami sebe kažnjavali ovladavajući nacionalnim suverenitetima, ako ništa drugo, samom depersonalizacijom izvršilaca nacionalnih projekata, i abolicijom političkih sistema u celini, nekad i pojedinih lidera. Kolektivni identitet zločinačkog poduhvata omogućava i liderima i izvršiocima da ističu svoju čistu savest. Ali čistu savest mogu imati i najsurovije ubice. Dželati mogu osećati osujećenost i nezadovoljstvo. A žrtve neretko osećaju stid i krivicu. U procesima njihove relativizacije i generalizacije, gubi se, istovremeno, identitet žrtve i kontekst njenog stradanja.

Posledice neoslobađanja od zločina su univerzalne. Nikad se ne zna koja će zajednica postati, u budućnosti, naredna žrtva. Poštovanje bezbednosti i prava manjina jedini su siguran uslov blagostanja većine. Varvarstvo se utiskuje u kodove kolektiva i njihovih kultura. Varvarstvo, samo po sebi, nosi klice sopstvenog uništenja. Savremeno varvarstvo je u manipulaciji kojom se žrtve i marginalne zajednice žigošu pod optužbom da manipulišu nesrećom iz prošlosti. Varvarstvo je i u pokušaju zatvaranja tema. (Detlef Klausen, Granice prosvetiteljstva). Relativizacija zatire neugodne simbole (Aušvic, Jasenovac, Vukovar, Srebrenica). Poruke zločina su ionako zatamnjene opštim pojmovima genocida i holokausta. Zloupotrebljava se sama nauka koja se prilagođava ideologiji, politici, svetu medija, komunikacija, slobodnog tržišta ili zabave, ali istovremeno pokazuje težnje da prezire teme koje su aktuelne, koje pokreću mediji. I mada je priroda savremenog saznanja uklonila barijere istorijske distance, istorija je ostala nesklona tumačenju sopstvenog vremena. Teme zatvaraju, i zločine relativizuju, makar u Srbiji, i konzervativni istoričari koji kao da ne razumeju novu prirodu sopstvene nauke. Ako ništa drugo, oni o zbivanjima iz Drugog svetskog rata uporno govore kao o aktuelnim. Oni su i dalje, u svakom smislu, u službi autoritarnog režima čije vitalne snage gotovo da nisu dotaknute.

Formalno, zvanično suočavanje sa zločinima, u tekućim političkim i sudskim procesima, sve manje stoji na putu evropskoj integraciji Hrvatske i Srbije i ostatka Zapadnog Balkana. Ali jedno od osnovnih pitanja koje se na tom mestu otvara svakako je budućnost zajedničkog institucionalnog i državnog okvira. Evropska budućnost otvara perspektivu trećeg, u istoriji, jugoslovenskog okupljanja, hteli to njeni udeoni činioci ili ne. (Euroskeptici su pri tom najmnogobrojniji i najglasniji u Srbiji, bez obzira na njenu tradicionalnu ulogu južnoslovenskog Pijemonta.) Da li je jedan od ovdašnjih paradoksa i taj da put Srbije prema Evropi vodi preko Hrvatske, put Kosova preko Srbije, dok su za evropsku budućnost Bosne i Hercegovine jednako odgovorni Hrvatska i Srbija koliko i činioci međunarodnog protektorata? Da li su hrvatsko-srpski odnosi osnovni kod regionalnog poretka? U pomenutom smislu zatvaranje tema zločina, u ime privremenog domaćeg mira, ne otvara vrata evropeizacije.

 
Reč na skupu istoričara u Osijeku Danas, 10.10.2005.

Peščanik.net, 09.10.2005.

Leave a Reply