Stari komendijaš slučaj udesio je da se u ponedeljak (2. juna) na sajtu Peščanika jedan pored drugog nađu dva teksta koja su po mnogo čemu različita, ali imaju jednu suštinsku zajedničku karakteristiku. Prvi – po redosledu objavljivanja – bio je tekst „Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića“ Uglješe Grušića, Branislava Radeljića i Slobodana Tomića, a drugi, pod nazivom „Kuća terora u Muzeju revolucije“ Milana Radanovića.

U oba slučaja – i to je ono što ih spaja – istaknute javne ličnosti uhvaćene su sa prstima u pekmezu. Prvi od njih dvojice, Nebojša Stefanović, aktuelni ministar policije, prethodno predsednik Narodne skupštine, u stvari – do lakata. O tome ubedljivo, detaljno i opširno svedoči pomenuti rad trojice naših mladih naučnika sa prestižnih naučnih ustanova u inostranstvu. U drugom slučaju Radanović je, ukratko, takoreći u tri poteza, oslikao stručni profil Srđana Cvetkovića, istoričara, autora izložbe „U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953“ koja se upravo održava u Beogradu.

Prvi je, kao što ne samo čitaoci Peščanika nego i mnogi građani Srbije znaju, privukao mnogo više pažnje, naročito nakon obaranja Peščanikovog sajta i stalne borbe da se on ponovo uspostavi. Razumljivo, tekstovi koji su tim povodom usledili potisnuli su sve ostale, pa tako i Radanovićev, što je dodatno uticalo da on prođe gotovo nezapaženo. Meni se čini – nepravedno. Jer, u stvari, društvena šteta od onoga što je uradio Cvetković mnogo je veća od štete koju može da napravi Stefanović.

Nema sumnje da je prekršaj koji je napravio Stefanović vrlo težak. On bi sam zbog toga trebalo da podnese ostavku, a ako to ne bude učinio, onda treba da bude smenjen. Kao što bi i profesori koji su pustili Stefanovića da doktorira trebalo da izgube svoje profesorske titule i ostanu bez posla.

Ali, s druge strane, od tog doktorata, osim što ponavlja lošu, ali i prilično rasprostranjenu društvenu praksu – u čemu, dakle, ministar policije nije ni prvi ni poslednji – neće biti neke šire društvene štete. Stefanović na bazi svog doktorata neće praviti karijeru, pogotovo ne univerzitetsku, nego će ona, ako je posle ovoga uopšte bude imao, biti zasnovana na nekim drugim njegovim osobinama i osobenostima.

Sa Cvetkovićem, međutim, stvar stoji bitno drugačije. Iako njegov magistarski rad sadrži takve propuste i netačnosti da bi teško prošao i kao maturski u gimnaziji, Cvetković je nastavio svoju naučničku karijeru, doktorirao je, piše i pisaće knjige, možda i udžbenike iz istorije, praviće izložbe kao što je već pomenuta i slične i, uopšte, uticaće na oblikovanje mišljenja i stavova generacija ljudi u Srbiji. U odnosu na štetu koju će prouzrokovati Cvetković, dakle, ova koju je napravio Stefanović, mačji je kašalj.

Peščanik.net, 03.06.2014.

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)