Potrebni bibliotekari, oglas od 1.1.1901, foto: The Literary Digest/Wikimedia Commons
Potrebni bibliotekari, oglas od 1.1.1901, foto: The Literary Digest/Wikimedia Commons

Istraga u Trampovom „prelepom domu“ (njegova definicija) uzbudila je sve. Ubrzo se saznalo da je izazivač niko drugi nego jedna nezavisna, mirna i skoro neprimetna institucija daleko od politike i medija, Nacionalni arhivi i Administrativni dokumenti SAD (NARA) u Vašingtonu. Spektakularni izvođači su iz FBI. Tek tada je nastala oluja, bar u industriji zabave: nijedan večernji zabavljač nije juče propustio da izbaci neku duhovitost u vezi sa tim, i sve su bile sjajne. Glavne tačke zavitlavanja su – da su Trampu konačno stali na rep bibliotekari, da su ti opasni jer su dobro organizovani, znaju gde je šta i stvore se niotkuda jer su – tihi! Opšta satisfakcija pretežno pismenih građana, ne samo SAD nego i celog sveta, mogla se gotovo čuti kao globalni uzdah olakšanja. To bi bilo po sebi već dovoljno, no iz događaja se posledice neverovatno šire: Tramp možda neće više nikad moći da se kandiduje za predsednički, ni za druge visoke federalne položaje; to je, u kombinaciji sa druge dve optužbe i sa procesom u vezi sa odgovornošću za 6. januar 2021, kamen koji brzo vuče nadole. U svakom slučaju, osoba koju nije moglo da sruši čak ni nehrišćansko sahranjivanje nekadašnje supruge Ivane na terenu za golf a sa namerom neplaćanja poreza na isti, doživela je politički smrtonosan udar pera, da upotrebim ofucanu metaforu.

Slično pero još nije stiglo Borisa Džonsona, svetskog šampiona lude frizure i u tome ispred Trampa, dok je politički iza. Njegova priča upravo se srećno (i bez prave mere, kao i satisfakcije mnogih građana Velike Britanije i sveta) završila u idiličnoj alpskoj slovenačkoj pokrajini, kod Jezerskog, i sa izletima na Bled, Bohinj, u Ljubljanu i u Postojinsku jamu. Predsednik vlade u odlasku je svoj zakasneli medeni mesec proveo tako, na opšte zgražanje britanskih medija što usred najgore krize napušta zemlju, a nije hteo da odmah odstupi kao premijer. Džonson je najpoznatiji po tome što je lagao kao novinar, londonski gradonačelnik, vođa torijevaca, glavni pokretač brexita, član parlamenta i predsednik vlade, i kao vrhunac, lagao je samoj britanskoj kraljici. Kad je baš bilo neophodno, priznao je poneku svoju laž. Ni za jednu nije bio kažnjen, sem na početku, otpuštanjem sa novinarskog položaja. Uz to, Džonson mnogo voli usluge drugih, i nije zabeleženo nijedno njegovo letovanje kad ne bi gostovao kod bogatih prijatelja na njihovim jahtama, na njihovim imanjima i slično. Poznat je kao free-loader, osoba koja preferira besplatno, štagod da je u pitanju. Postavlja se pitanje da li je i ko je omogućio izlet u Sloveniji… Za odgovor će javnost ostati uskraćena bar nekoliko godina, ili zauvek. Na pitanje koliko to košta obe strane naravno nema odgovora. Slovenačke vlasti su ga pustile na miru, sem dodatnog policijskog obezbeđenja koje mu je dato, besplatno. Koliko je poznato, nijedna politička osoba nije uznemiravala mladence. Probila se jedna vest, koja bi mogla biti politički ubitačna za darodavca i velika državna afera, ako je istinita: biznismen Marjan Batagelj, predsednik Upravnog odbora Postojinska jama d.d., navodno je Borisu Džonsonu poklonio dve čovečje ribice… Da li je reč o dva mladunca iz velike generacije, rođene pre otprilike dve godine, dokazima da čovečja ribica voli svoju domovinu i u njoj srećno i berićetno živi? To bi bio skandal prvog reda, obaška zabrinutost za nežna bića u neodgovornim rukama…

Ostanimo kod životinja: lično zameram najopasnijoj zveri u Sloveniji, krpelju, što se nije više angažovao u ovom slučaju. Džonson je u jedinoj, kratkoj i besmislenoj izjavi za javnost, pohvalio prirodne lepote zemlje koja nije Slovačka, i pomenuo događaj koji ga se posebno dojmio – video je daždevnjaka. Daždevnjak se brani prskanjem otrova koji može biti jako neugodan. Sa pretpostavkom da nije čovečju ribicu zamenio daždevnjakom, osećaj propuštene prave mere je snažan. Nema druge, džonsone, trampove i slične ipak mora pobediti pero, ono najjednostavnije, administrativno, dokumentarno.

A šta ćemo kada takvo pero treba da nađe pravu meru za drugo pero? Ništa, situacija je potpuno ista. U slučaju srpskog vladara, čekaju se bibliotekari, arhivisti, oni retki preostali koji znaju gde je šta i koji umeju da se tiho približe. Moje pitanje tiče se drugog pera, po imenu Vladeta Janković, autora odličnog govora na ceremoniji otvaranja novog saziva srpske skupštine. Neka mu taj govor odlomi manji komad tereta krivice: sasvim je dovoljno to što su ga napali i naružili oni koje je 30 godina podržavao, branio i smanjivao njihove zločine.

Peščanik.net, 11.08.2022.

TRAMPOZOIK

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)