Fraza „ona da rađa, on da brani“ ovih dana dobija novo značenje. Zapravo, dobija svoje bukvalno značenje. U trenutku dok ona rađa, on treba da je brani od ostalih koji su prisutni. Prisutni su inače tu da joj pomognu da se porodi, ali na ovom prostoru koji nazivamo državom Srbijom godinama smo suočeni s činjenicom na koju žene stalno skreću pažnju: oni koji su na porođaju zaduženi da se brinu o njima i o njihovoj deci, o tome da sve prođe kako treba, ponašaju se prema ženama kao da su zaduženi za rasplodnu stoku, a ne za ljudska bića. Možda čak i gore.
Sada je sve krenulo od slučaja u Sremskoj Mitrovici. Porodilja Marica Mihajlović iz Šida optužila je doktora iz bolnice u Sremskoj Mitrovici za akušersko nasilje zbog kog je njena tek rođena beba preminula. Marica Mihajlović je svoje iskustvo prenela na fejsbuku, nakon čega su se javile brojne žene koje su prenele slična iskustva sa istim doktorom, ali i s drugim doktorima u drugim bolnicama širom Srbije. Njen post je postao viralan, i protesti protiv akušerskog nasilja su se iz medija prelili i na ulice.
Bilo je interesantno u subotu gledati skakanje Aleksandra Vučića u budućnost i nagađati u kom trenutku će nam biti predstavljeno konačno rešenje za probleme trudnica i porodilja u Srbiji. O najaktuelnijoj temi trenutno u Srbiji, međutim, nije bilo ni reči. Trudnice i porodilje su dobile sledeće – više para od države za svako rođeno dete (više dece više para) i krečenje porodilišta. Činjenica je da je novčana pomoć države dobrodošla. Ali državni organi, a naročito Aleksandar Vučić, novčanu pomoć ističu kao jedno od glavnih rešenja za problem opadajućeg nataliteta. Samim time to prestaje da liči na pomoć države, a počinje da liči na plaćanje za rađanje. Možda se medicinsko osoblje u porodilištima prema ženama ponaša kao prema rasplodnoj stoci jer ih i država tako tretira?
Mala digresija. U Finskoj svaka novorođena beba od države dobije kutiju. U toj kutiji se nalaze potrepštine najneophodnije u prvim nedeljama i mesecima života bebe. Odeća, sredstva za higijenu, čak i slikovnica i igračka. Pored toga, dobija se i dušek, dok se kutija koristi kao krevetac. Svaka porodilja ima mogućnost da umesto kutije preuzme novčanu pomoć, ali većina uzima kutiju jer je njena vrednost daleko veća. Osim uštede novca, kutija štedi i vreme koje bi se provelo u beskonačnim obilascima prodavnica. Praksa „porodiljske kutije“ u Finskoj je otpočela još tridesetih godina dvadesetog veka, i smatra se da je zahvaljujući toj praksi stopa mortaliteta porodilja i novorođenčadi drastično opala. Finska država kutiju koristi i da bi promovisala određene prakse. U početku, uslov da se dobije kutija bila je poseta lekaru, kasnije je sadržaj kutije oslikavao koje prakse se preporučuju. Na primer, početkom XXI veka iz kutije su izbačene pelene za jednokratnu upotrebu i vraćene platnene pelene, a u cilju promocije ekoloških izbora. Takođe je izbačena i bočica kako bi se promovisalo dojenje. Osim toga, zahvaljujući porodiljskoj kutiji sva deca u Finskoj život započnu na identičan način bez obzira na imovinsko stanje roditelja.
Iz Finske sadašnjosti, skačemo u Srbiju budućnosti u kojoj Aleksandar Vučić obećava da će porodilišta širom Srbije biti sređena, okrečena i da će se obezbediti topla voda. Zgrade porodilišta u Srbiji jesu u prilično jadnom stanju, i to se mora rešavati, ali bolnica nije zgrada. Bolnica su ljudi koji u njoj rade, a po svedočenjima žena, u porodilištima je teško naći čoveka.
Tim Kreni-promeni je odlučio da pokrene peticiju za zaustavljanje akušerskog nasilja. Do sada su prikupili više od 190 hiljada potpisa građanki i građana Srbije. Njihovo rešenje za ovaj izuzetno složeni sistemski problem je omogućavanje besplatne pratnje na porođaju. I tu dolazimo do bukvalnog tumačenja fraze „ona da rađa, on da brani“. Dakle, porodilja neka se samo porađa, a pratnja da vodi računa da lekari i sestre rade svoj posao. Besplatna pratnja na porođaju bi trebalo da bude deo prakse, i da se omogući svakoj porodilji koja to želi. Ali besplatna pratnja na porođaju ne može da bude rešenje problema akušerskog nasilja. Neke žene možda nemaju koga da dovedu. Neke možda ne žele. Da li se onda medicinskom osoblju šalje poruka da prema njima mogu da postupaju nemarno ili nasilno?
Ozbiljniji problem u vezi s ovim predlogom je to što porodilje ne tretira kao odrasla ljudska bića s dostojanstvom. Zaštita bi porodiljama, kao i svakoj građanki i građaninu trebalo da dođe od države. Ne samo u slučaju kršenja prava, nego i u obezbeđivanju boljih uslova. Kada se sugeriše da između porodilje i države treba da se nađe još jedna osoba koja će se starati da njena prava nisu narušena, sugeriše se da porodilja nije u stanju da prepozna i odbrani svoja prava. Da je, što se ostvarivanja prava tiče, na nivou maloletnog deteta. Odnosno, mora da bude „nečija“ da bi joj bila omogućena puna zaštita prava. Ovo pomalo podseća na one objave koje bi trebalo da pomognu u humanizaciji žena žrtava nasilja – „ona je nečija sestra, nečija žena, nečija majka“. Jedino kao posed žena zaslužuje zaštitu. To poručuje i ova peticija, neka medicinsko osoblje vidi da je ona „nečija“, pa je možda neće zlostavljati tokom porođaja.
Rešenje sistemskog problema ne može da bude jednostavno. Mora da se krene sa kažnjavanjem odgovornih i svakako mora da se krene sa slušanjem žena. Porodilje su vas upozoravale.
Peščanik.net, 23.01.2024.
Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Granice svireposti
FEMINIZAM
